Ruska dikensijada

Ja verujem i nameravam da ulivam veru ljudima u to da na svetu postoji lepota – takav je bio moto Čarlsa Dikensa. 7. februara navršava se 200 godina od rođenja velikog pisca i jednog od najtraženijih klasika svetske književnosti.

Dan jubileja Čarlsa Dikensa obeležava se u ruskoj prestonici Bitkom života. Ovu Dikensovu priču već treću godinu za redom igraju u Studiju pozorišne umetnosti poznatog moskovskog reditelja i pedagoga Sergeja Ženovača.

To je priča o ljubavi. Možda će nekome ona delovati naivno, za nekoga previše dirljivo, čak u nečemu preterano, ali u njoj postoji veliki smisao i nada: šta god da se dešava, mi smo sami gospodari svoje sudbine. Samo treba izdražati svoju unutrašnju bitku života.

Borba Dikensovih junaka sa životnim nemirima čuje se ovih dana i sa druge prestoničke scene: u Moskovskom umetničkom pozorištu Čehova daje se predstava po Posmrtnim beleškama Pikvikskog kluba. To je možda najomiljeniji Dikensov roman u Rusiji. Dikens, tačnije njegov legendarni junak Semjuel Pikvik, džentlmen, uvlači čitaoca u svoju orbitu čak i protiv njegove volje.

Sa Čarlskom Dikensom Rusija živi skoro isto toliko koliko i sama Engleska: 1836. godine Dikens je debitovao kao pisac ogleda, a već dve godine kasnije počeli su da ga štampaju na ruskom. Sredinom 19. veka ruski čitalac odlično je znao dikensovsko stvaralaštvo: Doživljaji Olivera Tvista i Mala Doris, Dombi i sin i Velika očekivanja, Božićna pesma, Svitac za ognjištem – sve to se izdavalo po nekoliko puta u časopisima i posebnim knjigama. Prevodi nisu uvek bili odlični, najvažnije je bilo što pre predstaviti delo veoma popularnog autora koga su u domovini zvali prosto Neponovljivi.

Na kraju se pod uticajem Dikensa u ruskoj književnosti pojavio žanr „božićnih priča“, kome su, na primer, dali danak Leskov i Čehov. Konačno, može se reći, u ruskoj književnosti zauvek se odomaćila posebna, čisto Dikensova, „dečija tema“. Ona je obrađivana i u ključu socijalne kritike, čak u religiozno-filozofskom pogledu, kada je prisustvo „detinjastog“ u odraslom čoveku bilo merilo moralne čistote. I ovde, naravno, prvi naslednik Dikensa je Fjodor Dostojevski: i kao autor kneza Miškina – junaka romana Idiot, odraslog čoveka sa dečijim poglednom na svet, i kao autor mnoštva psiholoških dubokih portreta „ruskih dečaka“ koji šetaju po stranicama njegovih knjiga. Razume se, uz svu sličnost engleskog i ruskog genija, kod Dostojevskog i Dikensa se ipak čitaju različite stvari. Na to napominje pozorišni kritičar Jelena Djakova, razmišljajući o današnjoj privlačnosti Dikensa.

Mislim da je Dikens pisac neobičnog duševnog zdravlja i vrednosti neophodnih naciji kako bi ona videla sebe zdravom i samu sebe poštovala. Možda mi to tražimo u njemu. I ako junaci Dostojevskgo mučno uče da poštuju jedni druge na tom mestu na koje ih je dovela sudbina, Dikensovi junaci to čine vrlo prirodno.

Bukvalno svaki od likova Čarlsa Dikensa govori na ruskom: još krajem 50-ih izašlo je potpuno izdanje sabranih dela ruskog klasika u 30 tomova na ruskom jeziku. Dikensovi junaci žive na filmskom i TV ekranu, pevaju u dečijoj operi Božićna priviđenja i čak „uče“ umetnike početnike. Tako poznati ruski autor crtanih filmova Serge Alimov smatra da bez ilustracija za Dikensova dela njegovi učenici nikako ne mogu: Bez Dikensa je kao bez hrane, pića ili odeće – nemoguće je živeti. Dikens je ono što nas oblikuje.