Zatiranje srpske ćirilice – plan ili slučaj

 Ako bi se jedan univerzitetski obrazovan građanin Srbije, koji je nekim čudom zaspao početkom 1912. godine, kao srbska verzija Rip van Vinkla[1] (posrbimo mu ime – neka bude u skoro doslovnom prevodu: Rodoljub Pužić), i probudio se – ne posle 20 godina kao Rip, nego posle 100 godina – u 2012-oj godini, imao bi i čemu da se u Srbiji načudi. Kao obrazovan čovek, on je 1912. godine poznavao automobile i vozove, avione, telefon i telegraf, čitao novine i ilustrovane časopise, išao u bioskope, kupovao po tadašnjim moderno opremljenim radnjama... Sve sadašnje, savremene, moderne, verzije ovih stvari ga ne bi zapanjile. Brzo bi shvatio da je to posledica tehničkog usavršavanja, modernizacije, progresa i obradovao bi im se – ali jedna stvar bi ga zapanjila i izazvala krajnje mučan utisak: otkud tolika poplava “latinice“ u Srbiji? Gde je nestala srbska ćirilica... i zašto? On, u Srbiji 1912. godine, nije mogao da zapazi nijednu knjigu, novinu, časopis, plakat, štampane na latinici u toj zemlji. Danas, u 2012-oj godini, šetajući, na primer beogradskom Knez Mihailovom, Rodoljub ne bi video nijednu ćiriličnu firmu, a morao bi se jako pomučiti dok na kioscima i u izlozima knjižara pronađe neki ćirilični naslov! On, naravno, nije mogao ništa znati o tome da je Srbija od kraja 1915. do kraja 1918. godine bila okupirana od strane Austrougarske, koja je zabranila ćirilicu – a kada bi to znao, onaj prizor u Knez Mihailovoj ulici ga ne bi zapanjio: samo bi sa setom pomislio da austrougarska okupacija još uvek traje! Uostalom, ko zna?! Njegovog modernog srbskog parnjaka po obrazovanju, ove, 2012. godine, to preovladavanje “latinice“ uopšte ne bi začudilo. On ga čak ne bi ni zapazio. Još su se njegovi deda i otac, postepeno preparirani od lukavih i mudrih – i ne baš uvek nežnih političkih, policijskih i jezičkih “spin doktora“ – navikli ne samo na pojavu nego i na sve veći prodor “latinice“. Ubedili su ih da je ćirilica zastarela, da je ona odlika nazadnjaštva i mračnog nacionalizma, da je upotreba “latinice“ dobra, lepa i korisna – jer i ona je navodno srbska, ona navodno olakšava komunikaciju sa modernim svetom, navodno olakšava učenje stranih jezika, navodno olakšava orijentaciju stranim turistima – i šta sve navodno ne – i sve to samo navodno lepo i fino.

Pokušajmo da pomognemo Rodoljubu, da i on shvati o čemu se radi(lo) – da zajedno pogledamo šta se to sve tokom proteklih 100 godina zbiva(lo) sa ćirilicom u publikacijama u Srbiji.

Ja nisam ni školovani filosof, ni jezikoslovac, ni bibliograf, nego samo običan lekar i zato sam neuk – ne znam kako treba voditi dubokoumna filosofsko-leksička istraživanja i izlaganja. Ali, pošto imam dosta iskustva u medicinskom istraživanju, opisivanju bolesti i medicinskim publikacijama, ja ću se u daljem izlaganju držati principa izlaganja kao kod izučavanja neke zarazne bolesti, što ovo, po mom mišljenju, i jeste.

Hajde da pogledamo kroz kakve je sve faze prolazila upotreba ćirilice u Srbiji tokom prethodnih 100 godina.

Materijal i metodi rada

Uz svest da još ne postoji sveobuhvatna bibliografija objavljenih tekstova na teritoriji Srbije za period 1912-2011. na srbskom jeziku, u radu se moralo ograničiti na – kao najbolji raspoloživi izvor podataka – podatke sa sajta Narodne biblioteke Srbije (www.nb.rs), odeljak «Katalozi/e-izvori», i preko Uzajamne baze podataka (COBIB.SR) – “Uzajamna bibliografsko-kataloška baza podataka, 2.373.977 zapisa“ – vršiti istraživanje o broju raspoloživih podataka, odvojeno za kategoriju “knjige“ (neperiodična izdanja), kao i za kategoriju “serijske publikacije“ u daljem tekstu: periodika (novine, časopisi i sl.) za tekstove objavljene u različitim vremenskim odsečcima na srbskom jeziku[2], na teritoriji Srbije – kako na ćirilici, tako i na “latinici”. Razlozi za stavljanje “latinice” pod znake navoda su izloženi u odeljku “Diskusija”. Istraživanjem je tako (prema stanju sredinom decembra 2011. g.) obuhvaćeno 509.973 naslova knjiga i 21.543 naslova periodike objavljenih u Srbiji na oba pisma u periodu 1912-2011. godine.

