Malo poznata istorija: kako je završio zločinac Ante Pavelić

 Ante Pavelić je rođen u malom hercegovačkom selu Bradina kod Konjica na Ivan Planini, tada delu Austrougarske Monarhije. Njegov otac Mile, pružni radnik, i majka Marija doselili su se iz ličkog sela Krivi Put. U potrazi za poslom, njegova porodica se prvo seli u Jezero kod Jajca, gde Pavelić pohađa osnovnu školu, muslimanski mekteb. Tu je Pavelić slušao o muslimanskim običajima i lekcije koje su kasnije uticale na njegov stav prema Bosni i prema bosanskim muslimanima. Nakon toga Pavelić pohađa jezuitsku školu u Travniku, odrastajući u gradu gde je većinsko stanovništvo bilo muslimansko. Kultura bosanskih muslimana odigrala je važnu ulogu u njegovoj kasnijoj političkoj karijeri. Godine 1909. nastavlja obrazovanje u Karlovcu, gde je završio šesti razred. Sedmi razred ponovo završava u Senju, da bi maturirao u Zagrebu 1910. Nakon mature upisuje se na Pravni fakultet Univerziteta u Zagrebu. U isto vreme postaje advokatski pripravnik Aleksandra Horvata, tadašnjeg predsednika Stranke prava, gde takođe dobija i doktorat u julu 1915.

Nezavisna Država Hrvatska je proglašena 10. aprila 1941, istog dana nemačka 14. oklopna divizija ušla je u Zagreb, i biva primljena sa entuzijazmom od strane stanovništva. Invazijom na Jugoslaviju od strane Hitlerovih trupa dovodi do podele na dve nezavisne države. Hrvatska katolička, je u ovome videla ostvarenje svog sna: nezavisnost od pravoslavne Srbije. U smislu organizacije i ideologije, nova hrvatska država je bila totalitarna država zasnovana na principu da uvek bude na usluzi Fireru i da održava svoju podređenost Nemačkoj. Lider koji je uzeo uzde u zemlji, bio je Ante Pavelić, vođa ustaša. Pavelić i njegovi sledbenici bili u izgnanstvu u Italiji pod zaštitom Musolinija, jer je za njima bila raspisana poternica od strane vlada Francuske i Jugoslavije, koje su ih optuživali za kovanje zavere i ubistva Jugoslovenskog kralja Aleksandra i francuskog premijera Luj Bartuna. Pavelić je u Hrvatskoj osnovao NDH „Nezavisnu Državu Hrvatsku“. Dana 14. aprila, verski poglavar Hrvatske, Alojzije Stepinac, sastao se sa Pavelićem, kako bi mu preneo svoje čestitke dok su zvonila sva zvona u zemlji, na svim Katoličkim crkvama, kako bi proslavili pobedu. Zauzvrat, Stepinac je početkom 1942 g. od pape Pija XII imenovan za apostolskog vikara u NDH. Pa ipak, Vatikan nije zvanično priznao nezavisnost te zemlje. Katolička štampa se utrkivala u pohvalama za diktatora „Boga, koji kontroliše sudbinu naroda, Ante Pavelić i koji usmerava naša srca ka prijateljskom i savezničkom narodu, a Adolf Hitler, lider pobedničke vojske pomoćiće nam da se naši tlačitelji raziđu i omogući nam da stvorimo nezavisnu državu Hrvatsku. Slava Bogu zahvalimo Adolfu Hitleru i imajmo beskrajnu odanost našem Paveliću“!

Većina ljudi zna da je tokom Drugog svetskog rata bio još jedan brutalan genocid, koji je daleko premašio brutalnost u nacističkim koncentracionim logorima. Ubistvo pola miliona Srba u Hrvatskoj, našlo se u analima, kao najozloglašeniji zločini protiv čovečnosti. Katoličke crkve uloga u ovoj tragediji nije uopšte mala. Kada je Adolf Hitler napao Jugoslaviju 6. aprila 1941, bilo je odmah jasno da Vermaht ima podršku grupe izdajnika unutar jugoslovenske države. Zemlja i vojska su bile između čekića i nakovnja: iza velika nemačka ratna mašinerija, a sa leđa pro-nacističko-teroristička organizacija, sa pripadnicima Ustaške Organizacije, koja je važila za opasnu desničarsku hrvatsku organizaciju. Čak i većina komandanata pojedinih hrvatskih jedinica, vodili su pregovore sa nacistima, otvarajući im vrata kako bi ušli u državu.

