NATO: dotući Siriju

Zemlje NATO su se ozbiljno latile Sirije. Nacrt rezolucije, koji objavljuje anatemu režimu Bašara Asada spremaju se da predlože Savetu bezbednosti OUN Francuska, Velika Britanija i Nemačka. SAD prete da će proglasiti sirijskog predsednika nelegitimnim. Druge sankcije od strane EU šablonski kopiraju libijske. Za početak – zamrzavanje bankarskih računa, ograničenje trgovine, proglašavanje lidera Damaska personama non grata. A dalje će se videti.

Metode, koje Damask primenjuje prilikom gušenja otpora pobunjenika takođe su nedavno koristile vlasti Bahreina i to još uz učestvovanje inostrane vojske. Međutim, na Zapadu ovim povodom niko nije čak ni zucnuo. Konačni cilj izbornog bombardovanja meta jeste da se celo Sredozemlje stavi pod američku kontrolu. „Libiju su, - izjavio je u razgovoru s RIA Novosti sirijski politikolog blizak vladi Talib Ibrahim, - već osvojili, Sirija je ostala poslednja. S njenim uključivanjem u američku orbitu zona uticaja SAD će se proširiti na celo Sredozemno more do Avganistana preko Bliskog Istoka i Persijskog zaliva.“

Leonid Fetuni, zamenik direktora institua Afrike, ne želi čak ozbiljno da razmatra brigu o pravima čoveka kao inicijalni motiv za NATO vojno delovanje:

„Rezolucije se ne dotiču obavezno zemalja s nepredstavničkim oblicima vladavine. Zato što bi tada prve pale monarhije Arabijskog poluostrva u kojima preko polovine, ako ne i više, uopšte nema nikakve predstavničke vlasti. Dakle, radi se o izbornoj primeni demokratizacije. Očigledno, kucnuo je čas Sirije. Šta je moguće u ovoj situaciji? Sad smo svedoci prelaska na preimperijalistički način donošenja civilizacije u „divlje“ pod znacima navodnika krajeve sveta.

Verovatnoća vojne intervencije se ne može potpuno isključiti, ali je ipak, po mom mišljenju ona manja od alternativnih načina pritiska. Prirodno, postoje sve varijante pritiska, kao što je ograničavanje putovanja predstavnika rukovodstva po Evropi i Americi, zaplena njihovih uloga u inostranstvu. To su značajni iznosi. Istina, zasad nešto nisam čuo da su vraćeni njihovim narodima. Mislim na novac (filipinskog diktatora) Markosa, (pobunjenika iz Konga) i drugih omraženih rukovodilaca. Realno se dešava sledeće: čak i kad se donosi odluka o povratku ovaj novac nestaje. Iranski novac iz vremena šaha radi za ekonomiju SAD i Evrope. Mislim da bi samo kamata u bitnoj meri mogla da promeni socijalno-ekonomsku situaciju u samom Iranu. To je takođe pitanje, koje nije lišeno izvesne finansijske privlačnosti“

SAD i njihovi saveznici nameravaju da postignu svoje, ako ne milom, onda silom. Među merama iz bogatog arsenala NATO o kojima se ne govori jesu i snabdevanje pobunjenika oružjem, slanje najamnika pod vidom instruktora. I uvlačenje zemlje u verske konflikte. A to znači na stotine hiljada ljudskih žrtava i raskol u Siriji, ubeđen je već pominjeni sirijski politikolog Talib Ibrahim. Što zapravo, Zapad i želi da ostvari.