Dan Sv. Valentina i Ćirilica

14. februar je do skora bio jedan uobičajen datum u Srbiji i srbskom narodu. Ljudi koji su imali svoje vinograde, izlazili su da ih simbolično orežu i obeleže Svetog Trifuna, svog zaštitnika.Tako je bilo, ali vremena se menjaju.

Danas je 14. februar prerastao u jedan „ značajan datum - dan zaljubljenih'', kada se mladi širom  zemlje okupljaju na muzičkim koncertima, ili u njima omiljenim kafićima, da se provesele i obeleže ovaj dan. Slučajno ili namerno, 15 februar je neradan dan , pa ga mogu iskoristiti za odmor od provoda.

Teško je ustanoviti kako je i kada Dan Sv. Valentina  prešao našu granicu i postao prilika za pokazivanje ljubavi prema voljenoj osobi.Uselio se tiho i doneo radost trgovcima cveća, slatkiša i sitnih poklona , postao ozbiljna konkurencija Danu žena.Zadovoljni su i ugostitelji, koncertne sale biće pune pa će i izvođači popularne muzike takođe biti zadovoljni. Ne treba naglašavati da su i pevači uglavnom sa zapada.

Ne ide proslava Sv. Valentina sa Miroslavom Ilićem ili Lepom Brenom.Potrebno je da sve bude na nivou i u skladu sa civilizacijskim normama, koje je neko i negde postavio a naše je samo da sledimo dobro uhodane puteve kulturne politike. Sve je moralo ići svojim unapred smišljenim tokom.

Tako je uveden paralelan sistem vrednovanja u srbskom kulturnom biću, jedan dualizam ličnosti, pa je sve moguće.Postepeno je menjan duhovni identitet. Počelo je sredinom prošlog veka, nasiljem prema prvom redu odbrane srbskog nacionalnog bića, nasiljem prema jedinom srbskom pismu – ćirilici.Smišljen je hibridni srbsko-hrvatski jezik i ravnopravnost ćirilice i latinice. Toliko su bili ravnopravni da je danas ostalo dva posto ćiriličnih natpisa na javnim mestima u Beogradu. Kada je nestalo Jugoslavije, nestao je i srbsko-hrvatski jezik, ali je ostala latinica sve prisutna, a uz nju ide, između ostalog i proslava Sv. Valentina, kao još jednog zapadnog simbola.
Da smo bili jaki u ćirilici i pružili otpor svojim hiljadama godina starim pismom, ne bi mogao tako lako da prodire strani uticaj u tkivo srbskog duhovnog bića. Kao što ne idu  Miroslav i Brena za Dan Sv. Valentina, još manje bi išla ćirilica. Za neke je to odnos naprednog, Evropskog i sa druge strane zaostalog, balkanskog mentaliteta.
Ko poznaje istoriju, zna, da je ta ista katolička crkva čije svece počinju da slave neki što se nazivaju Srbima, proglasila ćirilicu  ''đavoljim izumom'' a Metodija jeretikom.Ne može se biti Srbin, a koristiti u Srbiji hrvatsko pismo i promovisati hrvatsku kulturu. To je kultura onih koji više mrze Srbe, više nego što vole sami sebe.
Obeležavati katoličke svece i pisati latinicom, a pričati da si Srbin i slaviti krsnu slavu, isto je kao i krstiti se šakom, sa pet prstiju, a pričati da si pravoslavan.
Da smo kao narod držali se svoje svete i mučeničke ćirilice naučili bi  u školama o  stradanju Svetog Petra Zimonjića, mitropolita u Sarajevu 1941, jer se usprotivio ustaškoj zabrani ćirilice i odbio da zameni pečate na ćirilici. Onda bi lakše uočili svaki pokušaj promovisanja zapadne kulture i običaja, i prepoznali šta se radi.

Na žalost i posle toliko vremena, srbska elita ne pridaje  značaj odbrani ćirilice i ne shvata da upravo braneći svoje pismo podižemo kineski zid svim mogućim uticajima koji dolaze i prete da pokidaju srbsko duhovno biće.Još važi molba Svetog vladike Nikolaja –''Ne, ako Boga znate, gospodo srbska, ako ste i učeni, budite pametni.''
 
Kao i uvek problem je kod nas samih.Čak i  patriotski sajtovi tipa Pečata i Novog standarda izlaze na hrvatskoj latinici, a intelektualci kao Lompar, Jarčević i Radić, bave se utvrđivanjem ko je, kada i za koga, sastavio latinicu kojom se služe Hrvati (a od 1954 sve više i Srbi).  Još kad dodaju i tezu da odbacivanjem latinice, gubimo i veze sa nekim preostalim Srbima katolicima i muhamedancima, kojih sve zajedno ima za jedan autobus, čovek se upita u kom  vremenu ta gospoda žive? I dok mi raspravimo o svim tim pitanjima,  stiže lagano i Sv. Valentin, za koga još nema odgovora. Ne odgovara ni SPC na sva pitanja koja pored ovog, svakodnevno stižu. Kao da je narod, po ko zna koji put, ostavljen da se sam izbori sa svim nedaćama.

Proći će i dan zaljubljenih, ali  dolaze  nova iznenađenja, za koja treba imati spreman odgovor.Na žalost, učena gospoda srbska još se bavi onim što je davno dokazano, a savremeni vek donosi promene i izazove ogromnom brzinom. Kako se može opstati na ovoj balkanskoj vetrometini? Jedan od sigurnih odgovora mora biti, a svi intelektualci i ljudi od ugleda treba da prihvate, jednom za svagda: Ćirilica je naša poslednja odbrana, jer kada je nestane vrlo brzo iščeznu i Srbi sa tih prostora. Podignimo ćirilicu kao pravi kineski zid i branu svim  uticajima kojima smo izloženi. Sa njom su nam realne šanse da se odbranimo i budemo dostojni naših predaka.

Miša Kojić,
„Ćirilica“ Beograd.