Pedro Arturo Agire (Pedro Arturo Aguirre) se pita:

Kakvu ulogu ima njegova „svetost“ Papa (im) Pije XII tokom teških godina nacističkog holokausta? Većina istoričara mu zamera zloslutno ćutanje o zločinima Hitlera protiv Jevreja, dok zagovornici tvrde da je „sve moguće“, imajući u vidu nepovoljne okolnosti kojim je papa suočen sa gotovo svim nemačkim-okupiranjem Evrope. Ali ono što je nesporno i dovoljan da se Pije XII nađe na listi najgorih papa u istoriji Vatikana je, neograničeno saučesništvo u ubijanju, diktatora Ante Pavelića, koji je podržao hrvatsku nacističku fašističku totalitarnu diktaturu, koja je uspostavljena na zlokobnom i eksplicitno „rasističkom katoličanstvu“ u Hrvatskoj, te je izazvalo istrebljenje stotina hiljada Jevreja, Roma, muslimana i pravoslavnih Srba. Posle rata, Vatikan se nije ustručavao da upotrebi svo oružje svog velikog diplomatskog i političkog uticaja za mesara Pavelića, kako ovaj ne bi nikada pao u ruke međunarodne pravde.

Karadžićevi, Miloševićevi i Mladićevi tkzv. zločini,  u skorije vreme, su bleda slika, onima koji su počinjeni od strane Pavelića. Treba imati na umu, ne samo da nikada ne smemo zaboravimo ovu crnu stranicu u istoriji Balkana, koja takođe ne sme biti izbrisana i uloga Vatikana, iz kolektivne memorije koja je bila jedna (između mnogih) od njegovih najtežih zločina protiv čovečnosti.

Ante Pavelić je bio zaista veliki mesar Karpata. Tokom četiri godine diktature u Hrvatskoj izvršen preko 750.000 ubistava pravoslavnih Srba, Jevreja, Muslimana i Roma. Od 80.000 Jevreja u Jugoslaviji pre rata, 60.000 je ubijeno, većina njih u Hrvatskoj. Suprotno onome što se desilo u drugim fašističkim režimima, tiranija je bila zasnovana više na verskoj pripadnosti, nego li na etničkoj ili ideološkoj. Dana 22. juna, hrvatski ministar prosvete Mile Budak (docniji poslanik u Berlinu) je na javnom zboru rekao da će jedna trećina Srba biti deportovana iz zemlje, druga trećina pobijena, a preostala trećina pokatoličena i tako “ohrvaćena“. Usto, Budak je naglasio: „da je svaki Hrvat na prvom mestu iskreno verujući katolik“. Na taj način, firer je u suštini odobrio masovno uništavanje Srba. Hitler je 16. maja sa odobravanjem govorio o težnjama za „smanjivanje preterano velike srpske manjine u Hrvatskoj“, ukazujući ministru spoljnih poslova Ribentropu na mogućnost da se umesto Srba prognanih iz Hrvatske, u nju deportuje oko 200.000 Slovenaca iz Donje Štajerske i Južne Karintije, gde je bio u toku proces germanizacije. Za vreme sastanka sa Pavelićem, 6. juna u Berghofu, Hitler je izneo taj plan i preporučio: „Ako hrvatska država stvarno želi da bude dugovečna, ona mora tokom 50 godina da sprovodi politiku nacionalne netrpeljivosti“(Pedro Arturo Aguirre).

