Ivan Farmakovski: džezmen i fudbaler

Izgradio kuću, posadio drvo, odgajio sina – tako govore za pravog muškarca. A ako se on još bavi i omiljenim poslom, može se smatrati da mu je život uspeo. Kao odličnom mladom džez pijanisti Ivanu Farmakovskom, za koga je stvaralaštvo Put kući.

Ali pre nego što pređemo na ličnost i započnemo razgovor sa junakom naše današnje emisije, da istaknemo da mlada generacija džezera ima vrlo jak duh međusobne podrške. Skoro neverovatno, ali mlada momci: i pijanisti, i izvođači na udaraljkama, i saksofonisti vatreno i iskreno pomažu jedni drugima na nastupima. Očigledno, džez je posebno objedinjavajuće društvance ljudi neravnodušnih prema muzici i jednih prema drugima.

U umetnosti je dobronamernost u principu retka. Konkurencija je oštrija nego u biznisu: individualizam, razjedinjenost, kosi pogledi, rasprave ko je šta uradio, ko je šta postigao. A na većini džez koncerata možeš da vidiš i podršku, i aplauz kolega iz ceha, a ne samo publike. To je neverovatno prijatno i govori o mnogom: o nivou kulture, i o tome kakva je naša mlada generacija džezera. Generacija je u stvari divna. Svi muzičari poseduju sopstveni stil.

A sada, da se vratimo glavnom junaku našeg programa, Ivanu Farmakovskom. Kako je on rekao u svom intervjuu:

Postoje dva pogleda na život: prvi je – ako želiš da budeš srećan, živi među sebi sličnima. Ali meni se čini da je bolje ne biti najbolji, ali imati mogućnost stemljenja, usavršavanja od svojih kolega. I to je put razvoja. Mnogi muzičari tvrde da sviraju za sebe. To nije tačno. Pre svega sviramo za publiku, smatra Ivan Farmakovski.

Muzikom je on počeo da se bavi sa 5 godina. Prvo u dečijem muzičkom studiju, zatim u školi Gnesinih. Za preko 20 godina stvaralačke karijere Ivan je nastupao sa svetski poznatim imenima kao što je Beni Golson, Bil Evans, Rendi Breker, El Džero i mnogim drugima.

Kada sam bio mali, mnogo sam voleo Luja Armstronga, Elu Ficdžerald, to su mi bile dve omiljene ploče koje su izašle u SSSR. Obožavao sam duet Oskara Pitersona sa Kaunotm Bejsijem. I uopšte vaspitan sam na tradicionalnom svingu.

Ako govorimo o prirodi džeza, po mišljenju Ivana Farmakovskog, to je simbioza spiričuelska, bluza, akademske muzike, afro-kubanskih i brazilksih ritmova. I savremeni džez nastavlja da upija nove melodijske pravce. Razvoj džeza je u smesi, u mogućnosti improvizacije. Koraci u džezu su kao step, kao sving u narednoj džez kompoziciji na teme sovjetskih pesama Tup-Tup, tupka mališan.

Osim džeza, u životu Ivana Farmakovskog postoji još jedna strasna zabava – fudbal, kojim se zarazio sa pet godina. Pijanista poredi ovu igru sa džez improvizacijom, takođe neprdvidivom.

U jednom od intervjua muzičar naziva sebe sanjalačkim realistom. Pri tome on veruje da između mašte i njenog ostvarenja distanca ne treba da bude velika. I veoma se u to uzdamo.