Uzimajući u obzir istorijske činjenice koje su se odigrale na teritoriji Srbije tokom prethodnih 100 godina (političke promene, ratovi, teror, diktatura itd.), koji nisu mogli biti bez efekta na život naroda, a – samim tim i ćirilice, pokušalo se i da se bar u izvesnoj meri uspostavi korelacija sa tim, često tragičnim, događanjima i sagleda kakav je bio njihov uticaj na upotrebu ćirilice. Vremenski odsečci nisu dati u istovetnim dužinama – jer je egzistencija raznih državnih oblika (ili stranih okupacija) varirala, kao što su varirale i frekvencije relevantnih političkih i istorijskih događanja. Kako bi se razjasnila kvantitativna kolebanja upotrebe ćirilice, u poređenju sa “latinicom“ , u tabelama su uz svaki vremenski odsečak i broj publikacija (knjiga i periodike) u pojedinom vremenskom odsečku, pominjani i oblici državne organizacije a u tekstu i datumi pojedinih istorijskih događaja.

Rezultati

Za osnovicu su uzeti podaci o broju knjiga i periodike objavljenih u poslednjim godinama pred i početkom Velikog rata u Kraljevini Srbiji (1912-1915. g.) – Tabela 1: 

Tokom egzistencije Kraljevine SHS/Jugoslavije, do kraja 1944. g., broj latiničnih izdanja – kako knjiga, tako i periodike pokazuje izvestan porast (Tabela 2):

Odnosi ćirilice i “latinice“ u objavljenim publikacijama perioda 1945-1962. g., prikazani su u Tabeli 3: 

U sledećem periodu, zaključno sa 1991. g., (Tabela 4), trend opadanja izdavanja ćiriličnih knjiga i periodike se pojačano nastavlja:

Tabela 4

Tabela 6 

Poslednji posmatrani period, 2009-2011, prikazan je u Tabeli 7:

Radi lakšeg uvida u ritam potiskivanja ćirilice u periodu komunističke vladavine, kao i u sadašnjem demokratskom periodu, oni podaci koji su detaljno dati u tabelama daju se sumarno i u obliku dva grafikona. Oni, ukoliko se nastavi sadašnji trend, prognoziraju nestanak ćirilice 2050-2060. godine:

Grafikon 1: Procentualno učešće ćirilice i “latinice“ u izdavanju knjiga u Srbiji 1912-2011.

Grafikon 2: Procentualno učešće ćirilice i “latinice“ u izdavanju periodike u Srbiji 1912-2011.

Diskusija

Pažljiviji čitalac će se upitati zašto je “latinica” stavljena pod znake navoda? Za razliku od prirodne latinice, koja se koristi u pisanim dokumentima velikih evropskih kultura, kao što su Italija, Francuska, Nemačka i dr., na Balkanu se u nekim slovenskim jezicima (slovenački, hrvatski) kao jedino njihovo pismo upotrebljava modifikovana verzija latinice sa raznim dodacima osnovnim latiničnim slovima (š, č, ć, ž, đ) ili kombinacijama slova (lj, nj, dž) – što je legitimno za te jezike, jer oni nemaju sopstvene pisane znake za te zvuke. To je, u najmanju ruku, potpuno suvišno u srbskom jeziku, kome se ta “latinica” već skoro čitav vek uporno nameće, uprkos činjenici da srbski jezik ima svoju fonetsku, ćiriličnu azbuku sa posebnim pismenim znacima za svaki zvuk u jeziku, kao i dugu, neprekidnu tradiciju njene upotrebe.