Masakri koje su izvršile ustaše šokirale su čak, naciste i fašiste. Nacisti su osmislili „diskretan“ sistem za istrebljenje, kako kažu, no genocid u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini je javno izvođen, sa često sadističkim ritualima i salvama neobuzdanog oduševljenja, te je kao takav i okarakterisan. To je razlog zašto je to tako dobro dokumentovan genocid, jer je zadržao veliki broj dokaza o zločinima koji je i fotografski zabeležen. Fotografije snimljene kao „sećanja“ od strane ubica ili masovnih zločina kao što su torture od strane izbezumljenih animiranih gledalaca, linča , pa čak i povorkama glava kroz ulice Zagreba. Ovo je „kao praistorijska arhaična netrpeljivost“, kažu neki istoričari. Rajnhard Hajdrih, da, ni više ni manje nego Rajnhard Hajdrih, tvorac nacističkog holokausta, izrazio je zabrinutost zbog bestijalnosti i iživljavanju ustaša i plašio se da takva brutalna represija protiv većinskog stanovništva ne kulminira u oružani ustanak. Italijanski fašisti su došli da spasu veliki broj ortodoksnih Jevreja, koji su odbili da se vrate svojim domovima u Hrvatsku, gde ih kao izbeglice čeka sigurna smrt, te su molili Italijane, da ih ne vraćaju, već da ostanu kod njih u Italiji.

Kada se rat završio, skoro celo telo Ustaške vlade nalazi utočište u Vatikanu. Pavelić je proveo neko vreme u austrijskom manastiru prerušen kao monah. Kada biva otkriven, odmah beži u Rim u aprilu 1946. Uskoro ga američki obaveštajci i tamo otkrivaju, i prema dokumentu Centralnog Američkog Obaveštajnog Korpusa, hrvatski Firer je bio u kontaktu sa Vatikanskim državnim sekretarom, Đovani Batistom Montinijevim, koji je bio njegova zaštitna mecena, a isti je ubrzo zatim postao papa, pod imenom Pavle VI. Tu je boravio zajedno sa nacističkom vladom bivšeg premijera Rumunije. Kasnije u Rimu, Pavelić je dobio španski pasoš sa imenom Petra Goner (broj pasoša 74369 Međunarodni Crveni krst) i pobegao u Argentinu u Buenos Aires, krajem avgusta 1947. Ni više ni manje, no kod diktatora Huana Perona gde Pavelić postaje njegov „savetnik za bezbednost“. Mnogo kasnije, Pavelić ce sakrio u Frankovoj Španiji, gde je umro 1959. Na samrti je dobio lični blagoslov S.S. Pape Jovana XXIII.

U Buenos Airesu, Pavelić u Peronu pronalazi prijatelja i zaštitnika, te  je ovaj odobrio vize za više od 34.000 Hrvata koji su pobegli od komunističkog režima Josipa Broza Tita u Jugoslaviji.  Pošto je tamo našao utočište, Pavelić je u senci vladajućih Peronista osnovao strukturu, pod nazivom „Hrvatska Vlada u izgnanstvu“, kojom je predsedavao lično on – Pavelić, a njega su predložili: Vjekoslav Vrančić, koji je bio predsednik Hrvatskog udruženja za spoljnu saradnju Peronističkog pokreta.

Ova grupa je imala kolektivno rukovodstvo, sastavljenu od šest osoba: Edo Bulat, Josip Subašić, Ratimir Gajda, Nedim Salvegović, Nikola Perik i Marijan Gudel.

Početkom 1957. godine jedan bivši italijanski general, koji je od ranije poznavao Pavelića iz Italije, i sa kojim je bio prijatelj, otkrio je Pavelića. Ovaj italijanski general bio je u Argentini i prijatelj srbskom emigrantu Jovi Džonjeviću, kome je otkrio mesto boravka i maršute kretanja Anta Pavelića. Od tog trenutka, pomorski kapetan Jakov Jovović sa bivšim pripadnicima četničkog pokreta otpočeo je pripreme atentata na Pavelića. Podaci nisu sadržali informacije o pravom identitetu Ante Pavelića, već samo gde se nalazio i kuda se kretao. Planom ubistva rukovodio je Jakov Jovović, a dobrovoljno se prijavio njegov rođak Blagoje Jovović. Kasnije mu je pridodat Milo Krivokapić. Odluka je donesena da se atentat izvrši 9. aprila 1957. godine, odnosno, uoči velike proslave velike hrvatske emigracije u Argentini.

