Odricanje Srbije od nacionalno-državnih interesa i prioriteta

Diskusija o radu Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, koja je održana u Savetu bezbednosti OUN, ponovo je dokazala izuzetno sumnjivu i protivurečnu ulogu tog sudskog organa. Glavni tužilac Tribunala, Serž Bramerc, dao je vlastima Srbije „pozitivnu ocenu“ za hapšenje i ekstradiciju generala Ratka Mladića, bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske. Po njegovim rečima, predajom generala Mladića, „Srbija je ispunila jednu od svojih najvažnijih međunarodnih obaveza“. Belgijski pravnik je takođe izrazio zadovoljstvo zbog saradnje Srbije sa Haškim tribunalom. Međutim, on je dao da se shvati da Beograd ne može da računa na nešto više od toga sve dok je na slobodi lider Srba u Republici Srbskoj Krajini Goran Hadžić. Hapšenje Hadžića „mora biti izvršeno bez i najmanjeg odlaganja“ – izjavio je Bramerc (1).

Ton izjava glavnog tužioca Haškog tribunala u Savetu bezbednosti OUN ne ostavlja sumnju da nadama rukovodstva Srbije u vezi sa forsiranim prijemom zemlje u Evropski savez nije suđeno da se dogode. Kako su u vezi sa tim podsetile francuske novine „Figaro“, ranije su ministri inostranih poslova zemalja – članica EU kao rok za razmatranje zahteva Srbije Evropskoj komisiji davali - kraj tekuće godine. Pa, reklo bi se, predaja generala Mladića baš ne povećava šanse za punopravno prihvatanje Srbije. „To je samo čisto tehnička etapa: mi za sada još uvek nismo spremni da donesemo odluku o davanju Srbiji statusa kandidata za EU“ – pariske novine citiraju jednog od diplomata EU, koji je poželeo da ostane anoniman (1).

Vlasti Srbije danas pokušavaju da problem prijema zemlje u Evropski savez svedu na hapšenje Gorana Hadžića i na izvestan proces „pomirenja balkanskih država“ – za koje se, govoreći rečima srbskog ministra inostranih poslova Vuka Jeremića, „Beograd naporno trudi poslednjih godina“. Ministar je ubeđen da ključ za takvo pomirenje predstavlja „iznošenje potpune istine o tome, šta se desilo u onoj užasnoj deceniji '90-ih godina“. A „otkrivanje te istine“ po njegovim rečima, kao, dogodiće se preko procesa generalu Mladiću u Haškom tribunalu (3).

Pri tom je ministar Jeremić delikatno prećutao i antisrpsku orijentaciju samog tribunala, i da druge balkanske zemlje, na čelu sa Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom, kao i vlasti samoproglašenog Kosova, pod „pomirenjem“ shvataju isključivo pokajanje Srba za sve smrtne grehove. Nije slučajno što vlastima Hrvatske, čak ni posle presude generalu Anti Gotovini za ubistvo srbskih civila u Srbskoj Krajini 1995. godine, uopšte ne pada na pamet da preispita odluku koju je doneo njihov parlament i koja događaje 1991 – 1995 godine kvalifikuje kao „odbrambeni i oslobodilački Otadžbinski rat“. Tako da Zapad svih poslednjih godina nije uopšte smatrao da slično zakonsko rešenje predstavlja iskazivanje nekakve nelojalnosti u odnosu na Haški tribunal i nije od Zagreba ni tražio „pomirenje“.

Pa i sam Serž Bramerc ne krije da ima nameru da nastavi pritisak samo na Srbiju. Po njegovim rečima, Beograd je dužan i da odgovori na „teška pitanja“: Zašto je Mladić uspevao da na teritoriji Srbije tako dugo ostane na slobodi? Osim toga, srpske vlasti su dužne na prvi zahtev Haškog tribunala da mu dostavljaju sve materijale, kakvi god da su, za koje je istraga zainteresovana. Obzirom da sudije još uvek ne mogu da se dogovore čak ni po pitanju svrsishodnosti objedinjavanja postupka protiv Mladića sa postupkom protiv bivšeg predsednika bosanske Republike Srpske Radovana Karadžića – predstojeći proces obećava da će biti dugačak. I teško da će do njegovog završetka srpske vlasti uspeti da se konačno oslobode optužbi za nedovoljnu lojalnost Haškom tribunalu.

Međutim, suština problema u odnosima Brisela i Beograda nije čak ni u Haškom tribunalu, već u onim geopolitičkim orijentirima, koje Zapad namerava da nametne Srbiji.Evo kako je otvoreno, bez briselskog ljigavog naklapanja, situaciju prikazala američka agencija za stratešku bezbednost - „Stratfor“: „Dugoročno – hapšenje Mladića ne uklanja strateški nemir Evrope u vezi sa pozicijom Beograda prema Kosovu, članstvu u NATO i njegovim vezama sa Rusijom. I mada zvanično ta pitanja ne predstavljaju prepreku za dobijanje statusa kandidata ili čak člana EU – ona predstavljaju glavne prepreke za postizanje potpune integracije Beograda u Evropu“. „Problem Srbije je u tome“, - nastavljaju eksperti „Stratfora“, - što Srbi, koji su optuženi za vršenje ratnih zločina, ustvari nikada nisu bili glavni razlog premišljanja Evrope u vezi sa prijemom Srbije u EU, već pre razlog za kočenje potencijalnog prijema Beograda. Za Evropu je mnogo važnija pritajena uvređenost Beograda prema Kosovu i njegovo odbijanje da se kreće u pravcu prijema u NATO… Opozicija Beograda u odnosu na nezavisnost Kosova znači da će taj nerazrešeni konflikt biti zamrznut ukoliko Srbija postane član EU, jer će, u tom slučaju, Srbija steći pravo da stavi veto na bilo koju evropsku odluku koja se tiče Kosova“.

„Više od toga“, - navodi „Stratfor“ – „uporni stav Beograda da očuva vojnu neutralnost i postojanje van NATO uz podržavanje čvrstih odnosa sa Rusijom – čak i s vlašću prozapadnog Tadića – mnoge u Evropi tera da sumnjaju u dubinu i dugoročnu prirodu privrženosti Srbije evropskim okvirima u sferi politike i bezbednosti. Mnoge zemlje u Evropskom savezu, posebno zemlje Centralne Evrope, kao i balkanske komšije Srbije, će biti uznemirene ukoliko Rusija dobije tajni prolaz ka Balkanu, i poželeće da Beograd zvanično izjavi da se njegovi interesi u oblasti bezbednosti nalaze u dobijanju članstva u NATO“ (4).

Eto vam kompletne saradnje da Haškim tribunalom i pomirenja sa komšijama! Srbija će valjati Evropskom savezu samo ukoliko se konačno odrekne svojih nacionalno-državnih interesa i prioriteta i čak, makar i kobajagi, samostalne spoljne politike. Samo što to više neće biti Srbska država.

A za sada – kako piše američki žurnal „Tajm“ – „posle Mladićevog hapšenja Evropski savez Srbiji šapuće nežne reči“ (5). A srpske vlasti ih ponavljaju, jer su im dobrodošle kao zgodne političke zakletve.

Petar Iskenderov,