Tradicionalne vrednosti su stub društva

 INTERVJU: Andreas Kelemen – "Tradicionalne vrednosti su stub društva"
Razgovarao: Milovan Balaban

U svetu duboko narušenih vrednosti običnom čoveku, ma koju društvenu poziciju zauzimao, ponekad je teško da se snađe i odredi prema različitim pojavama i fenomenima. Savremeni čovek je često sluđen navalom definicija i tumačenja svakovrsnih, i novih i starih pojava, koje su nekada imale jasno značenje, te se stoga narod zahvaljujući iskustvenim rešenjima prema njima određivao. Danas, usled našeg pokušaja da se, između ostalog i mentalitetski, upodobimo novim trendovima inspirisanim u globalnim kuhinjama, izgubili smo stara poimanja vrednosti, dok smo od novih prihvatili samo njihovu površinu. U čemu je vrednost novog a u čemu starog, kao uostalom i o mnogim drugim društveno-istorijskim temama. razgovarali smo sa Andreasom Kelemenom.

Andreas Kelemen je stomatolog i homeopata. Vlasnik je stomatološke ordinacije. Isto tasko jedan je od osnivača preduzeća „Runožig“ za proizvodnju prirodno gajene vunene posteljine.

Poslednjih decenija se u medijima konstantno priča o ljudkim pravima, no taj pojam, baš usled viška informacija, običnom svetu nekada i nije potpuno jasan. Za početak ovog našeg razgovora pitao bih Vas koja su elementarna ljudska prava i šta su primarni preduslovi, kojih društvo i pojedinac treba da se drže, da bi ostvarili zdrav i čoveka dostojan život?

Ljudska prava su prečesto povezivana sa političkim pravima, pripadanjem određenim socijalnim grupama i insistiranjem na pravima na različitost, Pri tome, ono što je svim ljudima zajedničko, ono što je neophodno za kvalitet golog života, kao stan, hrana, voda, čist vazduh, biva vešto marginalizovano, jer vode materijalnoj ujednačenosti velikog dela stanovništva, na račun bogatih. Bogati, a samim tim i moćni, nisu nikada raspoloženi za takvu vrstu preraspodele materijalnih dobara u državi, već po staroj maksimi „Divide et impera“, zavadi, pa vladaj, medijski insistiraju na razlikama, često i društveno kontraverznim, da bi se narodu što više skrenula pažnja sa primarnih, egzistencijalnih, pitanja. Ovo je proveren recept koji širom sveta vekovima uspešno funkcioniše. Samo se u fokus stavi novi spoljni ili unutrašnji neprijatelj reda i poretka, i sve se nastavi po starom. 

Pravo na stan, rad, zdravu i ispavnu hranu i vodu, čist vazduh, su zaista primarna ljudska prava, nešto što svaki čovek oseća da mu rođenjem pripada. Ova su prava i međunarodno priznata i prihvaćena kao deo osnovnih prava čoveka u Ujedinjenim nacija, te su prihvaćena od svih zemalja članica, uključujući i našu državu. Zanimljivo je da kršenje ovih najosnovnijih ljudskih prava nije predmet rada ni jednog međunarodnog tela, npr. Međunarodnog suda pravde, ili nekog drugog međunarodnog tribunala.

Mene je ova tema zaiteresovala, kada se ispostavilo da današnje globalno smanjenje stope mortaliteta, stope smrtnosti, i produženje prosečnog životnog veka nije toliko vezano za razvoj medicine, koliko za porast raspoloživih količina industrijski prizvedene hrane, bez obzira koliko bila slabog kvaliteta, dakle rezultat je drastičan rast brojnosti, kvantiteta, ljudskog roda. Sa druge strane zbog niskog kvaliteta uslova života, nemanja predhodno pomenutih primarnih ljudskih prava, morbiditet, stopa obolelih, je u stalnom porast. Dakle, porast kvantiteta, kao i uvek, u stopu prati pad kvaliteta, odnosno manja je stopa smrtnosti, ali je sve veća patnja, prosečno duži život, ali u mukama. Ova zapažanja su u meni potakla težnju ka iznalaženju puteva za porast kvaliteta života.

Prirodna želja svakog čoveka je da ljudi u njegovoj okolini budu zdravi i srećni, pa se tako i nazdravljalo od pradavnih vremena do dana današnjeg. Kada se život posveti lečenju, pitanje kako do zdravog i srećnog života postaje neka vrsta opsesije. Vrlo brzo se dođe do toga da nije sve u lečenju bolesnih, već je suština kako živeti da bolesti bude što manje, odnosno šta je sve, radi toga, jednom čoveku potrebno. 

