Kako je istina o Katinu postala poznata javnosti

Ime doktora istorijskih nauka, profesora Pihoje je poznato mnogim njegovim kolegama u različitim zemljama, naročito u Poljskoj, jer je direktno povezan s time da je istina o streljanju poljskih oficira 1940. godine na teritoriji SSSR-a, između ostalih, u Katinu, postala  poznata javnosti.

1992. godine je on bio glavni arhivarijus Rusije. Jednom, kada je on pregledao papire predsedničke arhive (bivše arhive Političkog biroa CK KPSS) on je otvorio fasciklu broj 1 i video dokumente, povezane s predmetom  u Katinu.

U toj fascikli, - seća se Rudolf Pihoja, nalazili su se dokumenti, koji su bili napisani u vreme pripreme odluke o  streljanju poljskih oficira, kao i niz kopija, koje su bile napravljene 1950-ih godina, verovatno,  radi informisanja visokog političkog rukovodstva SSSR-a. Tamo je takođe bila zabeleška predsednika KGB Šelepina, gde su bile navedene okolnosti tog streljanja i navedeni – teško mi je da to kažem – statistički podaci tog zločina. Odmah sam  sve to izneo Predsedniku RF Borisu Jelcinu, a on je telefonirao u Varšavu, ispričao o nađenim dokumentima predsedniku Lehu Vadensi. Oba su bila veoma uzrujana. Boris Jelcin je dao nalog da letim u Poljsku  ujutro 12. oktobra 1992. godine. Dokumenti su bili predati šefu poljske države.

Poljska strana je toliko  dugo čekala te dokumente! Pre svega ih je interesovalo pitanje:  ko je doneo odluku o akciji represalija protiv građana Poljske? Odluka je bila usvojena na sednici Političkog biroa na čelu sa Staljinom. U zabelešci Šelepina veoma precizno i kratko navedene su informacije o konkretnim okolnostima streljanja poljskih  vojnih lica, i to ne samo u Katinu, već i drugim regionima SSSR-a.  Bio sam veoma uzbuđen…

Poslednjih godina su ruski i poljski  istoričari, arhivisti, pripadnici javnih tužilaštva naših zemalja sproveli  mnogo ozbiljnih istraživanja da bi  što više saznali o našoj  zajednočkoj  prošlosti. To je sporiji rad nego bi mi želeli, ali su plodovi od neprocenjive vrednosti! Uveren sam: treba znati istinu, makar je ona teška i gorka. Samo će tako naši narodi,  ruski i poljski, moći da grade normalne, dobre, poštene međusobne odnose.

Šta mislite o verdiktu Evropskog suda za ljudska prava u Strasburu  o predmetu Janovec i drugi protiv Rusije? – pitali smo profesora Pihoju.

Mislim da je to pravno rešenje, ono konstatuje činjenicu ratnog zločina, - smatra ruski istoričar. – Tu ima jedan problem: poljska strana govori o neophodnosti rehabilitacije žrtava Katinske  tragedije. Međutim, ako je dokazana činjenica izvršavanja represalija, kada su ljude ubijali bez suda i istrage, nije potrebna rehabilitacija onima, koji su ubijeni bez ikakve krivice. To je moje mišlenje.

Veoma je važno da je sud u Strasburu uzeo u obzir: zločin protiv poljskih oficira u Katinu je rezultat represivnog režima Staljina u SSSR-u. Onog totalitarnog režima, čiji su masovni zločini osuđeni u novoj Rusiji. SSSR i Rusija su različite države, to se ne sme zaboraviti.

Poljski građani žele da znaju  svu istinu o Katinu – to je njihovo sveto pravo. Smatram da će svi preostali tomovi arhive biti obavezno predati poljskoj strani. Međutim, predvidim, da oni neće tamo naći značajne informacije, jer su u preostalim tomovima sporedni dokumenti, kako kažu arhivisti, oni čak ne spadaju u 1940. godinu. U svakom slučaju sam uvek poštovao težnju Poljaka da sve detaljno znaju o porodičnim izvorima, o činjenicama  svog ličnog života i nacionalne istorije.