Finansijske bolesti Evrozone se zasad ne mogu izlečiti

Okoreli igrači na berzi ne veruju u ohrabrujuće izjave političara poput Sarkozija ili Montija – „vrhunac krize je iza nas“. Ovo se upravo osetilo na tržištu u Španiji. Kamate za njene desetogodišnje bondove 2012. godine su prvi put premašile granicu od šest procenata, koja se smatra kritičnom: zemlja je na ivici sposobnosti da samostalo servisira svoje dugove. Osim toga, obnovljena recesija ni na koji način ne učvrćuje temelj španske ekonomije.

Ispostavlja se da preko jednog biliona živog novca, koji je ECB nedavno uložila radi jačanja likvidnosti evropskih banaka predstavlja samo injekciju za umirenje teškog bolesnika. Finansijska „droga“ je delovala samo tri meseca. Mnogim evropskim stručnjacima je postalo još očiglednije: novcem se može kupiti samo vreme, ali se fundamentalni problemi ne mogu rešiti.

Teško je ne složiti se sa zaključkom do koga je došao nemački ekonomista Henrik Miler (Henrik Müller). Sadašnji ekonomski poredak je imao pogrešnog vodiča. Porast BDP se u sve većem obimu zasnivao na jeftinim kreditima. I što je vreme više proticalo tim više pozajmljenih sredstava je bilo korišćeno van proizvodnog sektora. Umesto toga skakale su cene u trgovini akcijaam i hartijama od vrednosti, sirovina i nekretnina. Građevinski bum u pojedinim zemljama poput Španije i Irske doveo je do poremećaja ravnoteže u ekonomskim strukturama i slabljenja konkurentnosti, kaže u zaključku nemački stručnjak. On predlaže zaokret svetske, pre svega evropske ekonomije od finansijskog kapitalizma ka humanom. Kamen-temeljac treba da predstavljaju potrebe društva, a ne dobit. Pohvalna namera, koja istina, više liči na još jednu utopiju iz doba spekulativno-berzanskog kapitalizma. Šta ovim povodom smatra ruski stručnjak – direktor Instituta za ekonomiju, dopisni član RAN Ruslan Grinberg?

„Mislim da se ne radi o utopiji, već o povratku na humani ili poluhumani kapitalizam iz druge polovine HH veka. Treba popuniti sve rupe kojima pribegavaju bogati. I uopšte – ta moda podržavanja bogataša... Kao da samo oni mogu da obezbede radna mesta i zdrav razvoj ekonomije! To je mit. Za poslednjih 30 godina svet se navikao na sliku koja se zasniva na tržišnom fundamentalizmu. Kažu, tržište će sve samo urediti i dovešće nas do komunizma. Eto, to je bila utopija. I ona danas umire, ali vrlo sporo. Doktrina sebične koristi se podiže na nivo vrline. U čitavom svetu su formirane strukture, rekao bih plutokratske. One su vrlo uticajne.“

Danas je cilj po sebi, ikona neoliberalizma postalo izvlačenje što je moguće veće dobiti od kapitala, a ne blagostanje društva. I najtužnije u celoj ovoj priči je to što zasad samo najnapredniji stručnjaci pozivaju da se kaže „basta“ ovom modelu koji vodi u ćorsokak. Politički i ekonomski establišment više voli da čvrsto korača izabranim pogrešnim putem.