BRIKS pred ispitom zbog Irana

Autor: Timofej Bordačov, programski direktor kluba „Valdaj“

Vojno-politička konfrontacija između Sjedinjenih Država i Irana sve manje liči na krizu, a sve više postaje trajna odlika međunarodnog okruženja. U jugozapadnoj Evroaziji nastaje novo žarište hronične nestabilnosti, koje će godinama oblikovati politička i ekonomska kretanja u širem regionu.

To je važno ne samo zbog geopolitičkog položaja Irana, već i zato što je ta zemlja sada stalna članica i BRIKS-a i Šangajske organizacije za saradnju, ŠOS-a. Za razliku od konfrontacije Rusije sa Zapadom, koja se odvija posredstvom sukoba u Ukrajini, spor Irana sa Vašingtonom je neposredan. Ta činjenica neizbežno otvara pitanje kako će BRIKS i ŠOS funkcionisati kao organizacije i kakvu ulogu mogu da imaju u sve fragmentisanijem međunarodnom poretku.

Obe organizacije nastale su kao posledica krize liberalnog svetskog poretka, koja je postala očigledna početkom dvehiljaditih godina, kada su američki „rat protiv terorizma“ i invazija na Irak uverili mnoge vlade da obećani unipolarni svet nije uspeo da obezbedi stabilnost niti nepristrasno globalno vođstvo.

ŠOS, osnovan 2001. godine, bio je zamišljen kao sredstvo za jačanje regionalne saradnje u Evroaziji, dok je BRIKS, pokrenut 2009. godine, imao za cilj širu koordinaciju vodećih nezapadnih sila o globalnim pitanjima. Obe organizacije odražavale su rastući nedostatak poverenja u institucije kojima dominiraju Sjedinjene Države i njihovi saveznici.

Ipak, nijedna od njih nije pokušala da izgradi neposrednu alternativu međunarodnom sistemu predvođenom Zapadom. Takva uzdržanost oduvek je imala dvostruku svrhu. Kao prvo, omogućavala je državama sa veoma različitim stavovima prema Zapadu da ostanu unutar istog okvira. Kao drugo, sprečavala je udaljavanje brojnih zemalja globalne većine, koje žele da održavaju produktivne odnose i sa Kinom i Rusijom, s jedne strane, i sa Sjedinjenim Državama i Zapadnom Evropom, s druge.

Zbog toga su BRIKS i ŠOS uglavnom usvajali oprezne i konsenzusom postignute stavove. Njihova javna retorika često je stvarala utisak da ponašanje Zapada ne predstavlja suštinsku pretnju međunarodnoj stabilnosti i da nema velike hitnosti u izgradnji alternativnih institucija globalnog upravljanja.

To je oduvek predstavljalo svojevrsnu protivrečnost, jer samo postojanje BRIKS-a i ŠOS-a predstavlja izraz nepoverenja u poredak nastao nakon Hladnog rata. Da su njihove članice zaista verovale da SAD i EU mogu da obezbede pravedno i efikasno vođstvo u globalnom upravljanju i evroazijskoj bezbednosti, bilo bi malo razloga da osnivaju organizacije iz kojih su zapadne sile uglavnom isključene.

Pre ili kasnije, obe organizacije morale su da se suoče sa pitanjem šta sledi, a iranska konfrontacija sa Sjedinjenim Državama samo je ubrzala tu raspravu.

Ona takođe razotkriva ograničenja politike zasnovane na konsenzusu, jer je jedino Rusija nedvosmisleno osudila ono što opisuje kao američku i izraelsku agresiju protiv Irana. Druge članice, uključujući Kinu, zauzele su znatno opreznije javne stavove. Iako su pozdravile prekid vatre u aprilu i memorandum potpisan u junu, raznolikost stavova otežava koordinisano političko delovanje.

