Šmeman - Evharistijsko bogoslovlje

Uko­li­ko po­sto­ji lič­nost, či­je je ce­lo­kup­no bo­go­slov­sko stva­ra­la­štvo i či­tav ži­vot obe­le­žen Ev­ha­ri­sti­jom Cr­kve, on­da to za­si­gur­no je­ste bla­že­ni otac Alek­san­dar Šme­man. Upra­vo iz tog raz­lo­ga, na­slov zbor­ni­ka Ev­ha­ri­stij­sko bo­go­slo­vlje, ko­ji po­ti­če od pri­re­đi­va­ča, na naj­bo­lji na­čin iz­ra­ža­va cen­tral­nu mi­sao ko­ju ov­de sa­ku­plje­ni član­ci i stu­di­je eks­pli­cit­no iz­ra­ža­va­ju: Ev­ha­ri­sti­ja je­ste cen­tar, smi­sao i sa­mo bi­će ži­vo­ta Cr­kve, hri­šća­na i ži­vo­ta ce­lo­kup­nog stvo­re­nog sve­ta. 

Ko­li­ko je na­ma po­zna­to, pr­vi čla­nak oca A. Šme­ma­na pre­ve­den na srp­ski je­zik je­ste U tra­ga­nju za ko­re­ni­ma ame­rič­ke bu­re – ne­ko­li­ko mi­sli o auto­ke­fa­li­ji, cr­kve­nom pre­da­nju i ekli­si­o­lo­gi­ji, ob­ja­vljen je još dav­ne 1974. go­di­ne. U me­đu­vre­me­nu je pre­ve­de­no go­to­vo sve što je otac Alek­san­dar ika­da na­pi­sao. Srp­sko bo­go­slo­vlje se mo­že po­hva­li­ti sko­ro ce­lo­vi­tim opu­som ovog ko­lo­sal­nog bo­go­slo­va Cr­kve. Ipak, po­ne­što je osta­lo ne­pre­ve­de­no. Upra­vo to ima pri­li­ku da sa­da iza­đe na sve­tlost da­na, tj. pred srp­ski te­o­lo­ški i kul­tur­ni pu­bli­kum. Sva­ka­ko, u zbor­nik ula­zi i ne­ko­li­ci­na čla­na­ka ko­ji su se ra­ni­je po­ja­vi­li u ra­znim pre­vo­di­ma, ali smo ih opet do­ne­li u sve­žem i no­vi­jem pre­vo­du.

Za­što o. Alek­san­dar Šme­man? Za­što da­nas, na­kon de­ce­ni­ja bo­go­slov­skog, cr­kve­nog i li­tur­gij­skog pre­po­ro­da Pra­vo­slav­ne Cr­kve u sve­tu i Sr­bi­ji? Ne­ko bi pi­tao: za­što iz­no­va tek­sto­vi oca Šme­ma­na sa­da kad nam je, na­iz­gled, sve u ve­zi sa njim ite­ka­ko po­zna­to? Či­ni se da du­gu­je­mo od­go­vor na ova ne to­li­ko pro­zir­na pi­ta­nja.

Cilj zbor­ni­ka, ko­ji je pred na­ma u ova­kvom ob­li­ku, vi­še­struk je. Pre sve­ga, ra­di se o že­lji da od­re­đe­ni (na­ma va­žni) tek­sto­vi oca Alek­san­dra bu­du na jed­nom me­stu, pod jed­nim ko­ri­ca­ma i na srp­skom je­zi­ku. Ra­di se o uka­zi­va­nju na Šme­ma­no­vo ce­lo­vi­to i si­ste­mat­sko ba­vlje­nje pro­ble­mi­ma Ev­ha­ri­sti­je, Li­tur­gi­je, sve­tih taj­ni i ce­lo­kup­nog ži­vo­ta Cr­kve.

Kao dru­go, po­sto­ji po­tre­ba za no­vom her­me­ne­u­ti­kom sa­vre­me­nog ev­ha­ri­stij­skog bo­go­slo­vlja Cr­kve, kao i na­či­na na ko­ji isto bo­go­slo­vlje for­mi­ra ži­vot hri­šća­na u Cr­kvi i sve­tu. Da­kle, oca Šme­ma­na tre­ba iz­no­va či­ta­ti i tu­ma­či­ti. Po­treb­no je no­vo vred­no­va­nje i kri­tič­ka ana­li­za nje­go­vih fun­da­men­tal­nih bo­go­slov­skih sta­vo­va. Na mno­gim me­sti­ma o. Šme­man će pro­go­vo­ri­ti je­zi­kom auten­tič­nog hri­šćan­stva, Cr­kve, Ev­ha­ri­sti­je i ota­ca; na dru­gim me­sti­ma o. Alek­san­dar će, pak, pre­bla­go ili pre­stro­go oce­ni­ti iz­ve­sne po­ja­ve u bo­go­slo­vlju i Cr­kvi. Iz tog raz­lo­ga će ova­kva me­sta mo­ra­ti po­no­vo da bu­du či­ta­na, ko­ri­go­va­na, is­pra­vlja­na i do­bro­na­mer­no upot­pu­nje­na, ka­ko bi sve išlo u ko­rist da­ljeg na­pret­ka bo­go­slo­vlja, Eha­ri­sti­je i sa­me Cr­kve.

