Napad MUP-a Srbije na kosmetske Srbe

 Kada je Srđan Milivojević, najpričljiviji poslanik skupštinske većine, u uzavreloj parlamentarnoj raspravi poslednjeg dana februara, rekao da Evropska unija ne vrednuje reči, već samo dela, te da će EU upravo zbog delovanja sadašnje srpske Vlade dodeliti Srbiji status kandidata, mogao je da se stekne utisak da je vladajuća koalicija spremna da se naglas hvali svime što je uradila na takozvanom „evropskom putu“. Ipak, jedno od tih dela, možda i najpresudnije za dobijanje kandidature, vlast upadljivo prećutkuje, tačnije sakriva od  javnosti.

„VI STE SRBI, MI SMO SRBI“

Reč je o onome što se u noći između srede i četvrtka, 22. i 23. februara, dogodilo na srbskoj barikadi u blizini Jarinja, a o čemu nijedno glasilo naklonjeno beogradskim vlastodršcima – dakle, televizije sa nacionalnom frekvencijom i najtiražniji dnevni listovi – nije javilo ni slovo. Te noći je na Srbe, koji su dežurali na pomenutoj barikadi, u dva navrata i tokom više sati nasrtalo na desetine pripadnika srbskih policijskih snaga, odnosno Žandarmerije. Većinom maskirani, lica sakrivenih iza popularnih „fantomki“, ali sa hladnim i uperenim vatrenim oružjem, žandarmi su uz pretnje, psovke i uvrede na kraju razbucali pomenutu barikadu i oterali Srbe sa nje, posle čega su se vratili odakle su došli – a došli su iz pravca uže Srbije, teritorije čija se politička vrhuška toliko puta zaklinjala da ni protiv jednog stranog neprijatelja neće koristiti nikakvu silu, ali je zato ovom prilikom protiv svojih građana i sunarodnika pribegla upravo ogoljenom nasilju.
Sve je počelo, kako su za „Pečat“ ispričali očevici, tačno u ponoć, u trenutku kada se na pomenutoj barikadi, nazvanoj Božin krš, nalazilo pet momaka, mahom pripadnika SNP „1389“. Jedan od njih, Milan Rešetar iz Danilovgrada, kao državljanin Crne Gore relativno je zaštićen od kakve policijske represije,  proistekle iz ovih njegovih izjava. Zato je pod punim imenom i prezimenom rekao šta se sve događalo na Božinom kršu pomenute noći:
„Kada su se pojavili, u tom prvom trenutku, predstavili su se kao da su došli da nas podrže, da nam pomognu“, seća se Rešetar. „Normalno, nismo naseli na to, odmah smo videli da nešto nije u redu: bili su obučeni kao huligani, da tako kažem, bili su u trenerkama, imali su jakne sa kapuljačama, a lica su im bila pokrivena ‘fantomkama’. Tako ne dolazi podrška. Ali, oni su svejedno u početku tako pričali. Obratili su nam se sa: ‘Gde ste, braćo, pa mi smo isto patriote’. Ubrzo su, međutim, potpuno promenili stav. U roku od nekoliko sekundi počeli su da se ponašaju drsko. Da nam prete. Naređivački su nam rekli da barikada mora da bude sklonjena. Zatražili smo da nam se predstave, da pokažu neke isprave, neka dokumenta. Jedan među njima, valjda glavni, koji nije nosio ‘fantomku’ već kačket i šal, rekao nam je da su iz Žandarmerije. A onda su postali još drskiji i osioniji. Rekli su nam da kupimo stvari i da bežimo odatle. Počeli su da nas psuju. Ono, klasičan repertoar: ‘Jebaćemo vam majku svima, marš odavde’ i slično tome. Upitao sam ih zašto se tako ponašaju prema nama. ‘Vi ste Srbi, mi smo Srbi, da li znate šta ovo radite?’, rekao sam im. Odgovorili su mi pretnjom: ‘Nemoj da se kurčiš da te ne bismo bacili u Ibar’!“
Rešetar kaže da su maskirani pripadnici Žandarmerije počeli da viču na njih, da će ih KFOR ionako oterati odatle, pa da će im zato biti bolje da se sami sklone: „Mi smo, međutim, ostali uporni i nismo hteli da se pomerimo. Znali smo da KFOR ne može da nas otera. E, onda su oni povadili noževe i počeli su da nam kidaju šator. Isekli su ga munjevito i izgurali su nas preko administrativne linije, na teritoriju Kosmeta“.