Jovoviću je nedostajalo oružje sa kojim će izvršiti atentat na Pavelića. Počela je potraga za istim. Lično priča dalje odvijanje događaja, Blagoje Jovović, koji je i izvršio atentat: „… Odem kod nekog Milana Gaćeše,  Ličanina. Dobar čovek,  ne baš mnogo pametan, voleo da se kocka, često sam mu pozamljivao novac. Kad obeća vratiće mi tog i tog dana, on tog dana vrati. Pričao mi je kako su mu ustaše ubile oca, rođake,  mnogo prijatelja.  On je posle krenuo da se sveti…  Imao je snove, halucinacije, što bi rekli stručnjaci – posledice ratne traume. “Ne daj Bože, da sretnem nekog ustašu, pa ja bih ga odmah… ja bih ga nožem… ”, govorio je često. I sad, čim sam mu pomenuo da znam gde se krije Pavelić, Milan skoči. “Ja ću njega da zakoljem, a glavu da mu odnesem u zgradu argentinske vlade!” “Ama,  čekaj, Milane, ovo je dvadeseti vek, u tuđoj smo državi, ne ide to tako… ”, pokušavam da ga smirim. On me pita: “Da li si nekad ubio čoveka nožem?” Pucao sam u ratu bio sam dobar borac, ne znam da li sam nekog ubio… ali nožem? Pa ja ni kokošku ne bih mogao da zakoljem. Kažem mu da je lako Pavelića ubiti, ali da je veština da ga ubijemo a da nas ne uhvate. Dam mu malo para. Nađemo se nekoliko puta, obećam da ću mu posle atentata platiti avionsku kartu – da se skloni u neku susednu  zemlju. Oprostim mu ono što mi je bio dužan. I tako, Milan se malo smirio, počeo da me sluša…

Ovaj Pavelić ne liči na Pavelića

Ostavim posao u baru, zaposlim se u preduzeću za osiguranje “Kontinental”.Kao agent. Osiguravao sam fabrike, preduzeća, automobile i kad završim rad na terenu, ja u onu kafeteriju, sedim tamo i sve te formulare ispunjavam. I gledam, sve mi nešto sumnjivo. Onaj, što su mi kazali da je Pavelić, uopšte mi ne liči na njega. Gledam Pavelića na starim slikama: crn, mlad, jak. A ovaj neki čiča, prosed, belih brkova. Gledam mu uho na fotografijama i “u živo”. Rekao bih po uhu – on je:  opuštena resica, onaj jedan savijutak. A opet…  Moram da budem siguran, da ne ubijem pogrešnog čoveka. Kaže mi Milan: “Ja bih ga možda poznao, ali moja sestra sigurno!” Milanova sestra Mileva živela je u Zagrebu, bila udata za nekog hrvatskog funkcionera, viđala Pavelića po nekim prijemima. Odvedem Milana da vidi Pavelića, hoće li ga prepoznati?

Kad ga je video, skoči kao lud! Stani, budalo, sve ćeš da upropastiš, smiri se! Izađem napolje, ako budala sebe ofira, bar da ne otkrije mene. Povedem sutra Milevu. Ništa joj ne govorim, ne pokazujem. Ona pogleda po kafani: “Eno, onaj prosjedi !” Popijemo kafu. Kažem Milevi – ne gledaj tamo, ne privlači pažnju. Dobro! Milan je pristao, ima i oružje, problem je moje oružje. Kaže Mileva, ima ona neki revolver, damski, donese ga u nekim belim koricama, daće mi ga jevtino, po ceni po kojoj je kupila. Uzmem oružje, stvarno je bilo jevtino.

Kako sestra Mileva kaže

Obiđem sa Milanom teren oko Pavelićeve kuće, i napravimo plan: ubićemo ga ispred kuće, gde se Pavelić slobodnije osećao i bio manje oprezan. Kad, sutradan, Milan kao iz topa: “Znaš, meni sestra kaže da ti imaš velike pare. Rekla mi je da ti tražim pet hiljada dolara, da ostavim ćerki ako se meni nešto desi!” “Ja, Milane, nemam pet hiljada!” “Sestra je rekla – ako nemaš para ništa od posla!” “Ali, Milane…” “Nema tu ali… Blagoje, mora da bude kako sestra kaže!” “Pa šta kaže još sestra?” “Da si ti dobio teške pare od četnika iz Amerike, da ubiješ Pavelića!” Imao sam ja tih pet prokletih hiljada, ali vidim da tome “kako sestra kaže” neće biti kraja.

