Kuda ide evrozona?

Deset godina postojanja evro obeležava u doba najveće krize od svog nastanka. Po tumačenju analitičara mogući ishodi krize su ili monetarna unija ili raspad evrozone.

Svoj deseti rođendan evro dočekuje na niskim granama, ovih dana beleži najveći pad prema dolaru od 10. januara ove godine.

U ponoć, 1. januara 2002. Evropljanima nije stigla samo Nova godina, nego i nova valuta. Tada su, u stvari, u opticaj puštene papirne novčanice i kovanice, a evro se još od 1999. koristio u transakcijama na finansijskim tržištima.

Mišljenja su bila različita da i tada i sada kada ga koristi nešto više od 300 miliona ljudi u 17 zemalja.

Evropska komisija, povodom jubileja, saopštava da je evro građanima pružio opipljiv simbol evropskog identiteta.

Sada, kada dužnička kriza preti da i najbogatije članice evrozone gurne u recesiju, evro je opipljiv simbol velike političke i ekonomske neizvesnosti.

"Želeo bih da mislim da će 2012. biti bolja, ali mislim da će biti gora. Početkom godine će svi biti fokusirani na to koliko obveznica treba da izdaju neke evropske vlade samo da bi preživele, verovatno stotine milijardi evra", kaže analitičar Luis Kuper.
 

Epidemija štednje

Dužnička kriza širila se od periferije ka srcu evrozone, a zbog mera štednje, nije, takoreći, bilo dana bez protesta koji su dovodili i do pada vlada, što na izborima, što mimo njih.

Analitičar Majkl Hjuson kaže da je stanje crno-belo.

"Ili imate potpunu monetarnu uniju ili se evrozona raspada. Nema ništa između. Zemlje članice moraju da se saglase sa forenzičkom inspekcijom budžeta do poslednje stavke i odustanu od monetarnog suvereniteta, a ako neće, onda moraju da odluče pripadaju li evrozoni ili ne", ocenjuje Hjuson.

Posle deset godina, zemlje koje nisu članice monetarne unije ne zavide članicama zone evra. Ankete pokazuju da su Britanci za evro zainteresovani manje nego ikad, kao i Danci i Šveđani.