Čoveku je pre svega potrebna mesto za stanovanje bez vlage, prozračno, zimi ugodno zagrejano, a leti da pruži hlad, zatim, umerena i uravnotežena ishrana od domaćih svežih i industrijski nezatrovanih namirnica, čiste vode, te dovoljno kretanja ili vežbanja. Po meni su ovo ljudska prava „par exellance“, ljudska prava iznad svih drugih, primarna svrha svake drušvene zajednice. Danas se borba za ljudska prava uglavnom svode na neke slobode govora, izražavanja da nešto nije u redu, da čovek nečim nije zadovoljan, i pri tome se o svemu priča sem o ovim suštinskim pravima, bez kojih ni jedan odrastao član društa ne bi smeo biti. Smatram da je obaveza društva da o ovome stara, i da je liberalno-kapitalistička nezainteresovanost za ova pitanja čisto zlo. Takođe je veoma prisutno i gomilanje nezdrave hrane, njeno masovno reklamiranje na televiziji i tako vođenje naroda na stranuticu. Bolje bi nam bilo imati malo dobrog, nego gomile nevaljalog, malo kvaliteta, mesto silnog kvantiteta.

Druga, ne manje važna stavka je svesnost svakog čoveka kako treba živi i kako da se ponaša da bi bio što zdraviji, jer je glupo svesno i nesvesno rušiti svoje zdravlje, a onda od nekog drugoga, lekara, tražiti da te na brzinu popravi, pa trk nazad u vrtlog svakodnevice. Svako prvo mora da brine sam o svom zdravlju, a postoje neke situacije kada i pored svasnog ponašanja treba otići lekaru, ali tada je organizam iz dugotrajnog zdravlja ušao u kratkotrajnu bolest, i obično uz pomoć lekara može lako vratiti stanje zdravlja. Sa druge strane, ko si nemilice ruši zdravlje, i stalno traži pomoć od lekara, da bi se opet vratio starim lošim navikama i ponašanju, ući će u stanje hronične bolesti, i više mu niko zdravlje neće moći vratiti. To je osnovna obaveza zvakog čoveka, da čuva telo koje mu je Bog dao, baš kao što je obaveza društva da mu obezbedi uslove za to, ispunjavajući mu osnovna prava, o kojima smo govorili u prethodnom odeljku.

Kao što se pojedinac mora okrenuti sebi i svojoj zajednici, isto tako i država mora brinuti sama o sebi, a ne da očekuje spas od drugoga. 

Šta je uslov za, ne samo pokretanje proizvodnje, nego i za ma koji napredak materijalna sigurnost, odnosno sigurnost radnika? Da li je stambena sigurnost,  i ako jeste, kako do stanova?

Posedovanje kuće ili stana je osnovno ljudsko pravo, conditio sine qua non, i samim tim ne bi smelo biti u raljama liberalne ekonomije. Nekada su naši stari, kada formiraju porodicu, dolazili na slobodan komad zemlje i, uz pomoć i rada čitavog sela, za par dana podizali kuće. Svaki mlad čovek je tako dobijao skroman dom od svoje zajednice, da bi krenuo dalje u samostalan život. Danas je stan obična roba?!! Čak se ni ne pitamo da li je to u redu! Niko se više ne usuđuje ni da pomisli da bi država, kao zajednica današnjeg vremena, trebalo da dodeljuje stanove, kao što je to do nedavno činjeno u socijalizmu. Čemu tolika gadljivost od svega iz tog perioda? Svako vreme nosi sa sobom i nešto dobro i plemenito. U najmanju ruku bi cena nekretnina morala biti strogo kontrolisana, da bi čovek sa prosečnim primanjima, a to je oko 20000 din mesečno, mogao da kupi barem pristojan jednoiposoban stan.

Kada preduzimači grade za privatna lica, na njihovom placu kvadrat „ključ u ruke“ je znatno ispod 500 evra. Cene lokacija za gradnju su visoke, jer su cene nekretnina visoke, a zapravo je tu obično u pitanju robna razmena – plac za kvadrate stana, pa ako je kvadrat skup i plac je skup. Uz minimalna potraživanja države, za stan ili kuću u kojoj će kupac živeti, ne izdavati, izostanak posredničkih agencija, te nižu cenu placeva državno propisana cena kvadrata bi trebala biti oko 500-600 evra, i tada bi stan postao svakom dostupan, kao što je i normalno.