Ljotićevac koji nije znao da puca

Dam mu nešto sitno da se budala ne naljuti, može da me prijavi, šta ga znaš, svašta te od budale može naći! Moram da tražim drugog. Setim se Dušana Petkovića. Dušan je bio ljotićevac. Uradio bih ja to sam, ali Pavelića uvek prati jedan njegov oficir, kao obezbeđenje. Treba mi čovek koji će da puca na tog oficira, a ja ću na Pavelića. Pitam Dušana. “Kako, Blagoje, kad ja uopšte na znam da pucam!” Nekoliko dana kasnije, u onom ustaškom baru, prilazi mi jedan čovek i pita me na italijanskom, da li sam ja iz Trsta, ja ga pogledam i kažem mu: “Ne,  ja sam iz Udina i ko ste vi da me ispitujete i da me uznemiravate, molim Vas da me ostavite na miru, vidite li da radim!” Bio sam drzak da me ne bi dalje nešto pitao. Čovek me ostavi da ispunjavam svoje papire, ali ja vidim –  mora se požuriti, postaću sumnjiv, raspitaće se, otkriće ko sam, zbog oklevanja može čitava stvar da  ode u majčinu.

Pop sa revolverom damskog kalibra

Onako malo razočaran pođem kod našeg popa, koga je za Argentinu uputio Patrijah Gavrilo Dožić, dok je bio u Rimu. U tu crkvu je trebalo da ide pop Ljubo Jovović, bio je već određen, ali on nije pristao, nego je ostao u Kosiću. Pop je bio mlad, tek rukopoložen. Njegova parohija bili su uglavnom zelenaši kralja Nikole, koji su uzgajali pamuk. Tu je bila i ruska crkva i srbska crkva. Ova naša je bila posvećena Svetoj Trojici, ali su je zvali “ruska crkva”, zato što je novac za nju našima poslao ruski car. I tu su služili i naš i ruski pop. “Proto, ja sam odlučio da ubijem Pavelića!” On kao da sam mu rekao “dobar dan”. Odmah me pita – imam li pištolj? U tom se pojavi i  ruski pop, prota me predstavi: “To je čovek koji će da ubije Pavelića !”, i sve ispriča. Meni neprijatno. Već zna pola Argentine! Od naših niko ti ne ume da sačuva tajnu. Pop mi kaže: “Ne brini, za ovo niko od Rusa neće čuti!” Onda mi traži revolver. “Daj mi ga da  probam valja li to šta!” Prota siđe u podrum, gde su mu bila suva drva i povede mene i ruskog popa. Uzme, nišani u drva, ispali dva metka i veli: “Ovaj ti revolver ne valja ništa!” Pitam ja – zašto? Onda me odvede do onih drva: “Prvi nije ni ušao u drvo, a drugi…  ušao, ali malo.” Damski kalibar, a i sam sam video da je cijev malo istrošena. Kažem: “Dobro, kad ne valja, imaš li ti, Proto, bolji ? ” “Nemam!” “Dobro”, velim mu da ne brine. “Ja ću njega da gađam sa dva-tri metra i ovaj će njega ubiti kad nemamo bolji. Izbliza, svaki ubija! Ako Bog da, ima da mu priđem i pucam u glavu!” “Budi miran i uradi to muški!”, veli mi pop. Ja sam voleo revolver više nego pišolj. Pištolj može da zakoči, blokira. I onda gotovo – sve propade. A revolver – ako jedno zrno neće, drugo ide, i uvek možeš da završiš stvar.

