Vlast u Evropi: ko ima poslednju reč?

Crna kutija Evropske komisije, Otmica vlasti u EU – ove i slične matafore, pune dramatizma, sve češće mogu da se čuju u rukovodećim hodnicima EU i da se vide na stranicama evropske štampe. Tamo ključaju političke strasti oko podele ovlašćenja na kapetanskom mostu ujedinjenog evropskog broda.
 

Činilo bi se, do nedavno u Briselu je vladalo oduševljenje povodom ružičastih perspektiva koje je pred EU trebalo da otvori Lisabonski sporazum. To se ticalo između ostalog i demokratičnije raspodele ovlašćenja, kako su smatrali mnogi. Očekivanja su bila vezana za pojavu u izvršnim strukturama EU dužnosti predsednika Evropskog saveta i vrhovnog predstavnika za međunarodne poslove i politiku bezbednosti i za povećanje uloge Evropskog parlamenta u regulisanju unutrašnjeg života velike Evrope. Sada, sudeći po saopštenjima iz Brisela i evropskih prestonica, nekadašnja euforija znatno se stišala. Njeno mesto zauzela su uzajamna prekorevanja i sumnjičenja.
 

Evo samo nekoliko primera poslednjih dana. Nemačka i Velika Britanija uz podršku grupe skandinavskih zemalja zastupile su se protiv težnje Evropske komisije, kako oni smatraju, da uzurpira proces donošenja odluka. Mada je Lisabonski sporazum uveća ulogu Evropskog parlamenta u razradi nacrta zakona, on je istovremeno dao i više ovlašćenja Evropskoj komisiji. Kako se izrazio fracuski politikolog Daniel Gegen, Evropska komisija izvršila je uzupraciju vlasti i donosi svoje odluke u crnoj kutiji, zatvorenoj od očiju. Ništa manje oštro izjasnila se nemački kancelar Angela Merkel, koja je istupila nedavno u Evropskom koledžu u belgijskom Brižu. Po njenim rečima, u Evropi se zapaža frontaško mišljenje. Članovi evropskog kluba su konstruktivni deo EU, na kotragenti, prema definiciji neko ko je preuzeo pojedine obaveze po dogovoru, primetila je Merkel. Između ostalog, dodala je ona, Evropski savet je takođe deo EU.
 

Nekoliko dana kasnije predsednik Evropskog saveta Herman Van Rompej prilično je originalno zahvalio gospođi kancelaru za tu podršku. Boraveći u Berlinu na poziv fondova Kondrada Adenauera i Roberta Boša, on je skeptički ocenio takve korake kao što je nedavni sastanak Merkelove sa Sarkozijem u Dovilu i izjasnio se protiv promena koje oni predlažu za Lisabonski sporazum. U međuvremenu iz Varpave je stiglo saopštenje da šef poljske diplomatije Radoslav Sikorski kategorički odbacuje predlog svog kolega Franka Fratinija o stvaranju unutar EU nekakve konstultativne avangardke grupe u sastavu Velike šestorke, gde bi mogla da uđe Poljska.
 

Koliko su ozbiljne strasti u blagorodnoj evropskoj porodici? Ne ljuljaju li one osnove Lisabonskog sporazuma i ne krše li upravljanje glomaznim evropskim brodom? Što se tiče sudara interesa unutar EU, naš ekspert, Nikolaj Kavešnikov, šef sektora za proučavanje problema evropske integracije Instituta za Evropu nije sklon da dramatizuje situaciju. Takva prepiranja su uvek postojala, smatra on. Cilj EU nije to da se po njegovim rečima dostigne nekakvo idealno prijateljstvo, već da se doprinese traženju rešenja uzajamno prihvatljivih po njih. Povodom mogućih bojazni nekih suseda, između ostalgo Rusije, povodom pukotina u zdanju EU.
 

Kolega Nikolaja Kavešnikova iz instituta Aleksandar Srelkov istakao je drugu stranu problema.
 

Možda jedan deo našeg establišmenta govori o slabosti EU, o tome da će se ona uskoro raspasti. Ali to su fraze. Ne mislim da to nekako ozbiljno može da se odrazi na naše odnose sa EU.
 

U međuvremenu u EU se razbuktava još jedno žarište strasti: sporovi oko budžeta za 2011. Zanimljivo, ko će u velikoj Evropi ovog puta imati zadnju reč?