Danas bi bilo relativno jednostavno stvoriti centralnu bazu ponude i potražnje nekretnina, na nivou države, kojoj bi se svaka transakcija morala obavezno prijaviti da bi se mogla obaviti kupoprodaja, te samim tim ukloniti parazitski sloj agencija za nekretnine, pogotovo zato što se većina prometa nekretnina svodi na deljenje baštine, dedovine, i uopšte na neke oblike zamene. Suvišno je i govoriti koliko je nemoralno i pogrešno da neka agencija za nekretnine otkida komade baštine, zbog neinformisanosti ljudi i straha od neretkih prevara, a koje bi opet obaveznom centralnom bazom ponude i potražnje nekretnina bile onemogućene.

Sve više se priča o modifikovanoj hrani, odnosno hrana nam je u najmanju ruku nezdrava?

Zdrava ishrana, ne posebno zdrava, već samo onoliko koliko su nam babe i dede zdravo jele, bez pesticida i herbicida, pa makar se i manje jelo, takođe je pravo svakog građanina, a moralo bi da se ostvaruje pod budnim okom države. Kako je danas nemoguće parirati velikim svetskim proizvođačima hrane po cenama i obimu proizvodnje, cilj je orijentacija ka organskoj proizvodnji hrane, i posledično ka izvozu ovakvih vrsta namirnica. 

Stvaranje i proizvodnja osnovna su ljudska prava. Dakle, ako svaki pojedinac krene sa tog aspekta i država će krenuti ka oporavku. Kakv bi taj oporavak srpske privrede u praksi trebao da bude?
                                                                                                                                                       
Da bi se čovek osećao ispunjenim potrebno mu je da nešto stvori svojim rukama, jer Bog je stvorio svet, a nas po svom liku, pa je stvaranje u našoj prirodi – jestastvu. Čovek danas neposredno stvara u malim i srednjim preduzećima, porodičnim preduzećima, zato su to elementi koji treba da čine kičmu privrede naše države, baš kao što je to bio slučaj u Nemačkoj posle drugog svetskog rata. Država stalno priča o pomoći malim i srednjim preduzećima, a pomoć na kraja uglavnom dobijaju velike trgovačke kompanije. Čak i ono što ode za mala i srednja preduzeća, prvenstveno usmereno ka proizvodnji, već se ne pravi jasna razlika između proizvođača i drugih delatnosti.

Mala domaća proizvodnja je danas preopterećena plasmanom svojih proizvoda i marketingom, što do kraja često bude i traljavo odrađeno, pa je uloga sistema veleprodaja, uz državno propisanu obavezu plasmana preko 50% domaćih proizvoda u asortimanu, put harmoničnog razvoja privrede. Jednom formirana, u znatnoj meri samodovoljna privreda, prošla je ispit zrelosti i spremna da uđe u bespoštednu arenu svetske ekonomije. Pokazalo se da je svaki drugi pristup privredno i državno samoubistvo. U današnjoj svetskoj liberalnoj ekonomiji ne manjka upozoravajućih primera propadanja, među kojima smo i mi sami, a jedina je za ugled, ne baš liberalna kineska privreda.

Možda sada zvuči neobično ideja da država utiče na privredne tokove, ali suprotnim putem, putem previše slobodnog tržišta, smo i stigli do krize u koji smo, pa teško da ćemo tako naći izlaz.

Vi se bavite i prizvodnjom vune. Kako je do toga došlo i koliko je bitna domaća proizvodnja za primenu narodske medicine?

Verujući da je domaća proizvodnja, na tradicionalnim osnovama, a opet prilagođena savremenom načinu života jedini put izlaza, pre pet godina smo osmislili i pokrenulu proizvodnju vunene posteljine. Naime, Pacijenti su nam često postavljali pitanja šta bi trebali činiti da bi živeli zdravije, šta treba promeniti u ishrani, spavanju, vežbanju i kretanju i slično. Ispostavilo se da većina saveta ne predstavlja veliki trošak, već samo traži dosta truda i upornosti od pacijenta, sve osim spavanja. Naime, ono što smo mogli bezrezervno preporučiti bilo je korišćenje vunene posteljine i dušeka, što se ispostavilo da je veoma skupo, često i nenormalno skupo, i samim tim objektivno nedostupno našim ljudima. Zapravo smo time bili zapanjeni jer su naši preci do pre nekoliko decenija masovno koristili vunenu posteljinu, a danas smo napredovali do toga da nam je ona postala nedostupna.