Istovremeno, sukob stvara nekoliko praktičnih izazova koje BRIKS i ŠOS ne mogu da ignorišu. Prvi je energetska bezbednost. Pretpostavka da će se Persijski zaliv i Ormuski moreuz na kraju vratiti u stanje prethodne stabilnosti više nije realna, jer je Vašington svoj odnos sa Teheranom pretvorio iz političke konfrontacije u vojno-političko rivalstvo. Ta promena će trajno uticati na jedan od najvažnijih svetskih energetskih koridora.

Za države bogate prirodnim resursima, poput Rusije ili Sjedinjenih Država, takav razvoj događaja je podnošljiv. Međutim, za zemlje koje u velikoj meri zavise od uvoza energenata, uključujući Kinu i Indiju, posledice su znatno ozbiljnije.

Drugi izazov odnosi se na transport i logistiku, jer Iran zauzima centralni položaj u Međunarodnom transportnom koridoru Sever–Jug, koji povezuje Rusiju sa Bliskim istokom i Južnom Azijom. Trajna nestabilnost neizbežno će otežati investicije i dugoročno planiranje.

Situacija bi mogla postati još složenija ukoliko nastave da rastu prikrivene tenzije između Izraela i Turske. Države Centralne Azije, koje se sve više smatraju privlačnim odredištima za investicije i trgovinu, moraće u skladu s tim da prilagode sopstvene razvojne strategije.

Treće pitanje odnosi se na američki sistem regionalnih savezništava. Kako se Vašington sve dublje uključuje u konfrontaciju sa Iranom, raste pritisak na njegove bliskoistočne partnere. Međutim, bogate monarhije Persijskog zaliva nemaju veliku želju da se pretvore u snažno militarizovana društva nalik Izraelu, pa njihove strateške procene postaju sve složenije sa svakom novom eskalacijom.

To su neposredni problemi, ali bi dugoročne posledice mogle biti još značajnije, jer kontinuirana konfrontacija između Vašingtona i Teherana predstavlja ne samo izazov za BRIKS i ŠOS, već i priliku.

Šire međunarodno okruženje se menja. Sjedinjene Države i Zapad u celini sve ređe se doživljavaju kao garanti stabilnosti i razvoja. Umesto toga, mnoge zemlje ih vide kao izvore geopolitičkih poremećaja, dok poverenje u poredak predvođen Zapadom nastavlja da slabi, a njegova sposobnost da se predstavlja kao prirodno središte globalnog upravljanja opada.

Produžena američka konfrontacija sa Iranom verovatno će dodatno ojačati taj trend, jer će trošiti diplomatsku pažnju i razotkrivati ograničenja američke moći u istovremenom upravljanju većim brojem kriza. Za organizacije poput BRIKS-a i ŠOS-a to stvara prilike koje ne zahtevaju ideološku konfrontaciju niti preterano širenje institucionalnih ambicija.

Pokušaj da se među tako raznolikim članicama formira jedinstvena spoljna politika samo bi izazvao unutrašnje podele. Snaga obe organizacije upravo je u njihovoj fleksibilnosti. One predstavljaju platforme u okviru kojih zemlje sa različitim interesima mogu da sarađuju, a da se od njih ne zahteva potpuno političko usaglašavanje.

Takav model postaje sve vredniji u trenutku kada postojeći međunarodni sistem gubi koherentnost.

Zato, umesto da pokušavaju da kopiraju zapadne saveze, BRIKS i ŠOS treba da nastave da nude okvire za praktičnu saradnju, istovremeno omogućavajući članicama da slede sopstvene nacionalne interese. Kako poverenje u zapadne institucije bude nastavljalo da opada, značaj ovih organizacija prirodno će rasti.

Raspad međunarodnog poretka izgrađenog na zapadnoj dominaciji nije privremena pojava. Zadatak BRIKS-a i ŠOS-a stoga nije da stvaraju veštačko jedinstvo tamo gde ono ne postoji, već da iskoriste strateški prostor koji je otvoren ovom transformacijom. Upravo bi to na kraju moglo da se pokaže kao njihova najveća snaga.

Izvor: RT (F)