Branko Radun: Politika strateškog balansa umesto ideoloških utvara

Rezultat te posete je očigledan napredak u saradnji dve zemlje u ovoj izuzetno bitnoj ali i politički osetljivoj sferi. Postignuti su dogovori o saradnji dve zemlje na više nivoa a pre svega u oblasti vojne industrije, što podrazumeva modernizaciju srpske vojske ruskom vojnom tehnologijom, te u zajedničkoj srbsko ruskoj proizvodnji najnovije generacije oružja, te o zajedničkom izlasku na svetsko tržište prodaje vojnih proizvoda. Naravno pri tome su u razgovorima bile na dnevnom redu i političke teme, to jest drugi oblici podrške Rusije Srbiji u momentu kada se naša zemlja nalazi u teškoj finansijskoj krizi a i u međunarodnoj izolaciji oko pitanja Kosova.
Da ova poseta nije bila protokolarna i radi PR-a govori o tome da su izbegnuti „prigodni govori o srbsko ruskoj bliskosti“ već se odmah prešlo na posao sa ciljem da se što pre realizuju postignuti sporazumi koji imaju strateški značaj za Srbiju. Tako su obe strane dužne da od ove nedelje prave konkretne korake radi učvršćivanje saradnje i realizacije konkretnih projekata u oblasti odbrambene industirje. Aleksandar Vučić je rekao da će srbski stručnjaci odmah početi sa izradom programa i zajedničkih modela saradnje Srbije i Rusije u vojnoj industriji.

Potpredsednik srpske vlade je rekao da je u Moskvi naišao na puno razumevanje i podršku zajedničkoj saradnji u ovoj strateškoj oblasti. To, po njemu, dozvoljava da se svi vidovi rusko-srpske saradnje u oblasti za koju je nadležno ministarstvo odbrane kojim rukovodi podigne na viši nivo za razliku od prethodnog perioda, kada je ta saradnja bila na vrlo niskom nivou. A da je srbsko ruska saradnja u vreme kada su bili predsednici i ministri Tadić i Šutanovac bili na najnižem nivou svedoči i činjenica da je jedino Rusija bila zemlja sa kojoj nije postojao sporazum o razmeni bezbednosnih informacija iz ove oblasti koja je od vitalnog značaja za bezbednost svake zemlje. Bivši ministar Šutanovac će ostati upamćen kao pronatovski lobista i upetljan u afere oko nekretnina.

Što se konkretnih projekata tiče u ovoj godini se planira da bude otvorena u Srbiji fabrika za proizvodnju složenih bojevih sistema, a sa druge strane će Rusija pomoći plasman proizvoda srpske vojne industrije kojoj je neophodna i finansijska i tehnološka injekcija radi oživljavanja. Kao zemlje u kojima bi se prodavali proizvodi vojne industrije se vide zemlje Azije i Afrike u kojima Rusija ima višedecenijske veze. Rusija je posle SAD druga izvoznica oružja u svetu od koje očekuje ove godine zaradu od preko 13 milijardi dolara. U tom pogledu bi srbska industrija imala podršku i u pogledu otvaranja novih tržišta za svoju „namensku industriju“ pre svega u oblasti naoružanja za kopnene i oklopne jedinice.

U bliskoj budućnosti se planira modernizacija protivvazdušne odbrane sistema „Kub“ koji je u naoružanju naše vojske od vremena SFRJ. Da se odnosi prema Rusiji menjaju svedoči i to što će na aeromitingu posle višegodišnjeg prekidna učestvovati i ruska ekskadrila Mig -29. A najnovija verzija ovog izuzetno kvalitenog borbenog aviona je viđena i kao budući avion Vojske Srbije.

Srbija ovim očigledno želi nekoliko stvari – prvo da dobije podršku od Rusije da obnovi svoju vojnu industriju, da modernizuje svoju vojsku i ojača bezbednost zemlje, zatim da poveća izvoz naoružanja koji je u proteklim godinama pao na oko 200 miliona dolara godišnje. Za povratak na svetsko tržište je potrebno imati nove tehnologije, stabilne izvore finansiranja i kreditiranja, te jake veze. Sve ovo Srbiji može obezbediti Rusija.                   
                              