Negde u to vreme put nas je naveo u oblast Peštera, okolinu Sjenice, gde se naša autohtona rasa ovaca Pramenka, gaji već milenijumima na isti način. Ovce slobodno žive na proplancima, bez traga zagađenja u čitavoj oblasti, i vuna koju daju je vrhunska organska vuna, sa obiljem lanolina, nešto suve trave, i jasnim mirisom sveže vune. Ispostavilo se da vunena posteljina može da se ponudi našim ljudima po veoma niskim cenama, uporedivim sa posteljinom od veštačkih materijala. Zato smo pre 5 godina pristupili projektovanju i proizvodnji pristupačne vunene posteljine, od vrhunske organske vune naše autohtone rase ovaca Pramenke pod imenom RUNOŽIG.

Kako visoke cene vunene posteljine potiču pre svega od raznih sertifikata od kvalitetu i brendiranja, odlučili smo se poći drugim putem. Nije teško prepoznati da je vuna vuna, niti da je pamuk pamuk, pa smatramo da se ogroman teret sertifikacije proizvoda može sa punim pravom odbaciti. Malo je poznato da sertifikati o kvalitetu vune - poznati Woolmark®, zapravo nije nikakvo međunarodno sertifikaciono telo, već jedan brend multinacionalne kompanije AWI™ (Australian Wool Innovation Limited), sa primarnim ciljem promovisanja australijske vune Merino ovce.

Standardi po kojima se dodeljuje Woolmark® znak su formirani po svojstvima vune ovaca rase Merino, te vuna autohtonih balkanskih i kavkaskih rasa ovaca ne može nositi ovaj znak, pa u očima kupaca izgleda kao da je nižeg kvaliteta. Istina je, naravno, upravo suprotna. Merino vuna je tankog vlakna i meka, te prijatna za proizvodnju odevnih predmeta, ali se zato "ćeba" i proizvodi su mnogo kraćeg veka, nego kod balkansko-kavkaskih rasa, a pogotovo za posteljinu i izradu vunenih dušeka jer je previše stišljiva zbog i tri puta tanjeg vlakna, a i naših tradicionalnih vunenih "Sirogojno" džempera, prsluka i čarapa. To su perfidni i tihi načini gušenja naše autohtone Pramenke, radi forsiranja australijke uvozne, industriski gajene vune veoma siromašne lanolinom, jer se on izdvaja i prodaje kozmetičkoj industriji.

Zbog svega ovoga, smatramo da možemo garantovati za kvalitet vune naše Pramenke, jednako kao AWI™ za Merino, pa je zato i ime našeg preduzeća složenica dve reči "Runo" - ovčija vuna i "žig" - znak ili beleg, naša parafraza engleske reči "Woolmark®" (eng. "wool" - vuna, "mark" - znak).

Gospodine Kelemen, da li, po vašem mišljenju, postoji izlaz za posrnulu srpsku privredu i ekonomiju s obzirom da su naši izvikani eksperti, koji drže poluge vlasti od 2000. godine, zastupnici propale neoliberalne paradigme, i s obzirom da često u našim ekonomskim krugovima preovlađuje svest da treba neko sa strane da dođe i da nas investicijama izvuče iz ekonomske propasti?

Često u naizgled bezizlaznim situaciju postoji rešenje i izlaz. On postane  vidljiv tek kada se na stvari pogleda iz drugog ugla, druge perspektive. Ni naša trenutna ekonomska situacija nije izuzetak. Decenijama smo se ugledali na zapadno evropski model napretka, zasnovan na tome što su tamošnje države u početku dobile veliku pomoć i podršku od SAD-a, pa su se dalje same razvile. Dakle, mi stalno očekujemo da se nađe neki dobrotvor, prijateljska država koja će nam pomoći da krenemo u bolju budućnost ...

