O novoj antiruskoj kampanji u srbskim medijima

Ukratko: ideja zapada, uključujući i njene plaćene protagoniste, plaši se svega što ne može da razori ili ismeje. A sopstvene preuveličane strahove leči medijskim spinovanjem, umesto istinom, psihijatrijom i molitvom.

Tako je beogradski dnevni list „Blic“, na poslednjim izborima, prema mišljenjima analitičara, pozicioniran kao vrlo tiražno glasilo DS, proteklih nedelja vodio vrlo prozaičnu hajku naslovima, protiv ekonomske saradnje Srbije i Ruske Federacije. „Ruski kredit nije pomoć, nego skupa roba“, bio je jedan od bombastičnih naslova. Ili: „Kunu se u EU, a žure u Moskvu“…

Tako jedan od „analitičara“, u Blicu od 20. avgusta saopštava „istinu“ da pare za „džabe“ mogu da dođu iz EU, ali da su takve „besplatne pare“, gle čuda, uslovljene aranžmanom sa MMF-om. Srbija je na ivici bankrota, konstatuje on, ali sav njegov ekspertski jed usmeren je isključivo na „državu kreditora“, odnosno Rusiju, a ne na beslovesno kašnjenje srpske strane u izradi projekata i dokumentacije. Snage koje su Srbiju dovele pred bankrot zadužujući se na zapadu, nije ni pomenuo.

Jedna od zabluda, koju su spin-doktori pokušali da nametnu srbskoj javnosti, odnosi se na fenomen „ruske pomoći“. Zašto se jedino Rusiji odriče pravo da ima svoje interese u Srbiji? I zašto bi ruska država, jedina na svetu, bila dužna isključivo da poklanja Srbiji? Kako to da u ruskom slučaju prestaju da važe tržišna pravila, a niže cene ruskih kredita postaju neprihvatljive? Zašto ruski kredit postaje u startu skuplji, samo zato što je ruski?

„AGRESIVNI RUSI“ Kako to da agresiju 1999. godine Srbi treba da prihvate kao vrlo poslovnu i pragmatičnu „američku zaštitu vlastitih intresa“, a puku rusku ponudu za finansiranje projekata u Srbiji kao nasilje?

Kako to da je propali „Ju Es stil“ medijski bio „najuspešnija“ kompanija u ovom delu Evrope, a prodaja polovine NIS-a prdstavljena je kao „poklon Rusima“, premda je NIS danas najuspešnija srbska kompanija? Ko je izigrao javnost Srbije, uoči izbora: potencijalni ruski kreditori koji godinama čekaju projekte i realizaciju srpske strane ili američko-holandski „Komiko“ svojom reklamom o nepostojećoj rafineriji u Smederevu?

„Analitičari“ čije su izjave u funkciji potkrepljenja teze o podmuklo preskupim ruskim kreditima i lažnom bratstvu, izjavili su kako su krediti Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) i drugih zapadnih finansijskih organizacija transparentniji i ne insistiraju, za razliku od Rusa, da izvođači radova budu stranci, nego to mogu biti i srpske firme.

Po njima, ruski partneri su agresivci, upravo ucenjivači koji rade u korist svojih kompanija, kao da bi trebalo da rade u korist kompanija sa Svetog Trinidada i Tobaga! Da vidimo, međutim, kako ta idilična evropska istina, komponovana od formalnih mgućnosti i stvarnih nemogućnosti, izgleda posmatrana s mostova na Savi preko Ade i na Dunavu kod Beške.

Oba mosta finansirala je EBRD, u saradnji sa državnim organima Srbije i gradskim strukturama. Za izvođače radova, uprkos kvalitetnim domaćim firmama koje čekajući propadaju, izabrani su austrijska „Alpina“ za Bešku i nemačko-austrijsko-slovenački konzorcijum za Adu.

Podaci o mostu preko Save u Beogradu kažu da je, prvobitno, građevina trebalo da košta između 69 miliona i 90 miliona evra. Na različite načine pravdajući poskupljenja, cena je podignuta prvo na 161 milion, da bi do danas dostigla neverovatnih 400 miliona evra i izvesno je da će ukupna cena biti i viša, s obzirom da se cena od „oko 400 miliona“ pominje kao neto iznos, izražen bez poreza.

LICEMERNA PRAKSA Poskupljenje se, delom, pravdalo skokom cena čelika, ali cena nije snižavana nakon pada cene čelika na svetskom tržištu. Osim toga, ispalo je da su EBRD i gradske vlasti Beograda na početku govorile o skeletu mosta, a na kraju, zbog enormne cene, tvrde da je do „poskupljenja“ moralo doći zbog izgradnje pristupnih saobraćajnica. Kako to da saobraćajnice nisu bile deo prvobitnog projekta?

Most u Beškoj vrlo je sličan primer licemerne evropske prakse poslovanja. Da stvar bude zanimljivija, upravo je dnevni list „Blic“, na Savindan ove godine, prvi objavio Betinu vest da će izgradnja drugog dela mosta preko Dunava koštati dvostruko više: umesto 2,9 čitavih 5,6 milijardi dinara.

Kako to da dobri evropski zakoni ili makar dobri evropski običaji ne nalažu opsežan uvid javnosti u pitanja ove vrste evropskih poslova, naduvavanja računa, zaduživanja i sprovođenja projekata? Gde su u predočenoj evropskoj stvarnosti srbski izvođači?

Snage, koje je ključno podržavala EU, ne samo da su obezbeđivale okvir za korupciju i ovakvu vrstu „poslva“, nego su bile i njihovi protagonisti. Bivši mlađani ministar, koji se zgražavao „ruske gubernije“, danas je krezovski bogat vlasnik nekoliko kompanija, od građevinske do firme za trgovinu računarima, čije je vlasništvo registrovano na članove njegove porodice. Upravo u maniru tajkuna u koje je upirao političkim prstom, identifikujući ih sa ruskom državom.

Ako svetsku scenu naherite tako da bespoštedni zapadnjački interes bude ekvivalent ruskoj pomoći, a legitimni ruski interesi u ravni sa zločinom, dobijate sliku po meri jednog beogradskog dnevnika i plaćenih NATO aktivista, od kojih niko, iz ovog ili onog razloga, ne bi znao šta da radi nasamo s devojkama „Pusi rajot“, a kamoli da vam kaže istinu o evropskim kreditima.

Kada govorimo o finansijama, nije bezazlena ni vest od juče, čiji je izvor NBS. U njoj se kaže da su u stvarnosti strane, evropske, a formalno-pravno „domaće“ banke iz Srbije ove godine iznele skoro 500 miliona evra kapitala. Baš me zanima na koji način su Rusi kumovali ovom aktu prijateljstva, uvažavanja i saradnje EU i Srbije.