Deset neuspelih prevrata

 Koji i čiji pučevi u Rusiji su propali? Rang-lista «Ogonjka». Avgustovski puč 1991. godine je postao model neuspešnog pokušaja prevrata. Međutim, u ruskoj istoriji ima dosta i drugih sličnih primera, kada zaverenici nisu postigli planirane rezultate.

1. Hovanščina

Ustanak 1682. godine je izbio posle smrti cara Fjodora Aleksejeviča, koji nije ostavio naslednika. Borba između bojarskih loza Miloslavskih (postavili na presto 15-godišnjeg Ivana, sina prve žene Alekseja Mihajloviča) i Nariškinih (maštali o postavljanju za cara 10-godišnjeg Petra, sina druge žene istog cara) je isprovocirala pobunu strelaca, na čije čelo je stao knez Hovanski. Strelcima je uspelo da zarobe Kremlj i bojare, ali su Hovanskog zarobili vojnici princeze Sofije (ćerke Alekseja Mihajloviča). Strelci su se predali i vlast je prešla u ruke princeze.

2. Pobuna strelaca

Ustanak moskovskih streljačkih pukova su 1698. godine, organizovali dezerteri, koji su učestvovali u Azovskim pohodima. Želeći da svrgnu Petra I i postave na presto princezu Sofiju (bila je u zatočeništvu u Novodevičkom manastiru), strelci su krenuli u pohod na Moskvu. Vlada je na njih poslala Preobraženjski i Semjonovski puk, i na 40 vrsta od Moskve su ustanici razbijeni. Po naređenju Petra, pogubljeno je oko 2 hiljade strelaca (petorici je lično car odrubio glave), 600 ljudi je bičevano i poslato u progonstvo. Uglavnom su to bila deca strelaca.

3. Puč Miniha

Pobunu je 1740. godine organizovao Burhard fon Minih. Uspeo je da svrgne "vremenščika" hercoga Birona, a zatim su nastali problemi: saborci feldmaršala su mislili da on za imperatorku želi da postavi Elizabetu, ali je Minih sebe video kao "vrhovnog vladara" uz marionetskog imperatora Ivana VI (on je imao nekoliko meseci, tako da je trebalo da vlada njegova majka). Već 1741. godine su gardisti uhapsili Miniha (uz njega i novorođenče sa majkom). Minih je bio osuđen na smrtnu kaznu, koju je zamenio progon u Sibir.

4. Zavera Miroviča

Pobunu vojnika Šliselburške tvrđave, 1764. godine je organizovao potporučik Vasilij Mirovič sa ciljem da oslobodi vladara Ivana VI, kojeg je svrgla Elizabeta Petrovna i koji je skoro ceo život proveo u tvrđavi pod strogim nadzorom. Međutim, Ivanovim stražarima, kapetanu Vlasjevu i poručiku Čekinu, je bila data tajna isntrukcija, da zarobljenika ubiju, ukoliko neko pokuša da ga oslobodi (za to je čak izdato naređenje imperatorke), tako da su oni posekli Ivana i tek potom predali Miroviču. Potporučik je posečen u Peterburgu kao državni neprijatelj.

5. Ustanak dekabrista

Pobuna plemića, koji su 14. decembra 1825. godine, pokušali da osujete dolazak na tron Nikolaja I. Mnogi zaverenici su bili članovi tajnih masonskih društava i sebi za cilj su postavili liberalizaciju režima (posebno, ukidanje kmetstva i uvođenje ustavne monarhije). Pobuna je ugušena istog dana, a ustanici pobijeni streljanjem na Senatskom trgu. Poginulo je 1271 ljudi, a među njima je bilo 903 redova, koji nisu znali, iz kog razloga su dovedeni na trg. Pred lice pravde su izvedeni čak i oni članovi tajnih društava, koji nisu izašli na trg.

6. Kornilovska pobuna

Pokušaj uspostavljanja vojne diktature 27-31. avgusta 1917. godine, pokrenut od strane Vrhovnog komandanta Ruske armije, generala pešadije Lavra Kornilova, kako bi zaustavio uništavanje armije i sprečio da zavladaju boljševici. Pokret je iskoristio predsednik Privremene vlade Kerenski, tražeći za sebe "diktatorska ovlašćenja" za zaštitu demokratije. Uz pomoć boljševika "pobuna" je ugušena, a Kornilov uhapšen. Kasnije je on postao jedan od organizatora Bele Dobrovoljačke vojske. U martu 1918. godine je ubijen, u napadu na Jekaterinodara.

7. Pobuna levih esera

Događaji iz jula 1918. godine, koji su predstavljali razlog raspada koalicije boljševika i levih esera. Međutim, raskol je bio neminovan već nakon polemike na V kongresu Sovjeta: levi eseri su aktivno istupali protiv boljševičke politike, osuđujući Brestski mir, obavezu davanja poljoprivrednih proizvoda državi, komitete sirotinje (kombede). Inače, da bi se prekinuo Brestski mir, ubijen je ambasador Nemačke, grof fon Mirbah). Kao odgovor, Lenjin je naložio da se uhapsi kompletna frakcija levih esera, a u Moskvi su se rasplamsale ulične borbe. Pobuna je brzo ugušena.

8. Zavera na "kongresu pobednika"

U januaru 1934. godine su visoki partijski funkcioneri rešili da skinu Staljina sa mesta generalnog sekretara, uoči XVII kongresa VKP(b). Planirali su da na njegovo mesto dođe Sergej Kirov, ali je on u poslednjem momentu odustao i, po mišljenju mnogih istoričara, izdao zaverenike Staljinu. Iste, 1934. godine, Kirova je ubio Nikolajev, i taj momenat je označio početak masovnih represija. A XVII kongres, pod propagandnim imenom "kongres pobednika", je ušao u istoriju kao "kongres pobijenih" — za 3 godine su pobijeni skoro svi delegati.

9. "Antipartijska grupa"

Neuspeli pokušaj starih staljinističkih kadrova (V. Molotov, G. Maljenkov, L. Kaganovič i "njima priključeni D. Šepilov"), koji su u junu 1957. godine, odlučili da sklone N. Hruščova sa dužnosti prvog sekretara CK KPSS. Faktički je sastav grupe bio daleko širi, ali je sva kritika bila usmerena ka četvorici organizatora puča, da bi se na stranu Hruščova privukli ostali učesnici. Rezultiralo je time da su članovi "antipartijske grupe" lišeni funkcija i isključeni iz partije. Zaverenici "pokajnici" su prošli sa lakšim kaznama.

10. "Puč Rohlina"

Razgovor o pripremi ustanka vojnih jedinica, koje su u julu 1998. godine trebale da skinu sa vlasti Borisa Jeljcina i preuzmu  vlast, do kraja nisu ni izašli iz sfere glasina, koje su se ticale nezadovoljstva vojske. Planovi su, kako su potvrdili kasnije,  i bivši zamenik komandanta 8-g korpusa armije Nikolaj Batalov, i predsednik Saveza oficira Stanislav Terehov, postojali, ali su propali zbog smrti generala Lava Rohlina, koji je sa 8-im korpusom prošao prvi čečenski rat. Po zvaničnoj verziji, generala je ubila supruga, posle porodične svađe.