Pećinska scena u kartonskoj kutiji

Svetu istoriju o rođenju Hrista prikazuje na desetine malih lutkarskih pozorišta Rusije: 7. januara, na dan kada pravoslavni hrišćani proslavljaju božić, u raznim gradovima zemlje započeli su festivali božićnih vertepa.
 

Božićni vertepi postoje u čitavom svetu i to više vekova. U Italiji, ili recimo u Poljskoj, u kućama, crkvama, na trgovima u decembru se pojavljuju skulptoralne kompozicije, koje predstavljaju scene Rođenja Hristovog. U maloj kartonskoj kućici postavljaju se figure Svete porodice, mudraca, pastira... U Rusiji ova tradicija takođe postoji, ona potiče od kraja 16. veka, ali u sovjetsko vreme bila je prekinuta i bonovljena je tek 80-ih godina. Danas su vertep pozorišta uglavnom amaterska. Ispostavilo se da je u Rusiji vrlo mnogo ljudi koji se bave tom umetnošću. Pa i kod publike Pećinske scene su vrlo popularne.
 

U predstavama se čuvaju kanoni utvrđeni od davnina. Samo pozorište predstavlja sanduk u dva nivoa, u visini čovekove figure. Na svakom nivou se oprema scena, ispod koje je prostor zatvoren za gledaoce, tu stoji lutkar. Kroz manje proreze on upravlja figurama. Obično se na gornjem nivou nalaze Marija, Josif, mladenac Isus, na donjem car Irod, nesrećna Rahilja sa detetom i Smrt za kosom, koja ubija cara Iroda. Ali vertep figurice su samo ilustracija duhovnog sadržaja stihova koji se pevaju ili recituju. Zanimljivo je da u pravoslavnoj tradiciji tekst za Svetu porodicu nije propisan, ona prosto stoji na gornjem spratu kao ikona. A glavni akter Božićne misterije je žestoki tiranin Irod, koji je naredio da se ubiju sva deca u Vitlajemu. U tome je skriven duboki smisao, podvlači u intervjuu za Glas Rusije organizator moskovskog festivala vertepa Aleksandar Gref.
 

To je vrlo važno. Ako postoji radost, postoji i nesreća koja tu radost zasenjuje. Takva je suština ove scene. Zlotvor je trebalo da ubije jednog čoveka – Sina Božjeg, ali nije mogao da ga nađe i zato je naredio da ubiju sve unaokolo. Ali zar se tako nešto i dans ne dešava? – pita se Aleksandar Gref? – Neko odluči da ubije nekog konkretno, a diže u vazduh sve bez pitanja. Da li je čovek u pravu, u krivu, nije važno, jednostavno našao se tu. To je današnjica. Ispostavlja se da se čovek nije promenio...
 

A još je vrlo važno shvatiti zašto su naši preci smislili upravo takav način prikazivanja, nastavlja Aleksandar Gref. Kada počinješ o tome da razmišljaš, dolaziš do zaključka da je to isti taj optimalni umetnički postupak. I mi nastavljamo da ga koristimo.
 

Naša predstava započinje ovako, govori Aleksandar Gref – iz tame izlazi lutka sa svećom i pali sveće na gornjem i donjem nivou. Naravno, vertep se može osvetliti i lampama, i bolje će se videti lutke. Ali nestaje najvažnije – atmosfera. Neka se vertep i ne vidi najbolje, neka se osvetljava malim brojem sveća, ali senka od nje oživljuje lutku. Sveća titra od vazdušne struje koja nastaje prilikom kretanja lutaka i lutka počinje da „gleda“, gledalac oseća taj pogled na sebi, pri čemu kod lutaka ponekad čak nisu nacrtane oči. Odakle se pojavljuje ovaj osećaj? On se pojavljuje u našoj uobrazilji. Vertep je napravljen tako da probudi našu maštu. Evo u čemu je stvar.
 

U toj kulturnoj pojavi ima nečeg vrlo važnog za savremenog čoveka, što dira najtanje duševne strune – zaključuje Aleksandar Gref. Jednostavno treba nam takvo dirljivi, jednostavno, primitivno dejstvo. Ne kompjutersko, ne 3D. Već da sednemo u tami i da gledamo uz tihu muziku priču o Rođenju Hristovom.