Bruno Vekarić o novom svedoku u slučaju „crnih transplantologa“

Srbskom tužilaštvu za ratne zločine pošlo je za rukom da nađu sveodka koji je spreman da detaljno govori o slučajevima crne transplantologije na Kosovu krajem 90-ih, onim istim o kojima je saopštio specijalni izvestilac Parlamentarne skupštine SE Dik Marti, a pre toga pisala bivši tužilac Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju Karla del Ponte. O detaljima u intervjuu sa Brunom Vekarićem, zamenikom tužioca Srbije za ratne zločine.

Pre desetak dana, u našem razgovoru pred početak procesa pred Okružnim sudom u Prištini, za nezakonitu trgovinu ljudskim organima, pomenuli ste da će Tužilaštvo izaći pred javnost sa velikim novostima. I evo sada tih novosti- radi se o zaštićenom svedoku. Koja je instanca pred kojom će se ovaj svedok pojaviti?

- Da, mogu da potvrdim da imamo svedoka medicinskih procedura i neposrednog učesnika u vađenju ljudskih organa na severu Albanije krajem 90.-tih godina, to je zaista značajna novina u procesnom smislu. Sada bi, po nama, trebalo da se uključe relevantni međunarodni subjekti, koji vrše istrage po ovom pitanju. Gde će se voditi postupak, ukoliko se dođe do osumnjičenih- to svakako jeste pitanje za međunarodnu zajednicu. Iz Vilijamsonovog tima je najavljivano da će to biti nekakava međunarodna komisija, a zna se da je pozicija Srbije da to bude komisija koja bi bila pod okriljem Ujedinjenih Nacija. Sa druge strane, bez obzira što je to Euleksov tim (Vilijamsonov tim), oni imaju u ovom trenutku priliku da provere sve ono u šta smo se mi ovde uverili. Mi 16 meseci radimo na proverama iskaza ovog svedoka, mi smo sigurni da je istina ono što je on nama rekao. Sada ostavljamo mogućnost drugim istražiteljima da isto to provere na adekvatan način i da to upotrebe u svojim procesima. Ne samo Vilijamsonu, već i drugim tužilaštvima koja rade na predmetu trgovine ljudskim organima.

Kada smo se prošli put čuli, rekli ste da želite da držite javnost pod „određenom tenzijom“, kako sve dosadašnje žrtve ne bi pale u zaborav. Danas smo takođe razgovarali sa zastupcicom Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji i oni se boje da će zaista bez adekvatne akcije, na sve žrtve biti zaboravljeno. Šta država Srbija može da uradi kako bi animirala međunarodnu zajednicu i privukla pažnju na ovaj problem?

Mi smo samo jedna institucija u okviru države Srbije i kao takvi možemo uložiti maksimalan napor i to smo uprao i uradili da javnost bude naš saveznik. Mi nemamo šta da krijemo. Kada se borimo za pravdu i istinu, mislim da ne treba da se bojimo javnosti. Boje se javnosti oni koje žele nešto da sakriju i zataškaju. Mi imamo loša iskustva i zato smo izašli u javnost. Ta loša iskustva su zataškavanje UMNIK-ovog izveštaja iz 2005. godine. Potom izveštaj iz 2007. godine, to je istraga o „Žutoj kući“, do kojeg smo, kao što znate, jedva došli. Loše iskustvo je u krajnjoj liniji i sama relativizacija i samog izveštaja Dika Martija. Znate, kada počne politizacija jednog veoma korektnog izveštaja o nekoj traumatičnoj pojavi, kao što je trgovina ljudskim organima, to je veoma zabrinjavajuće. Sa druge strane, ne želimo da ugrozimo bilo kakve procese pregovora i pozitivne političke procese. Mislim da otvorena pitanja moramo da rešavamo zajednički. Ukoliko neko želi da sakrije da je neko trgovao organima, izvinite, onda taj neko ko to krije treba da se pita šta radi, a ne mi.

Kako am je pošlo za rukom da započnete saradnju sa svedokom?

Bilo koju stvar koja bi mogla da ugrozi istragu i njen dalji tok, ja ne mogu da podelim sa vama. Ali, reću ću, bila je to veoma, rekao bih, filmska priča kako smo došli do svedoka. U svakom slučaju, ključni momenat jeste taj što se on osećao ugroženim, jer je strahovao za svoj život od nekih njegovih bivših saboraca. U tom trenutku smo došli u kontakt sa njim i imamo jednu korektnu saradnju.