Kot ide u lov na „tigra“

Ruski film s egzotičnim nazivom „Gromozeka“ ušao je u konkursni program Roterdamskog međunarodnog filmskog festivala, koji se otvara 26. januara. Ovaj forum nezavisnog autorskog filma, koji se održava u Holandiji ulazi red u najpoštovanijih evropskih filmskih smotri.
 

Ruski kinematografisti su, uzgred budi rečeno, više puta učestvovali u njemu. U Roterdamu su svoje radove predstavljali poznati režiseri nove generacije kao što su Boris Hlebnjikov, Kiril Serebrenikov. A Ilija Hržanovski je čak udostojen glavne nagrade festivala „Zlatnog tigra“ za mistički triler „4“.
 

Danas u borbu za „Tigra“ stupa Vladimir Kot, koji će uskoro napuniti 38 godina. Iako je „Gromozeka“ tek treći dugometražni film režisera, on poseduje više od deset međunarodih festivalnskih nagrada za kratkometražne filmove – od Pariza do Damaska. I uzgred rečeno, u mnogim slučajevima je i scenarista sopstvenih filmova, uključujući i film „Gromozeka“.
 

To je psihološka drama o trojici školskih drugova, koji se u uzrastu od 40 godina sreću u školi na jubileju. Kao pubertetlije bili su članovi muzičke grupe „Gromozeka“, koja naziv nosi po prvim slogovima njihovih prezimena. Kasnije su se njihovi putevi razišli: jedan je postao milicioner, drugi taksista, treći lekar. Svaki na svoj način pokušava da reši večna pitanja, koje život postavlja čoveku. Međutim, kad se nekadašnji prijatelji sretnu, nikako ne mogu da započnu razgovor: ne žure da budu međusobno otvoreni kao nekada. I tek kad počnu da pevaju na školskom juileju šlagere iz svoje mladosti, oni postaju ono što jesu, unutrašnje se oslobađaju. „Ćutanje nije uvek zlato,“ zapaža ovim povodom u intervjuu za „Glas Rusije“ Vladimir Kot.
 

Navikli smo da se zatvaramo od sveta, - kaže režiser, - što dovodi do velikih unutrašnjih tragedija. Kad se sretemo, kažemo jedni drugima: „Kako si?“ – „Dobro. A kako si ti?“ – „Dobro.“ Na primer, ne možemo da podelimo svoj bol, akumuliramo taj bol u sebi i on nas uništava. Ponekad ne treba ćutati, već vikati – možda će čoveku od toga biti lakše.
 

Neki kritičari su obratili pažnju na to da se u filmu oseća čehovljevski motiv nezadovoljstva, čežnje za prošlošću. Trojica prijatelja, kao likovi iz poznatog Čehovljevog komada „Tri sestre“ doživljavaju unutrašnji nemir usled dodira sa svetom oko sebe. Međutim, sam Vladimir Kot priznaje: „To je vrlo lična priča. U svakom od junaka ima nešto moje.“
 

 U jednom potpuna raspuštenost, raspojasanost, - precizira režiser, - u drugom – tanana nervna organizacija, koja čoveka primorava da se sekira apsolutno svakim povodom, u trećem – cinizam koji se stiče s godinama. Odnosno, s jedne strane, svi junaci su različiti, s druge strane, oni podjednako osećaju i pate zato što se ne nalaze na svom mestu, žive „tuđ život“, osećajući da ispunjavaju nečiji program. Oni žele da učine nešto dobro, večno i pravo, ali pritom zbog svoje infantilnosti to nisu u stanju, navikli su da žive u sistemu koji ih je vaspitao, odučili su se da čine postupke, da donose samostalne odluke. I plivaju nizvodno... Ali, finale je kod mene otvoreno, postoji unutrašnji optimizam, tvrdi režiser.

U filmu Vladimira Kota ruski gledalac prepoznaje mnoge realije iz sovjetskog perioda, ali iskrenost s kojom je ova priča ispričana omogućava filmu „Gromozeka“ da ga shvati i inostrani gledalac.