Sva­ka­ko, po­sto­ji i tre­ći cilj zbor­ni­ka. On se od­no­si pre­ma na­ra­sta­ju­ćem ja­zu iz­me­đu uto­pi­stič­kih i eska­pi­stič­kih po­gle­da, fi­lo­so­fi­ja, te­o­lo­gi­ja i sve­to­na­zo­ra u da­na­šnjoj Cr­kvi. Mno­gi će pri­go­vo­ri­ti da je to sta­ri pro­blem, da od vaj­ka­da po­sto­ji u Cr­kvi; i sam o. Šme­man je o to­me mno­go pi­sao. Ipak, ra­di se o ne­čem sa­svim dru­ga­či­jem; Go­vo­ri­mo o uto­pi­stič­ko-eska­pi­stič­kom či­ta­nju i tu­ma­če­nju sa­mih Šme­ma­no­vih tek­sto­va. Ta­ko, sa jed­ne stra­ne ima­mo uto­pi­stič­ki, ro­man­ti­čan, ne­re­a­lan i ne­ži­vo­tan po­ku­šaj „na­ka­le­mlje­nja“ osno­va ev­ha­ri­stij­skog bo­go­slo­vlja o. Alek­san­dra Šme­ma­na na sva­ko­dnev­ni ži­vot hri­šća­na u Cr­kvi, bez istin­skog raz­ma­tra­nja pi­ta­nja da li, ka­ko, ka­da i zbog če­ga tre­ba ili ne tre­ba pri­me­nji­va­ti iste. Sa dru­ge stra­ne, pri­su­stvu­je­mo i eska­pi­stič­kom či­ta­nju o. Šme­ma­na, či­ji je cilj u ovom slu­ča­ju sa­mo pu­ko obra­zo­va­nje, aka­de­mi­zam, struč­nost, na­uč­nost, itd., bez ika­kvog po­ku­ša­ja da se ne­što od pro­či­ta­nog pri­me­ni u sop­stve­nom ži­vo­tu. U ve­zi sa svim na­ve­de­nim je i pro­blem ide­o­lo­gi­je. Reč je o ide­o­lo­gi­ji na­sta­loj usled glo­ri­fi­ko­va­nja ili ni­po­da­šta­va­nja bo­go­slov­skog li­ka i de­la oca Alek­san­dra Šme­ma­na. Dok se jed­ni za­kli­nju u lik o. Šme­ma­na i nje­go­vu „ne­po­gre­ši­vost“, dru­gi će oti­ći ta­ko da­le­ko da će na lo­ma­ča­ma spa­lji­va­ti knji­ge o. Šme­ma­na. Da­lji ko­men­tar ni­je po­tre­ban. Po­treb­no je, me­đu­tim, oslo­bo­di­ti se fan­ta­za­ma i iz­vu­ći naj­bo­lje iz tek­sto­va ko­ji su pred na­ma. Mi­sli­ti svo­jom gla­vom, a ne gla­vom ide­o­lo­ga, sa ko­je god stra­ne oni pri­sti­za­li.

Du­gu­je­mo za­hval­nost mno­gim lič­no­sti­ma, ko­je su iz­da­šno i trud­be­nič­ki po­mo­gle da zbor­nik bu­de ka­kav je­ste. Pre sve­ga, za­hva­lju­je­mo ured­ni­ku iz­da­vač­ke ku­će i bo­go­slov­skog dru­štva „Otač­nik“, go­spo­di­nu Bla­go­ju Pan­te­li­ću, ko­ji je za­pra­vo me­đu ini­ci­ja­to­ri­ma ovog pro­jek­ta. Ta­ko­đe, za­hval­ni smo ti­mu pre­vo­dilaca: ocu Alek­san­dru Đa­kov­cu, go­spo­di Iva­nu Đu­ni­si­je­vi­ću, Bo­ja­nu Te­o­do­si­je­vi­ću, Ste­va­nu Jo­va­no­vi­ću, Bra­ti­sla­vu Zdrav­ko­vi­ću i Sa­ši Ku­ri­dži, kao i lek­to­ru go­spo­đi Var­ji Ne­šić. Po­seb­no za­hva­lju­je­mo go­spo­đi Ele­ni Silk, bi­bli­o­te­kar­ki Pra­vo­slav­nog in­sti­tu­ta sve­tog Vla­di­mi­ra u Nju­jor­ku, na ustu­plje­nim tek­sto­vi­ma u ori­gi­na­lu, a na­ro­či­to na ustu­pa­nju čla­na­ka ko­ji su do sa­da bi­li ne­po­zna­ti srp­skoj te­o­lo­škoj i kul­tur­noj jav­no­sti.

Na kra­ju, va­žno je spo­me­nu­ti još je­dan raz­log za objavljivanje zbor­ni­ka, a nje­ga je naj­te­že od­re­di­ti re­či­ma – ra­di se o ve­ri; o ve­ri u ono što će­mo ov­de či­ta­ti. Na­i­me, na­kon de­ce­ni­ja ev­ha­ri­stij­skog bo­go­slo­vlja, ekli­si­o­lo­gi­je, on­to­lo­gi­je i es­ha­to­lo­gi­je, kao da la­ga­nim ra­stom na­do­la­zi ne­iz­be­žno pi­ta­nje: da li mi za­i­sta ve­ru­je­mo u sve što či­ta­mo i što nam se da­je kao auten­tič­no bo­go­slo­vlje Cr­kve? Ka­kve ve­ze ono ima sa na­šim ži­vo­ti­ma? Ova pi­ta­nja tre­ba shva­ti­ti kraj­nje ozbilj­no, jer će nad svim mo­gu­ćim bo­go­slov­skim kon­cep­ti­ma (ma ka­kvi da su oni) ži­vot u Cr­kvi bi­ti pre­sud­no me­ri­lo. Ži­vot ko­ji ne če­ka.