Demokratija po ukazu iz Vašingtona

Međunarodni sastanak zemalja članica Udruženja demokratije na nivou ministara inostranih poslova biće održan u Viljnusu od 30. juna do 1. jula. U njemu će učestvovati državni sekretar SAD Hilari Klinton.

Udruženje demokratije je aspicjacija koja se određuje kao globalna međuvladina koalicija demokratskih zemalja, stvorena 2000. godine na incijativu tadašnjeg državnog sekretara SAD Medlin Olbrajt i ministra inostranih poslova Poljske Bronislava Geremeka. U njemu su zastupljene države Istočne Evrope i postsovjetskog prostora, koje Zapad određuje kao provodnike demokratije.

Kako se govori u zvaničnom saopštenju stejtdepartmenta SAD, viljnuski sastanak sakuplja činovnike, predstavnike nevladinih organizacija, mladih lidera i predstavnike privatnog sektora. Na njemu će biti razmotrena pitanja jačanja građanskog društva i podrške razvoju demokratije. Tu spadaju ne samo pribaltičke zemlje, već, na primer, i Gruzija – čija dostignuća su u oblasti izgradnje demokratije krajnje sumnjiva, ali zato ona jasno prate Vašington.

U svom aktuelnom vidu Udruženje demokratije izaziva sve više putanja. A najvažnije od njih je kakva je neophodnost za delatnost sličnog udruženja, uzimajući u obzir da su njegovi najaktivniji učesnici već članovi EU i imaju mogućnost da pruže podršku svojim susedima u regionu u okviru struktura EU? Očigledno da je smisao Udruženja demokratije u nečem drugom. I sastoji se u nametljivoj težnji SAD da oko Rusije napravi svojevrsni sanitarni vojno-politički kordon. I mada aktualna američka administracija odustaje od realizacije niza elemenata datog plana – poput razmeštanja elemenata sistema PRO u Češkoj i Poljskoj, što je izazvalo oštro neprihvatanje Rusije, sam kurs izgleda ostaje prethodni.

Osim toga, zemlje Istočne Evrope i postsovjetskog prostora važne su danas za SAD i u pogledu osiguranja političke podrške sopstvenih akcija u strateški važnim regionima sveta. A to neizbežno povlači primenu dvostrukih standarda tolio svojstvenih kako administraciji SAD, tako i mnogim političarima Istočne Evrope, istakao je u intervjuu za Glas Rusije ekspert za evropske probleme, odgovorni urednik Nezavisnog vojnog pregleda Viktor Litovkin. Po njegovim rečima, očigledan primer je različit odnos američkih i istočnoevropskih lidera prema proglašenju nezavisnosti Kosova sa jedne strane i Abhazije i Južne Osetije sa druge.

Nezavisnost Kosova od početka je predstavljala njihov projekat. Oni su se borili na međunarodnoj areni za to da Kosovo postane nezavisno. Zato su SAD i njihovi istočnoevropski saveznici hitno priznali kosovsku nezavisnost, mada su pretpostavke za nju i uslovi mnogo sumnjiviji nego u slučaju nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije.

Danas su na američki dnevni red izbili drugi problemi – preuređenje regiona Severne Afrike, Bliskog i Srednjeg Istoka. Nije slučajno na programu evropske turneje Hilari Klinton, gde osim Litvanije ulazi poseta Mađarskoj i Španiji, razmatranje situacije u Libiji, Siriji i Avganistanu. SAD teže da dobiju podršku za svoje planove od strane najodanijih saveznika. I ne treba sumnjati da će takva podrška biti dobijena. Jer izgradnja demokratije po ukazu iz Vašingtona zahteva poslušnost.