U nadi smo najpre gledali na SAD, pa na zapadnu Evropu, u poslednje vreme gledamo ka Rusiji, pa onda, možda, i Kinu... Istina je da uzalud čekamo na pomoć velikih sila u nadi da će se na nas smilovati. Velike sile određuju u sopstvenom svetu pravila igre, koje nama deluju bezdušno, ali je jedini način na koji one opstaju i prevladavaju, po krilatici „It’s nothing personal, just business“, „Ništa lično, samo posao“. Polako postajemo kolektivno svesni te istine, i zato počinje da preovladava beznađe i razočaranje u našem narodu. Zapravo, beznađu nema mesta zato što nam niko od spolja neće pomoći, jer to je samo znak, putokaz, da nam preostaje samo da se okrenemo sebi, i svojim snagama.  Naravno, to ne znači da mi treba da se izolujemo, već da i mi treba da imamo sopstveni set ciljeva i da spram toga prihvatamo i povlačimo iz veza sa pojedinim svetskim silama

Ako želimo ikakvu budućnost u ovom svetu, neophodno je da shvatimo koji je to posao, plan i program, svake od velikih sila, u datom trenutku, da bismo znali kada se naši državni interesi poklapaju sa ciljevima neke od velikih sila i da prema tome upravljamo svoju politiku. 

Mi danas imamo malo, i to malo je sve na šta možemo računati. Ipak, u današnjem nesigurnom svetu, stabilan osnov na koji se može računati sa sigurnošću, može biti naš jedini preostali put ka napretku. 

Slobodno tržište, bez državnog protekcionizma je rešenje bez premca za ekonomije u punoj zrelosti, kao u SAD i zapadnoj Evropi, no za privredu u razvoju, koja je uz to pretrpela rat i izolaciju, neophodan je drugačiji pristup, uz određene mere zaštite, sve dok ne stasa. U protivnom naša privreda konstantno će se daviti u stihiji liberalne ekonomije. Čak SAD kao predvodnik liberalne ekonomije, ne tako retko, pribegava nekim merama samozaštite, raznih vidova protekcionizma, pa ne bi bilo zgorega da imitiramo i te aspekte vodeće svetske ekonomske sile...

Znači, potrebno je preispitati sve vrednosti koje smo smatrali za konačne? Pošto neoliberalizam propada i na samom zapadu, kako mi treba da shvatimo državu, porodicu i pojedinca, te njihov sklad koji će biti dobitan za nas sve?

Država i privreda nisu samo skup individua, već jedan poseban organizam višeg reda, koji, usprkos enormnoj razlici u veličini, potpada pod iste zakone funkcionisanja kao jedna porodica, jedna kuća. Da bi jedna kuća postojala, njeni članovi rade, stvaraju, a stvoreno koriste za svoje potrebe, ili prodaju drugim kućama da bi se moglo nabaviti ono što je nužno. 

Naša država danas stvara malo, a kupuje mnogo zadužujući se na sve strane, i rasprodajući ono što je nasledila za malo provoda i komfora. Pomislite da se članovi Vašeg domaćinstva tako ponašaju koliko bi vam kuća opstala ...
                                                                                                                                                        
Srce privrede je proizvodnja, a sve ostalo služi da je podrži i unapredi. Danas je Kina najveći proizvođač na svetu i čitav svet se slaže da je to danas najperspektivnija država, dakle – proizvodnja je perspektiva. Zapad se okrenuo tercijalnim delatnostima, zahvaljujući tome što se znatan deo njihove privrede povukao u zasluženu prevremenu penziju, nakon što su više od veka bili potpuno posvećeni proizvodnji i produktivnosti, tako da mi nemamo prava da ih uzimamo sebi za primer sve dok ne prođemo većinu puta koji su oni prošli. Danas svakodnevno slušamo kako čak i Zapad trpi teške udare ekonomske krize, pa je pitanje koliko će i oni, pored sveg akumuliranog bogatstva, moći da opstanu bez povratka proizvodnji.

Kako u ovim uslovima da pokrenemo proizvodnju?

Najpre kroz stav – proizvođači su cvet našeg društva, a trgovci i usluge služe prezentaciji i prodaji domaćih proizvoda. Stvaranje intelektualne svojine je stvaranje višeg reda ali samo ako doprinosi domaćoj proizvodnji ili je uporedivo sa svetskim dostignućima iz datih oblasti.  Rešenje su razne beneficije za proizvodne delatnosti, npr. 50% niži doprinosi nego u neproizvodnim delatnostima, subvencije u oblastima bez domaće proizvodnje kako bi se ona podstakla, ili sa nedovoljnim i neadekvatnim proizvodima, beneficiran reklamni prostor, beneficirano prisustvo na sajmovima u zemlji i inostranstvu ...