Razmatrajući rezultate prikazane u Tabeli 1, za period 1912-1915, treba napomenuti da je svih 28 “latiničnih“ knjiga predstavljenih na njoj, štampano i izdato na teritoriji ondašnje Austrougarske monarhije, kao i 3 od 5 periodičnih izdanja. Jedino su preostala dva izdata na teritoriji okupirane Kraljevine Srbije, poslednjih meseci 1915, i to od austrougarskih okupatorskih vlasti, koje su tokom celog perioda svoje okupacije teritorije Kraljevine Srbije zabranile ćirilicu, svesne njenog ogromnog značaja po srpsku nacionalnu svest i nacionalni identitet. Tu činjenicu ne smemo ispustiti iz vida u daljem razmatranju. Dakle, mada se formalno može govoriti o izvesnom, minimalnom prisustvu “latinice” u ovom periodu u Kraljevini Srbiji, uslovljenom specifičnošću upotrebljenog kompjuterskog programa za pretraživanje[3] – u suštini se radilo o apsolutnoj, stoprocentnoj zastupljenosti ćirilice.

Za period austrougarske okupacije Kraljevine Srbije (pred kraj 1915- pred kraj 1918. g.) ne postoji dovoljan broj podataka, a ono malo što postoji uglavnom se ne odnosi na okupiranu teritoriju Kraljevine Srbije, nego na deo teritorije ondašnje Austrougarske monarhije – Vojvodinu, koja je posle Velikog rata ušla u sastav Kraljevine SHS, pa bi za taj period podatke sa okupirane teritorije Kraljevine Srbije, ukoliko su te publikacije čuvane, trebalo potražiti u okupatorovim bibliotekama (u Budimpešti ili Beču).

Što se tiče perioda postojanja Kraljevine SHS/Jugoslavije – od 1919. do 1944, prikazanom na Tabeli 2, treba istaći da je rast prisustva “latinice” potpuno shvatljiv i legitiman za ondašnji period i stanje – jer je novostvorena država u tom periodu obuhvatala i velike oblasti u kojima je upotreba “latinice” bila ukorenjena. Državna prestonica je bila u Srbiji (Beogradu), a i novouvedena ideologija integralnog jugoslovenstva – čiji autoritetni zastupnik je bio kralj Aleksandar I Karađorđević – imala je ogroman uticaj, posebno među naivnim Srbima koji su je oberučke prihvatili.

Mora se, ipak, napomenuti da je tokom nemačke okupacije Srbije (1941-1944. g.), za razliku od austrougarske okupacije tokom Velikog rata (kada je ćirilica, iz pomenutog motiva, bila zabranjena), procenat knjiga štampanih ćirilicom porastao na 92,5%, a procenat periodike štampan “latinicom“ je pao na 7,5%, što se, između ostalog, može objasniti naraslom odbojnošću srbskog naroda prema “latinici“ usled svesti o ustaškom genocidu nad srbskim narodom u NDH.

U celini uzev, kombinujući podatke tabele 1. i 2., može se reći da je pre onog perioda kada su komunisti uzurpirali vlast u Srbiji (kraj 1944. g.), lavovski deo štampanih izdanja u Srbiji bio ćirilični (nikada ispod 85% učešća).

