A kad stižu Rusi?

 Jedna od brojnih podela u srbskom narodu, kao da ih nema dovoljno, je i ona po pitanju Rusije i Rusa. Da li su nam braća, da li su uvek bili uz nas ili su uvek gledali samo svoje interese?

U razgovoru sa jednim čitaocem bloga dotakli smo se i te teme i, kako to obično i biva kod mene, jedan komentar, drugi komentar i eto meni novog teksta…

Odnosi Srbije i Rusije su uvek bili, hajde da to tako kažemo, malo kompleksnija tema. Ruski narod nam je uvek bio naklonjen, i za to ima mnogo dokaza. Kad god je bilo teško Rusi su uvek bili među prvim koji su priskakali u pomoć. I kao dobrovoljci kad se ratovalo, uvek su slali kakvu-takvu humanitarnu  pomoć, pokazivali da im je stalo do tog malog pravoslavnog naroda na brdovitom Balkanu. Tu nikad nije bilo problema. Tu nikad neće biti problema. To se nikad neće promeniti…

Neko će reći da to nije sporno, ali da je rukovodstvo Rusije gotovo uvek gledalo svoje interese u celoj priči. Na prvi pogled gledano, kad je odgovaralo podržali su Srbiju, kad nije „okretali su glavu“.

Da odmah razjasnimo nešto ja nisam rusofil, ali kao i uvek imam svoj stav, svoje mišljenje o toj temi.

Treba podsetiti da je 1804. kad je Karađorđe podigao ustanak, iz Rusije stigla pomoć u vojsci. Kod Drugog srbskog ustanka Obrenović je imao podršku Rusije koja je savetima uticala na Tursku da Srbima da određenu autonomiju. Neki istoričari smatraju da je autonomija iz 1830. praktično oteta od Turaka uz pomoć Rusije. Podsećaju da je Nikolaj Prvi tokom rusko-turskog rata 1829. prinudio Turke da daju Srbiji autonomna prava. Više hiljada ruskih dobrovoljaca je učestvovalo u srbsko-turskom ratu, uostalom i Tolstoju je pukovnik Nikolaj Rajevski, poginuo u tom ratu, bio „model“ za čuvenog Vronskog iz remek dela „Ana Karenjina“..

Rusija je, opet, bila prva koja je priskočila Srbiji u pomoć kad su 1914. Austrougarska i Nemačka odlučile da ugroze njenu nezavisnost. Nikolaj Drugi je tada ušao u rat koji ga je po mišljenju mnogih istoričara koštao i zemlje i života i porodice. U Srbiju su iz Rusije stizali konvoji sa oružjem, municijom, oficirima, vojskom…

Nakon prolaska kroz pakao albanskih planina srbska vojska i deo civila, u katastrofalno teškom stanju, mesecima su 1915. čekali da im pomognu saveznici, pre svih Francuska i Engleska. Pašić i regent Aleksandar su pisali pisma, molili, bez uspeha. Dnevno je na močvarnom tlu Albanije umiralo u proseku 300 Srba. Francuzi i Britanci nisu hteli da pošalju lađe i evakuišu Srbe kojima je, na sve muke, pretilo približavanje neprijateljske vojske.  I onda se dogodio onaj istorijski čin ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova: ultimatum Francuskoj i Engleskoj u kome, parafraziramo, stoji da, ako ne pomognu Srbima Rusija će napustiti Savez, izaći iz rata i potpisati separatni mir sa Nemačkom. Tek nakon toga Francuzi su poslali svoje lađe. U međuvremenu na albanskoj obali umrlo je više od 40.000 Srba.

Ima onih koji će reći to je istorija, prošlost, šta je sa ovim sada? Ako su nam tako vajni prijatelji, braća zašto nisu intervenisali ’90-tih, a mogli su?

Pitanje je apsolutno na mestu, ali jednu stvar nikako ne treba zaboraviti: tih ’90-tih su se i oni borili sa svojim Borisom koji je bio baš kao i ovaj naš – u službi svih osim svoje zemlje i svog naroda. Reč je, naravno o Borisu Jeljcinu koji je bio predsednik Rusije od 1991. do 1999. za koga smatraju da je svesno i sistematski radio na uništavanju zemlje. Ono što moramo priznati da, iako Rusija nije pomagala, i tih godina dobrovoljci su stizali u pomoć Srbima na svim teritorijama na kojima su bili ugroženi, opet je neka, minimalna, ali pomoć dolazila Srbima iz Rusije. I to ne treba zaboraviti.

Sad imaju Putina, ali opet ćute, ne reaguju na sve što se dešava sa Srbijom i Kosovom i Metohijom. Zašto?

Verbalno daju podršku, šalju humanitarnu pomoć, ambasador Konuzin je, mnogi smatraju, uradio mnogo više nego mnogi srbski političari. Nije baš da sve gledaju skrštenih ruku, ali konkretna pomoć koju neki priželjkuju, ipak, ne stiže.

Ono što nikako ne treba zaboraviti je da sad ne intervenišu jer ne mogu da se mešaju u unutrašnje stvari jedne države dok ih zvanično ne pozove u pomoć. To bi se onda gledalo kao invazija na nezavisnu teritoriju. Suština je da ne može narod da ih zove, mora vlast, a ova vlast ih nikad neće zvati jer i radi sve da Srbiju što više udalji od Rusije, tradicionalnog prijatelja, a približi Zapadu koji se više puta pokazao i dokazao kao neprijatelj. Njima je Zapad bliži i tu više nema nikakve dileme. Kad kažem Zapad mislim i na Evropsku uniju i na NATO. Za one koji možda prvi put čitaju moje tekstove.

Tako da, dok se ova vlast ne promeni ni Rusa neće biti. Ne u onoj meri, ne u onom obliku kakvom se neki u Srbiji nadaju. Suština je da je neophodno promeniti vlast da bi Rusija bila više prisutna u Srbiji, ali je problem što se ova vlast ne može promeniti bez pomoći Rusa. Baš kako su SPS onomad sklonili uz pomoć Zapada, tako ove „demokrate“ ne može niko da skloni bez podrške spolja. Zapadu oni odgovaraju, znači neophodna je podrška Rusa koji još uvek poštuju rezultate izbora srbskog naroda, a to je „demokratska“ vlast. I to je, zapravo, jedna igranka bez prestanka.

Naravno, postoji opcija da se Rusi umešaju na svoju ruku tj na poziv naroda, da se ignoriše vlast, ali bi onda i situacija morala da bude malo drugačija. Pre tog poziva morale bi da se dogode neke promene, narod bi morao da napravi neki prelom, nemire, nešto poput 5. oktobra, samo bolje za Srbiju. Onda bi Rusi verovatno i stigli, ali onda bi to bila neka druga priča…