Kod nas se  uglavnom razmišlja o izgradnji tranzitnih koridora, kao što je koridor 10, ali naša interna saobraćajna mreža, jednako je važna, a mahom zanemarena.

Za jedan dugoročan i strategijski plan obnove proizvodnje potreban je rad na infrastrukturi?

Zanimljivo je da svetske ekonomske sile investiraju u razvoj infrastrukture samo u onim državama koje nameravaju da razviju, dok u drugima guše, ili bar ne pomažu u ovoj oblasti razvoja. Siguran znak da neka svetska ekonomska želi da pomogne razvoj naše zemlje bila bi masivna ulaganja u našu infrastrukturu. Sve dok toga nema možemo biti sigurni da nas ni jedna od sila nije zaista stavila na dnevni red za ozbiljnu saradnju. Naša bi država kao mahnita trebala da traži silu spremnu za ovu vrstu ulaganja, jer ko god da je na to spreman je istinski dugoročni partner naše zemlje. Sve ostalo su laži i zamazivanje očiju. Razvoj infrastrukture je ključ i siguran pokazatelj ozbiljne šanse za razvoj privred.

Sa aspekta kvaliteta života, takođe bi veoma mnogo značila širenje saobraćajne infrastrukture u cilju stimulisanja pretvaranja prigradskih sela u komforna predgrađa sa porodičnim kućama i daljinskim sistemom grejanja, pretežno od obnovljivih izvora energije. Humaniji gradski život moguć je samo ako bi se smanjio broj stanovnika u gradovima, pa bi samim tim bilo manje gužvi, a to je moguće jedino orijentacijom ka predgrađima planski razvijanim kao gradske sredine, sa gradskom infrastrukturom i javnim transportom. Krajnji cilj širenja ovakve mreže predgrađa je decentralizacija proizvodnje iz gradova ka vangradskim područjima i, kasnije, ka manje razvijenim područjima, radi ujednačene nastanjenosti Srbije.

Životna sredina nam je zagađena. Sa druge strane postoje pokreti na zapadu koji se navodno bore protiv zagađivanja iste. Kakav je Vaš stav o tome i koliko zaštita životne sredine utiče na mentalno i fizičko zdravlje pojedinca? 

Ekologija danas asocira na postmoderni zapad i new age pokrete, što lako može da izazove određenu odbojnost kod tradicionalno orijentisanih ljudi. Ono što u tim u suštini pozitivnim tokovima odbija, to je licemerje i hipokrizija njihovih najglasnijih zapadnih protagonista, pri čemu je dovoljno spomenuti Al Gora, perjanicu čitave plejade. Prava je istina da je zapad u svojoj nezajažljivosti prirodu izveo iz ravnoteže industrijskim i saobraćajnim zagađenjem, baš kao što je ljude otrgao iz tradicionalnog načina života, koji je istinski ekološki i organski vezan za prirodu, i učinio ih toliko nestabilnima da danas veliki deo stanovništva SAD živi pod nadzorom psihijatara i dejstvom prepisanih im psihoaktivnih lekova. Pri tome je psihička nestabilnost prekursor mnogih dugoročno onesposobljavajućih hroničnih bolesti, a koji su, na kraju krajeva, rezultat poremećaja homeostaze, ravnoteže organizma. 

Za jedno društvo, a samim ti i za državu koja bi trebalo da mu služi, ključno je da ga čine ličnosti u dobrom i stabilnom psihičkom i fizičkom stanju. Čovek ima negde duboko u sebi ugrađenu potrebu za stabilnošću, i cikličnim predvidljivim promenama, idealno u skladu sa smenama godišnjih doba i drugim prirodnim ritmovima. Tradicionalna društva su bukvalno izgrađena oko ovih ljudskih, humanih, potreba, sa svojim godišnjim običajima, čvrstom zajednicom i uzajamnom pomoći, moba i slično, i samim tim bi se mogla nazvati istinski humanističkim jer su građene milenijumima po meri čoveka. No, apsurda, humanistički pokreti su svi od reda antitradicionalni. Pravo slobode ličnosti i govora zapravo nikada nisu ni bile sporne u istinski tradicionalnim društvima, već samo u njihovim feudalno – apsolutističkim degradacijama. Zapravo ni jedna od tekovina zapadne demokratije nije sama po svojoj suštini sporna, već je problem u tome što je sve to samo floskula, maska, ličina, koja skriva grdobu i lihvarsku prazninu zapadne demokratije.