Burazeru, ja sam taj

Kad izađem od Prote pođem na korzo i tamo sretem Xanjevića. On je, starac, tuda stalno šetao i gledao mlade devojke, pa smo ga mi od zezanja zvali Baljin kokot. Priđe i kaže: “Blagoje, ja sam ti našao verna druga i velika prijatalja za onaj posao.” Ko je to, pitam ga ja. Milo Krivokapić, veli Xanjević. Milo Krivokapić je bio sa mnom četiri godine. Cetinjanin, sin pukovnika Baja Krivokapića. Živio je u onoj našoj koloniji koja je sadila pamuk,  ali nije volio da radi. Znao sam da je kuražan čovjek. Pođemo kod Mila, ja mu sve ispričam i pitam ga da li je spreman da ide sa mnom u akciju, a on odmah: “Burazeru, ja sam taj!” Ja se malo zamislim, muči me nešto u vezi s Milom, i tada se setim priče Jakova Jovovića. Jakov je planirao atentat na Peka Dapčevića kad je Peko dolazio u Argentinu. Tada je dao Milu Krivokapiću i pare i pištolj da to uradi, a Milo ti pođe u policiju i prijavi se sam. Policija uhapsi i njega i Jakova, ali kako je Jakov bio poznat građanin, a argentinske vlasti bile antikomunističke, stvar se zataška, pušte i Mila i Jakova za par sati. Kažem Milu da znam kako je bilo sa Jakovom i Pekom Dapčevićem. “Nemoj da ti se to desi ponovo!” Počne da mi se kune: “Ne, burazeru, nikad… taj Pavelić je zločinac i on je ubio više Srba no svi komunisti zajedno…  i ja sam za to da ga ubijemo, neću te izdati!” Ispričam mu ja plan i krenemo u kafanu da i Milo vidi Pavelića i njegovog pratioca, u kojeg on treba da puca. Milo pita – kako to da uradimo? Ja mu objasnim. U kafani – ne možemo! Uhvatiće nas. U toalet da uđemo za njim – tu ne sme da se čuje pucanj, a ja ga zaklat ne umijem! Ne možemo ga ubiti ni u podzemnoj željeznici, može da strada neko od putnika. “Ja sam ti namislio, dobri moj Milo, da ga ubijemo kod njegove kuće. On ide vozom i onda autobusom,  ima jedan deo puta od stanice do njegove kuće kroz jedan park i -tu ćemo! Pred kapijom kuće! Ja ću pucati na Pavelića, a ti na onog oficira koji ide sa njim!” Milo se dobro zagrejao. Pristaje na sve. Plan mu se sviđa. Ja ga nekoliko dana vodim putanjom kojom Pavelić ide od kafe bara do voza, posle od voza do autobusa a onda ostanemo na stanici i dvogledom izviđamo put kojim Pavelić ide kući. Posle smo zajedno pratili Pavelića. Sednemo iza njega i kad izlazi, mi za njim. Isplanirali smo i kuda da bežimo kad izvršimo atentat. Pristao Milona sve.

Priče pijanih ustaša

Ja razrađujem detalje, svaki dan idem u kafeteriju, slušam šta ustaše pričaju. E, kakvih sam se gadosti od njih naslušao. Hvalili su se svojim užasnim pričama iz rata. Dvojica sede, ne zna se ko je pijaniji, prvi priča kako su ubijali Srbe po Slavoniji i bacali u Savu. Drugi počne priču kako su sreli jednu Srpkinju, ona u drugom stanju. Pitaju: “Ženo, nosiš li muško ili žensko?” Kaže da ne zna. “Hoćeš mi da ti kažemo ?” Opklade se u deset flaša piva da li je muško ili žensko, povedu je s puta, uzmu nož…  Ne možeš ni da zamisliš kakve gadosti su pričali! Ja sam imao poluđeti kad sam to slušao. Pa kako su u Hercegovini bacali u jame, pa kako su silovali… Pratim Pavelića, sednem blizu njega i pratioca –  Jure se zvao –  i sve ih slušam, oni pričaju slobodno, znaju da ih niko u vozu ne razume. Pita ga Pavelić gde je bio ranjen, Jure pomenu neko mesto, čini mi se u Slavoniji. Kako, kad tu nije bilo borbi? Jure priča: “Uđem u jednu srpsku kuću, tamo jedna žena, lepa, prava gospođa. Naredim da ide u sobu. Neće. Ja je guram, i kažem –  decu ti neću dirati. I onda ona pođe. Bacim je na krevet i dobro je… I ja to obavim i odem. Sutra dođem ponovo. Kad, u dvorištu mlada devojka, petnaest-šesnaest. Još lepša i visočija od gospođe.  Za ruku, pa u sobu. Ali, gospođa vrišti – pa zar ne vidiš da je još dete! Samo što sam malu skinuo, i bacio na krevet, kad eto ti gospođe, s puškom. Opali dva metka, pogodi u nogu, polomi kost… Moji je vojnici odmah ubili, mene u bolnicu, ali – noga ostala kraća.” Sve mi se prevrće… Mislim – skratiću ja tebe i za glavu ! A onda čujem,  bilo je to 5.  aprila 1957,  da se sprema velika proslava godišnjice NDH. E, nećete ga proslavljati ove godine, dok je mene živa!