Što se tiče perioda 1945–1962, prikazanog na Tabeli 3, zanimljivo je, da se u prvom njegovom razdelu (1945–1946. g.), koji bi se mogao nazvati periodom komunističkog terora, zastupljenost ćirilice u izdavaštvu knjiga održala skoro na predratnom nivou, dok je kod periodike već počelo opadanje. To bi se možda moglo protumačiti i time što su novi komunistički vlastodršci u cilju stabilizacije svoje apsolutne vlasti bili prezauzeti fizičkim likvidacijama (potencijalnih) protivnika – dobrim delom pripadnika srpske građanske klase, pa nisu imali vremena, a ni intelektualnih kapaciteta za usredsređivanje pažnje na intelektualnije teme. Kasnije su to obilno nadoknadili, a u tome su imali i voljnu – ili nevoljnu – pomoć preživelih intelektualaca, članova terorisane srpske građanske klase. Može se reći da je većina takvih porodica već u sledećoj generaciji nevoljno “legla na rudu“ komunistima, jer je prenošenje tradicionalnih društvenih vrednosti i porodičnih tradicija potomcima, rođenim neposredno pred, tokom i posle II svetskog rata (naročito u periodu 1945-1970), bilo veoma riskantno. To je kod njihovih potomaka rezultiralo fragmentarnim, maglovitim i često iskrivljenim predstavama o precima i njihovim društvenim i političkim vrednostima – drugim rečima, došlo je do prekida evolucije srpske građanske klase. Mali deo prethodne građanske klase se odmah pomirio sa gubitkom (konfiskovanih, a ponekad i ne baš potpuno) materijalnih dobara i dobrovoljno se pokorio komunističkim vlastodršcima. Novim vlastodršcima, koji nisu patili od preterane obrazovanosti i društvenog “šlifa“, takvi aranžmani su odgovarali. Putem njih se dolazilo do, novoj vlasti naizgled (pa i stvarno), vernih obrazovanih ljudi sa znanjem stranih jezika i pravila uglađenog društvenog ponašanja. To je u početku komunističke vladavine, do formiranja novih sopstvenih kadrova, sve bilo od koristi u spoljnoj trgovini, obrazovanju novih diplomatskih kadrova, a što se tiče kulture i nauke, na Univerzitetu, u Akademiji nauka i naučnim institutima. Takvi ketmani su i od svoje dece krili sopstvena ubeđenja i tradicije – a njihova deca i unuci su odrastali zajedno sa svojim privilegovanim vršnjacima – direktnim potomcima većinom neotesanih i neukih komunističkih uzurpatora. Tako se – kao nezdravi amalgam novog i starog – formirala titovska “Nova klasa“. Ta nekadašnja deca iz četrdesetih-pedesetih godina XX veka su očevi, majke babe i dede sadašnje post-titovske anacionalne srpske građanske klase, perjanice i krema “nevladinih“ organizacija, kao i rukovodstava praktično svih političkih stranaka, u najboljem slučaju ravnodušni prema sudbini ćirilice...

U razdelu 1947-1951, u kome je došlo do izvesnog labavljenja komunističkog terora i početka dugotrajnog perioda komunističke diktature, došlo je do daljeg opadanja učešća ćirilice – kako kod knjiga tako i kod periodike. U tom pogledu je od velike važnosti obratiti pažnju na sledeće činjenice:

- 1947 g., dolazi do potpunog “podržavljenja“ poslednjih ostataka privatnog izdavaštva, do oduzimanja svih knjižara (kao i svih radnji i preduzeća) i totalne komunističke kontrole štamparstva i štampe sa strogom cenzurom;

- Rezolucija Informbiroa 1948. g., sa svim posledicama po unutrašnju politiku u FNRJ;

- Nepoznatog datuma 1950. godine, u susretu sa američkim ambasadorom Džordžom Alenom, jugoslovenski ministar prosvete (Rodoljub Čolaković?), na ambasadorovo pitanje: „Pa, ako toliko želite da se odvojite [od Staljina/SSSR], zašto ne kažete da će se školovanje obavljati ćirilicom i latinicom, i da ćete postepeno eliminisati ćirilicu, kako biste pokazali da ste raskinuli sa Rusijom?“, odgovorio je: „Mi obezbeđujemo da sva deca u Jugoslaviji nauče latinicu, i to će postepeno, na duže staze, samo od sebe dovesti do toga.“[eliminacije ćirilice], što je dokazivalo da je to njegova politika na duže staze u odnosu na ovaj problem [4].

- U razdelu 1954-1962, došlo je do “Novosadskog dogovora“ (10.12 1954 g.)[5]; a već tokom 1958, po prvi put u istoriji, u Srbiji je objavljeno više “latiničnih“ (1356 [50,7%], od ćiriličnih 1317 [49,3%]) izdanja knjiga. Za periodiku do toga je došlo u istom vremenskom razdelu, kada je 1959. godine objavljeno čak 61,6% “latiničnih“ naslova! To je, nesumnjivo, bila pogubna rezultanta efekta, zasad nedokumentovane, političke odluke komunističkih vlastodržaca, koju je američkom ambasador Džordžu Alenu pomenuo ministar kulture (R. Čolaković?), kao i “Novosadskog dogovora“, koji je, takođe nesumnjivo doprineo efikasnom izvršavanju pomenute odluke.

Period 1963-1991, prikazan na Tabeli 4, bi se, za razliku od prethodnog (krute komunističke diktature), mogao uslovno smatrati nešto blažim i nazvati periodom autoritarne komunističke vladavine – ali, kako cifre pokazuju, to je i period u kome je došlo do najdubljeg pada ćiriličnog izdavaštva.