Šta predlažete? 

Ne treba se nikada povesti njihovim primerom i postati antidemokrata, ili anti-bilo-šta-drugo, jer negacije negacije vodi samo u sve dublju izgubljenosti i haos – a kontrolisani haos je njihov cilj. Izbacili su iz ravnoteže prirodu, svoj i druge narode, izbacuju države iz ravnoteže, montiranim demonstracijama koristeći ljudsku patnju i nesreću za postizanje svojih sebičnih ciljeva, a po potrebi i ratovima, i „humanitarnim“ intervencijama. Stvarnost vrlo brzo razveje sve iluzije zasnovane na lepim rečima zapadnih diplomata, a ostaje samo nestabilnost i izneverena nadanja.

Svaki iskreni tradicionalista je za ISTINSKU demokratiju, ljudska prava i slobode, za suštinu ovih tekovina, nasuprot zapadnim  formama i floskulama.

Zastupnik ste teze o prirodnom ustrojstvu države. Kako su karakteristični narodi kroz istoriju rešavali ovaj problem?

U Rimu su u periodu Cezara i Augusta postojale dve struje. Konzervativna je bila za očuvanje republike i za moći senat. Pripadnike ove struje je karakterisalo klasično rimsko odevanje i umerenost. Drugu struju činili pomodari i skorojevići skloni vlasti jednog čoveka, jer je lakše dodvoriti se jednom nego mnogima ...

Odavde se lepo vidi, iako to danas možda zvuči nelogično, da kraljevstva nisu tradicionalna i prirodna ustrojstva već devijacije koje su često rezultirale despotijama, apsolutizmom i raznim varijantama feudalnog robovanja većine stanovništva. Dakle, kraljevstvo je prvi pad.
                                                                                                                                                        
Buržoaske i komunističke revolucije, su despotiju zamenile tiranijama, brutalnim ili u svilenim rukavicama, kao u današnjim zapadnim demokratijama, a koje su zapravo plutokratije. Tako je pad nastavljen, ubrzan i globalizovan.

Zanimljivo je osvrnuti se na prosvetitelje koji su u doba francuske buržoaske revolucije, na čelu sa Žan Žak Rusoom, bili obuzeti idejama prirodnog društvenog poretka, i prirodne religije. Nažalost, u svemu tome nije bilo ni trunke vrednosti i ustrojstva tradicionalnih evropskih, odnosno, indoevropskih društava, već neke utopističke simplifikacije potpuno neprimenljive u društvu onog vremena, a kamoli kasnije ... Ono što je u ovom pokretu značajno, to je što je, doduše krajnje nevešto, artikulisao duboku potrebu evropskog čoveka da se vrati na organsko i prirodno ustrojstvo.

Kakvo je po vama prirodno ustrojstvo naroda i države i šta je najveća opasnost da se ono izgubi?

Tradicionalna društva su organski razvijana u skladu sa potrebama zajednice, i ustrojstvom im je uvek dominirala istinski multipolarna skupština ili savet, kao senat u Rimu. Kada je balans moći prevagnuo sa multi polarne skupštine na bipolarnu funkciju konzula, krajnja konsekvenca je bila, i uvek će biti, vlast u rukama jednoga čoveka – tiranina, samodršca i sl. Kako u državi, tako i u svetu, bipolarnost vodi samovlašću. Poslednji primer ovog pravila bio je hladni rat, nakon koga nam je ostao samodržac SAD. Naravno svakim segmentom ovog sveta vlada ciklizam, i nakon ove unipolarnosti, opet će uslediti optimalni multipolarni poredak, koji se već danas nazire u svetskoj geopolitičkoj areni.

Postavlja se pitanje da li je prirodan poredak, zasnovan na vlasti saveta staraca, rodovske skupštine, i izborne izvršne vlasti kralja i prvosveštenika, uopšte moguć u ovakvom mnogoljudnom svetu? Verujem da jeste, i da bi to bio istinski, a ne kao prividni zapadni, demokratski poredak. Kako država i vlast postoje zbog naroda, a ne obrnuto kao što je danas prečesto slučaj. Danas u su svi pogledi uprti u Kinu kao novi uspešni državni model, ali to je zapravo spoj loših strana dva loša poretka, nezajažljivosti kapitalizma i totalitarnosti socijalizma. 

Šta je najvažnije da bi država funkcionisala po prirodnom ustrojstvu, odnosno koje je to uređenje po Vama optimalno?