Poglavnikov hipnotizerski pogled

Idemo,  Milo i ja, još jednom proveravamo svaki detalj, kad mi Milo, drhteći, kaže: “Burazeru, on je mene hipnotisao!” “Kako, crni Milo, pa reč niste progovorili? ” “Zbunio me”, kaže meni Milo “ne osećam se dobro, sav sam nekako zbunjen”. “Kako?” “Pa zar ti ne vidiš kako nas on gleda, fiksira i hipnotiše?” I zaista, Pavelić bi pažljivo pogledao svakoga ko ulazi u voz ili u autobus. Uvek sjedne u ćošak i gleda ko god prolazi. Kažem Milu – dobro, nemoj ga više gledati u oči ! Objasnim mu kako ja, kad ulazim, stavim naočare, prvo pogledam u Pavelića, a onda u ostale, prođem dalje i sednem. “Radi tako i ti! ” Jednog dana odlučim – danas! Ali, Milo moli da to odložimo za drugi dan. Danas nije spreman. Dobro – ja pristanem, za jedan dan neće se ništa izmeniti. Mila pustim kući da se ne gledamo, a ja pođem da pratim Pavelića. I u autobusu sednem na stolicu preko puta njega. I on priča ovom svom pratiocu kako mu je najveći uspeh što će na proslavi, 10. aprila,  biti  “prestavnici dve pravoslavne države –  Rumunije i Jermenije”. Ja ti ispratim Pavelića do kuće i trk nazad kod Mila. Kažem mu da je ostalo još tri dana i tri noći da se izvrši atentat. Milo kaže da je spreman. Sjutra veče? Dobro. Pucaj, ubij, nije to tako lako. Sjutra mi u voz, pa u autobus. Umiješamo se u narod, a bila velika gužva. U autobusu stojimo ispred Pavelića, a Milo meni šapće: “Eno me opet gleda!” “Ma, svakoga on gleda, Milo brate, ne gledaj u njega i sve je u redu!”, kažem mu ja. “Meni nešto u glavi i ušima šušti”, kaže Milo. “Dobro”,  kažem “ostavljamo, Milo, stvar za sjutra, sjutra je pred poslednji dan!” Sjutra kažem Milu: “Danas je 7. april, zapamti dobro”, a on ćuti, gleda mimo mene. Idemo ponovo. Osmi april. Kažem ja Milu – ulazi prvi! Sjednem na slobodno mjesto i pošaljem Mila da plati kartu, a čuvam  mu mjesto do mene. Kad smo stigli da siđemo, kažem ja Milu – idemo! I dovedem ja Mila do izlaza iz autobusa,  iza njega još dvadesetak ljudi treba da izađe. Ja izađem i malo se povijem, krenem za Pavelićem. I kako idem, okrenem se nešto da kažem Milu, kad –  nema Mila. On, u onoj gužvi, kad je vidio da sam ja izašao, produži autobusom još jednu stanicu. Ja poludio, nervozan. Tih dana sam malo i spavao, umoran, imao sam tremu, razmišljam o tome da atentat mora uspjeti. Dobro, vidim ja – nema Mila nigdje. I kažem sebi: “Dobro imam još jednu noć, sjutra veče idem sam, pa šta Bog da.” Poslije vidim Mila i on mi kaže: “Burazeru, nemoj da računaš na mene, ne mogu pa ne mogu, zbunjen sam i samo mogu da ti odmognem.” Ja sam se dobro bio naljutio na njega i zapretim mu: “Čuvaj se, Milo, nemoj da ti se desi ono što su uradio sa Jakovom Jovovićem i Pekom Dapčevićem, da pristaneš, a poslije da prijaviš policiji!”. I izblefiram: “Ako me otkriješ, jedan moj rođak, Dujo, tebe će ubiti! Ne šali se glavom!” Rastanemo se. Bilo je to osmog. Pođem kući i znam da sjutra veče dolazi poslednja noć, 9.  april 1957. godine, i da više nema odustajanja od riječi koju sam dao samome sebi, pa taman poginuo!

