Opštecrkvena inicijativa RPC radi obnavljanja srbskih svetinja Kosova i Metohije

Uoči godišnjice pogroma u martu na Kosovu 2004. godine na sajtu moskovskog Sretenskog manastira pojavile su se informacije o prikupljanju priloga radi obnavljanja srbskih svetinja Kosova i Metohije. To je opštecrkvena inicijativa, koja se sprovodi s blagoslovom svetog Patrijarha Moskovskog i Sve Rusije Kirila. O tome nam je putem telefona ispričao odgovorni urednik ruskog pravoslavnog sajta Pravoslavije.ru o. Ignatije.

Pomoć je neophodna, i to iz više razloga. Prvo, sam region Kosovo i Metohija ima svetski i opštehrišćanski značaj. Češće sagledaju samo politički i nacionalni aspekte. Dakle, ta je teritorija veoma draga Srbima, a neki zločinci im je otimaju. To nije dobro, ni pravedno, geopolitički je pogrešno. To je pravi pogled na ono, što se dešava na Kosovu. Međutim, postoji i drugi aspekat: na Kosovu je toliko pravoslavnih svetinja, i to drevnih, da ne smemo da sedimo prekrstivši ruke, a da ništa ne radimo. Ako izgubimo taj region kao hrišćansku svetinju, to će biti gubitak, koji bi se mogao uporediti sa gubitkom Carigrada. Mnogi danas idu u Istambul, vide spomenike, koji su ostali veličanstveni, ali su se pretvorili u muzeje. Na njima  samo zarađuju novac, hrišćani ne mogu da se tamo mole. Svetinje Kosova i Metohije su takođe  veoma važne, ali mi neoprostivo malo znamo o njima. Međutim, ako grupa profesionalnih istoričara umetnosti ode na Kosovo i pogleda pet osnovnih manastira, riznice, biblioteke, zbirke ikona, svaki će čovek, nezavisno od veroispovesti, shvatiti da je to veoma vredan činilac svetske kulture, a da ne govorimo o nama, hrišćanima.  Ne smemo da gubimo takve svetinje. Ne smemo da mislimo: plus-minus pet hramova – nije važno. To nije taj slučaj. To su svetinje,  koje hrišćanska crkva ne može da izgubi bez velikog gubitka za sebe. To traži od nas da nešto činimo.

Međutim, ima jedna važna okolnost, - nastavlja o. Ignatije.

Tamo još uvek živi oko 120 hiljada pravoslavnih Srba, i to u  teškoj situaciji. Oni ne mogu da normalno žive. Njima je oduzeta mogućnosti da steknu obrazovanje, dobiju zdravstvenu pomoć. Čak i da su lojalni kosovskim institutima, pretvorili su ih u građane druge vrste. Danas se vodi politika da bi oni otišli odande. Međutim, nemaju kuda da odu.  Oni su tamo živeli stolećima. Što više, za nih je uvek bilo važno prisustvo Rusije – ako ne materijalno, u svakom slučaju moralno. Kontaktirao sam sa mnogim Srbima, oni kažu «nisu nam potrebni novac ili gorivo « . Shvatate li, ti su ljudi, odsečeni od sveta, oni kao da već nisu u Srbiji, ali nisu ni u Evropi. Na njih čak i Beograd zaboravlja. Potrebno im je kontaktiranje, tim pre što su oni uvek voleli Rusiju, smatrajući sebe delom Rusije. To je istorijska istina. Još u vreme Osmanske imperije ruski konzuli su živeli u Prizrenu i pružali  različitu pomoć Srbima da bi ostali na Kosovu. Oni su podržavali nacionalne škole,  Prizrensku bogosloviju. Dakle, to je viševekovna tradicija. Pokušavimo da je nastavimo. To je naša hrišćanska dužnost.