Kako god da nazovemo uređenje veliko je pitanje šta će od njega zapravo nastati. Bitno je da država duboko posvećena socijalnim pravima najšireg kruga svojih građana i njihovim pravima, a ne ličnog bogaćenja političkog vrha i prijatelja.

Možete li ukratko za kraj da kažete šte je to što je po vama najbitnije da država Srbija uradi da bi koliko toliko stala na pravi put?

Put izlaza, kako ga ja vidim, mogao bi biti da se, prizna bankrot države svom narodu, smanjiti i ujednačiti prihode građana do najvišeg odnosa 1:5, a pri tome smanjiti i troškove života, možda i u većoj meri nego plate. Dalje smanjiti kupovinu inostrane robe, odnosno veći deo primanja i tako odlazi na troškove života i hranu, pa je pitanje da li ga uopšte isplaćivati u novcu, ili u nekom obliku koji je ekvivalent novaca, ali ne može na drugo da se troši. Pitanje stanovanja staviti van tržišta, jer mu tu nije ni mesto. To Vam može zvučati komunistički, ali nije. Tako je funcioniso Ruzveltov „Nju dil“, gde su radnici dobijali plate za državne projekte izgradnje u bonovima kojima su mogli kupovati hranu i potrebštine u državnoj radnji i platiti troškove stanovanja, pa ako je to bio pravi put za vodeću svetsku demokratiju, koji je je izvukao iz velike ekonomske krize, ne vidim zašto bismo mi to trebali raditi drugačije. Tada bismo mogli i ojačati svoju proizvodnju, jer bi se ovim platežnim sredstvom mogla kupiti isključivo domaća roba. Osim toga, drugi deo plate bi mogao biti u pravom novcu, da omogući ljudima određen osećaj slobode izbora, ali nikada do autodestrukcije iz već nekog napada halavosti. 

Politički je problem još dublji jer proističe iz dubokog nemara, pa i do zločinačkog nehata za sopstveno društvo i državu, skoro čitave naše političke „elite“, ako se ona uopšte može tako nazvati. Suština problema je u nezajažljivom grabljenu za sebe, za svoju ličnu dobit, pa je jedini izlaz da se smanji ovo partijski organizovano otimanje. Postavlja se pitanje – kako? Sva protivpravna imovinska korist se stiče putem izvršne vlasti, pa znači da je rešenje istrgnuti poluge izvršne vlasti iz ralja partija. Jedan prijatelj mi je rekao da jedini institut antičkog prava koji nikada nije uveden u savremenu demokratiju je izbor političkih predstavnika kockom iz određenog najšireg kruga ljudi kvalifikovanih za određenu funkciju u vlasti. Slažem se da bi to bilo najbolje rešenje za nas. Da se na godinu ili dve, bez prava ponovnog izbora, bez izbora i skupih i nepotrebnih izbornih kampanja, putem kocke bira narodna izvršna vlast, odgovorni izbornim zakonodavnim i sudskim organima, koji bi tada objektivno bili odvojeni od izvršne vlasti. Obični časni ljudi bi jedno kratko vreme obavljali držane poslove svesni da od toga neće profitirati, niti da se tu mogu, potčinjavanjem nekome, vratiti, a u slučaju zloupotrebe sledi rigorozan sud. Naš svet i tako voli kladionice i počasti, a tu je i faktor izbora čoveka na funciju Božijom voljom. Verujem da bi ovako izabrani narodni predstavnici, dali sve od sebe da za to kratko vreme što im je Bog dao, a ne partija, učine što više da bi se, sa većom čašću, za godinu dana, vratili u svoju zajednicu.

Nad njima bi za mandata bdila izborna zakonodavna i sudska vlast. Dogovor o državnom interesu bi se među skupštinskim partijama sigurno brže i lakše postizao, bez direktne koristi partijskih članova od uprave državom.

Ovako reformisana država bila bi funcionalna i samim tim daleko bolji partner svetskim ekonomskim silama, pri čemu se približavanje bilo kojoj od njih mora bazirati na trenutnom poklapanju privrednih interesa, a ne na emocijama, jer i one same ne bi bile sile da nisu bile primarno vođene ekonomskim interesima.

Verujem da bi nas tih nekoliko dubokih promena ubrzo vratili na pravi put, verovatno čak ispred država koje nam danas zvuče kao nedostižan ideal.