Kako EU može da se otarasi dugova: saveti iz Rusije

Hronični dugovi zemalja EU zabrinjavaju ruski list RBK dejli. Sudeći po svemu, mobilisan je bio kolektivni redakcijski razum, jer sam čovek ne bi mogao da tačno izračuna na matematečki način, i to sa stručnog gledišta knjigovodstva, koliko će godina trebati svakoj zemlji EU da  savlada dugove. Komentar našeg posmatrača Sergeja Guka, koji se obratio ekspertu – direktoru Instituta ekonomije, dopisnom članu RAN Ruslanu Grinbergu.

Novinari predlažu evropskim političarima da  pritisnu poreske obveznike, koji su se ionako našli  pod presom stroge ekonomije državnog budžeta. Prema objavljenom receptu, posle plaćanja svih poreza i dažbina građani moraju da daju  preostalu polovinu zarade u fond podmirivanja državnog duga. U tom će slučaju zemlje EU dobiti šansu da se otarase dugova u toku nekolikom godina. Recimo, Belgiji i Italiji će za to trebati oko 10 godina. Prema istim računima, najveći dužnici Grčka i Portugalija  mogle bi da se oslobode dugova u toku  cirka tri godine. Nemačka i Francuska imaju šansu da podmire dugove za 5 godina. I tako dalje.

U svakoj šali, kao što se kaže, ima šale. Možda su dugovi takvi da problem ne može biti rešen bez žrtve od strane stanovništva? Pred mikrofonom je Ruslan Grinberg, direktor Instituta ekonomije RAN, veoma ozbiljan čovek.

Mislim da problem dugova može da prestane biti toliko akutan ako počne ekonomski rast – i to priličan rast. Onda bi se naglo povećala poreska baza. To je glavna briga. Međutim, danas, izgleda, postoje znaci usporavanja. Sve je to tužno. Što se tiče pomoći poreskih obveznika, oni su uvek žrtve akcija nekih građana. Mislim na greške vlade i krupnog biznisa. Međutim, ne verujem da će politika zatezanja kaiša  potrajati jer su  ljudi ionako na rubu…

To je istina. Radoznali kolege iz RBK dayli, prirodno, prećutali su osnovno pitanje: zbog čega Evropljani moraju da podnose apsurdne finansijske žrtve? Izgleda da  stanovništvo EU ne daje znake kolektivne spremnosti da strada, pogotovu 100 i nešto miliona ljudi čiji prihodi nisu veći od 60 odsto statističkog proseka.