CEVI UPERENE  –  „PO SVAKU CENU“

Navikli na svakojaka zla, Srbi sa severa okupirane pokrajine odavno su povezani i organizovani na zavidnom nivou. Tako se vest o napadu „srpske“ Žandarmerije na srpsku barikadu brzo proširila i izazvala povratnu reakciju lokalnog stanovništva. Stanovništva koje je, tom prilikom, shvatilo da ipak nije bilo spremno baš za svako zlo, zato što niko nije mogao ni da pretpostavi kakva će se sila i nepravda sručiti na njih sa jedine strane sa koje bi trebalo da su bezbrižni.
„Dok se to dešavalo, vest da smo napadnuti se proširila. I dalje smo se raspravljali sa njima, kada je nama stiglo pojačanje. U pomoć su nam pritekli uglavnom ljudi iz okolnih naselja, njih pedesetak, koliko je moglo da ih se okupi za tako kratko vreme u gluvo doba noći“, zaključuje Rešetar.
Šta je dalje bilo, priča Rade iz Leposavića. Pošto je on srbski državljanin, samim tim i lako dostupan ovim istim organima koji su napali barikadu – tačnije, ničim zaštićen od njih – nećemo mu navoditi prezime, inače poznato redakciji „Pečata“. Po svoj prilici, ovakav oprez uopšte nije uzaludan. Nažalost.
„Ta prva grupa, njih petnaestak, bila nam se prišunjala i iznenadila nas. Držali su se i ponašali kao razbojnici, sa sve maskama na licu. Ali, sa njima bismo nekako možda i izašli na kraj kada nam je stiglo pojačanje. Ipak, ubrzo je i njima stiglo pojačanje. U više vozila došlo je njih više od 20, možda čak i trideset policajaca. Svi su bili uniformisani, za razliku od prve grupe. Ali, i ovi novi su imali fantomke preko lica. Ne svi, doduše, nekoliko njih nije se krilo, ali većina je bila maskirana. Među ovima koji nisu bili maskirani, bio je i taj koji im je komandant, pukovnik M. Novaković, tako mu je pisalo na pločici na uniformi. Čovek je srednjih godina, 40 do 45. E, ta nova grupa je očigledno imala ozbiljnija naređenja od onih prvih. Lepo se videlo da jednostavno moraju da nas uklone, da će nas ukloniti po svaku cenu.“
Kako izgleda to „po svaku cenu“, zaprepašćeni kosmetski Srbi uskoro su jasno spoznali, kada su se našli naspram uperenih cevi, u najnapetijem trenutku cele ove nadrealno mučne epizode:
„Za razliku od prve grupe, koja je bila naoružana samo hladnim oružjem, noževima kojima su iskidali šator, ovi drugi su bili sa vatrenim oružjem. I delovali su kao da su spremni čak i da ga upotrebe. Ponavljali su sve ono što su nam već pretili oni prethodni. I mi smo isto odgovarali. A kada se rasprava zaoštrila, podigli su cevi i uperili su ih u nas! Nema jasnijeg primera klasične policijske brutalnosti: oni su vatrenim oružjem pretili nama – civilima  potpuno nenaoružanim. Na kraju, kada je već svitalo, potpuno su uklonili barikadu, razbijajući je svojim oklopnim vozilima“.
Utiske o ovom nezapamćenom događaju sumirao je Srđan, još jedan momak kome ne navodimo pun identitet, zato što je nastanjen na Kosovu i Metohiji:
„Kada je sve prošlo, kada su uradili to po šta su i došli, i oterali nas sa barikade, ostao nam je samo šok, neverica. Svi smo bili zapanjeni time što se dogodilo. Mogao bih da razumem da se NATO vojnici ponašaju tako prema nama ili šiptarski specijalci. Ali, da nas maltretiraju i da nam prete pripadnici srpske Žandarmerije, za to stvarno nemam reči. Mnogo me je pogodio ovaj incident. Ne samo mene, sve nas. Kako da nas i ne pogodi?! Pa, država u koju se mi zaklinjemo, u čije ime protestujemo, u čije ime stojimo već mesecima na barikadama, ta država poslala je svoju Žandarmeriju da nas otera, i to na ovakav način! Zgrožen sam, samo to mogu da vam kažem. Ljudi isprva nisu mogli da veruju, svi su nas pitali da li je moguće da se to desilo, da je Beograd poslao policajce da nas vređaju, ponižavaju, psuju, da nam prete, da nišane cevima na nas. Ali, desilo se. Ma koliko neverovatno zvučalo, to je stvarno bilo ovako kako smo ispričali“.
Spisak neverovatnih stvari vezanih za ovu akciju snaga pod komandom Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, ipak se ne završava sa navedenim potresnim svedočenjima. Jednako neshvatljiva, mada nimalo iznenađujuća, jeste reakcija većine beogradskih glasila. Tačnije, nedostatak bilo kakve reakcije, već pomenut na početku ovog teksta. Teško je i zamisliti da bi u bilo kojoj drugoj zemlji sveta moglo da se dogodi da policija ovako brutalno dejstvuje prema građanima koji nenasilno protestuju, a da nijedan od najgledanijih i najčitanijih medija ne prenese čak ni najosnovniju informaciju. Ovde, pri tom, nije reč o tek još jednom, manje-više uobičajenom protestu, već o barikadama koje bukvalno čuvaju prisustvo srpske države na Kosovu i Metohiji, što su do pre nekoliko meseci priznavali čak i beogradski vlastodršci. Ipak, vest o napadu maskirane Žandarmerije na kosmetske Srbe objavljena je samo na nekoliko sajtova, kao i u malobrojnim medijima naklonjenim opoziciji, dok su vodeća glasila – među njima i tzv. „Javni servis“ – ostali nemi.