Dan D 

Krećem ja sjutra na stanicu, kad tamo – evo Mila! Ja ljut, pitam ga: ”Šta si došao da me demorališeš, ja večeras završavam posao, ne trebaš mi!” “Večeras ne gledam u Pavelića, idem iza njega i biću sa tobom”, kaže meni Milo i dodaje da će večeras biti sve u redu. Idem ja, Mila slušam i ne slušam, samo mi kroz glavu prolaze slike današnjeg boravka u ustaškoj kafani. Donijeli letke, transparente, plakate dijele, sve spremaju, jer sjutra je velika proslava na kojoj, kako sam sa zakleo, neće biti živog Pavelića. Uđemo u autobus. Sjednemo ponovo skupa. Pavelić, ako nema na kraju autobusa mjesta onda sjedne na prvo iza vozača. Kad smo došli do stanice da silazimo, ja Milu kažem da ide ispred mene i on stvarno siđe i uđe u onu masu naroda. Kad smo se primakli putu koji se odvaja ka Pavelićevoj kući, Mila nema! Kukavica, gde se izgubi ? Ja  odlučio i povratka nema. Idem za njima i razmišljam koliko moram da priđem, koliko vremena imam kad pucam u Pavelića, da pucam u pratioca. I hoću li Pavelića ubiti jednim metkom. Idem, prilazim im sve bliže, jasno čujem kako razgovaraju. U tom trenutku se prekrstim i pomolim se Bogu i Svetom Vasiliju Ostroškom. Kako sam se prekrstio, čujem, pratilac govori: “Poglavniče, ja bih sad svratio do kluba, evo vas blizu, brzo ću ja doći!” Ne mogu da vjerujem da mi je Bog tako brzo pomogao. I Sveti Vasilije. Do kuće Pavelića još 50 metara. Pavelić pada i psuje mi majku srpsku. Razdvojili su se, ja se sklonio za jedno veliko drvo u drvoredu, vidim kako se Pavelić okreće naokolo, i nastavlja da ide, sa tašnom u ruci. Krenem za njim. Brzim korakom. Skoro trčim. Dolazim na sedam –  osam metara. Pavelić me je osjetio,  video…  počeo da viče: “Majku ti jebem srbsko – jevrejsku, komunističku! Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi. Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića.  Dođem na dva – tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bježao. Dva puta u njega. On pada. Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane, u jednu baštu. Pao, ne mrda, ne mogu da vjerujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njemy. U tom trenutku pomislim – bolje je da ostane živ, jer će ga u  bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi! Dal da ga pribijem? Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se… ali, ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom. I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu. Neko viče: “Jure, Jure!” I puca se prema meni.  Ja se okreni i pucam u tom pravcu. Ispalim tri hitca. Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom. Narod izlazi. Pitaju – šta je bilo ? Onako zadihan, govorim im: “Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se pa pucaju na sve živo!” “Taj je lud ili pijan”, vičem da me i oni sa prozora čuju. Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj. Trčim. Čujem: oko Pavelićeve kuće pucaju i viču. Izašao iz ulice koja ide polukružno oko kuća, došao sam u polje, kad vidim Mila. Stoji i gleda me . Nastavim da trčim, a Milo stoji i gleda me. Poslije mi je rekao da nije smio da krene za mnom, jer se bojao da ću ga u onom trenutku ubiti, što me je prevario i ostavio samoga. Milo je svoj revolver bacio u neko đubre. Ne osvrćem se na Mila. Trčim dalje…  A bila je dosta topla noć. Trčim u pravcu stanice i kako trčim vidim da dolazi voz. Trčim što mi Bog daje snage. Ja na stanicu, voz kreće. Jedan od staničnih radnika viče da ne ulazim, jer je voz krenuo. Ja na stepenicu od voza i – uskači. Čarapa puna krvi. Kad sam ušao bio sam sav u golu vodu.

….

Stojadinović je bio predsednik kraljevske jugoslovenske vlade,  bio je ekonomista svetskog formata, izdavao je list  “Ekonomist”. Kći mu se udala za Dušana Radonjića, sa Cetinja. Radonjić je preuzeo list posle Stojadinovićeve smrti. Taj se posle pokazao kao veliki antisrbin, pisao sam mu pismo,  otkazao pretplatu, Radonjićev “Ekonomist” blatio je Srbe i Srbiju. Ljudi su se plašili za mene, mnogo ljudi je znalo šta sam uradio,  svi su mislili kako će ustaše da me jure, da osvete svog Poglavnika..

Zagonetna smrt prote Radojice