No naravno u ovom svemu ne vidimo samo unapređenje vojne saradnje što će ojačati i našu vojsku i našu privredu već i jačanje strateške saradnje sa Rusijom pa i unapređenje pozicije Srbije u regionu. No za to je potrebno promeniti način ideologizovanog razmišljanja i kukavičkog delovanja, jer nas je on doveo dovde.
Naime posle petooktobarske „revolucije“ se Srbija poptuno okrenula Zapadu i evroatlantskim integracijama. Otklon od pronatovske politike DOS-a je napravio Vojislav Koštunica koji je zbog „NE“ rečenog Vašingtonu u vezi sa prihvatanjem secesije Kosova na kraju i izgubio vlast jer su posle izbora 2008. na tome insistirali zapadni centri moći. Tako se sa jedne strane pokazuje neodrživom pozicija prozapadnog i pronatovskog krila srpske političke elite jer to ide samo na štetu i naroda i države, a sa druge strane je izuzetno rizično praviti geopolitičke zaokrete ako nemate „keca u rukavu“ i stabilnu situaciju kod kuće. A to na žalost mi nemamo.
Na taj način je srbska politička klasa balansirala između otvorene kolaboracije i taktičkog otpora agresivnim i po nas pogubnim zahtevima „međunarodne zajednice“ to jest Vašingtona i njegovih „saveznika“. To nikako nije moglo doneti ništa dobro ni na planu srpske pozicije oko Kosova ni oko bili kog drugog pitanja. Tako je Srbija tolerišući sve zahteve i neprekidno popuštajući „izgubila sve bitke“ posle rata i došla u bezizlaznu situaciju političkog i ekonomskog bankrota.

Naravno da je to servilno i ponižavajuće ponašanje nova politička klasa krstila kao „prihvatanje realnosti“ i kao ko zna kakav pragmatizam. No takav pragmatizam se pokazao ne samo kao beskoristan već i kao poguban po narod i državu. Pragmatizam bi podrazumevao borbu za sopstvene nacionalne interese, ali sa svešću o svojim ograničenim snagama, a nikako popuštanje pred svim pritscima što vodi iz poraza u poraz.

Najava promene odnosa sa Rusijom je izuzetno bitna jer se time šalje poruka Zapadu da je Srbija predugo trpila poniženja sa jedne strane sveta i da može da potraži podršku na drugom kraju. To naravno ne bi trebalo da bude poruka koja bi mogla da izazove agresivnu reakciju na Zapadu, ako je upućena u duhu realnog i državotvornog pragmatizma. To znači otprilike ovako: „da, vi zaista dominirate ovim prostorom i mi to poštujemo, ali mi želimo da opstanemo i to bi vi trebali da poštujete, stoga moramo naći neki izlaz iz ove situacije“. Naravno dosadašnje vlasti su naučile Zapad da ne mora da poštuje potrebu Srbije da opstane pa će biti teško da drugu i drugačiju poruku shvate ozbiljno. Biće potrebno vreme i dosta upornosti da se u tome uspe.
Ono što vidimo kao jedino rešenje za srbski gordijev čvor je racionalna politika sa pozicije očuvanja vitalnih nacionalnih interesa koja nastoji kroz kompleksni balans svetskih i regionalnih igrača da nađe „svoje mesto pod suncem“. To istovremeno znači da se mora praviti i otklon od porazne i kapitulantske politike u postpetooktobarskom periodu, ali i istovremeno sniziti rizik od negativnih reakcija na Zapadu u slučaju takve evolucije pozicije Srbije. Sa jedne strane je potrebno napraviti otklon od dosadašnje jednostrane vezanosti za Zapad ali istovremeno je potrebno menjati pravac srbskog broda oprezno i postepeno da ne bi bio torpedovan od nezadovoljnih centara moći takvim promenama. To podrazumeva da srbska spoljna politika ne bude ideološki vezana za Zapad – Vašington ili Brisel, ali ni da pravi rizične preokrete koji mogu ugroziti krhku ravnotežu snaga i „stabilnost u regionu“. Samo veštim balansiranjem između moćnih i selektivnom saradnjom sa pojedinim u oblastima koje su i u našem interesu mi možemo da sačuvamo srpsku barku na površinu nemirnoga mora. Da li će ova vlada krenuti putem strateški izbalansirane spoljne politike pokazaće naredni meseci, ali ugovor o saradnju u oblasti odbrane i bezbednosti sa Rusijom je značajan korak koji bi mogao da bude najava pravog «preokreta», ali ovaj put ne u korist naše štete.