Čvrsta osnova na sedam ultimatuma?

Sporazumi koje su nedavno postigli Putin i Nikolić mogu omogućiti Srbiji da stekne čvrst energetski i finansijski oslonac i samim tim sigurniju poziciju u geopolitičkom koordinatnom sistemu i rešavanju nacionalnih zadataka. U svetlu tih razgovora je začuđujuća istovremena poseta Aleksandra Vučića Nemačkoj i proglašenje Nemačke za strateškog partnera Srbije „bez koga zemlja ne može da opstane“.

Nedavni pregovori predsednika Rusije Vladimira Putina i njegovog srbskog kolege Tomislava Nikolića imali su krajnje konkretan karakter.

Prvenstveno se diskutovalo o zajedničkoj delatnosti u oblasti ekonomije i energetike. Postignuti dogovori će omogućiti da se u velikoj meri produbi ekonomska saradnja između Rusije i Srbije. Takođe će biti stvoreni uslovi za ruske investicije u srpsku ekonomiju u oblasti energetike, infrastrukture, bankarstva i poljoprivrede. U sferi energetike će radovi na velikom projektu izgradnje „Južnog toka“ početi u decembru 2012. U okviru infrastrukturnih projekata postoji osnovni ugovor o finansiranju rekonstrukcije pruga Beograd-Bar i Beograd-Pančevo. U bankarskom sektoru će na jesen 2012. u Srbiji početi sa radom „Zberbanka“, najveća ruska banka koja će biti finansijski most između Srbije, Rusije, Belorusije, Ukrajine i Kazahstana. „Zberbanka“ je kupila poslovnice austrijske „Folksbanke“ van Austrije, koje će sada promeniti naziv u „Zberbanka“. To je početna pozicija za rad ruskog finansijskog sektora u Istočnoj Evropi. U oblasti poljoprivrede za Srbiju se otvara ogromno tržište. Treba istaći da upravo rusko tržište poseduje ključne prednosti za srpske kompanije: ono nema tako stroge pravilnike i ograničenja kao tržište Evropske unije. Za prošlu godinu je između naših zemalja ostvaren robni promet u vrednosti od preko 2 milijarde dolara, ali on ima ogroman potencijal za rast.

Zašto je Srbiji potrebna saradnja sa Rusijom? Prethodna vlast je ostavila zemlju u finansijskoj pustoši i dovela je bukvalno na ivicu preživljavanja. Spoljni dug iznosi preko 24 milijarde evra, što je više od neverovatnih 79% bruto domaćeg proizvoda (ovu brojku nećete često sresti u srbskim medijima!), a unutrašnji dug je veći od 15 milijardi evra i iznosi 55% BDP. Ovakvim tempom pada ekonomije Srbija bi do 2014. mogla da se nađe iza Albanije. Nivo nezaposlenosti premašuje opasnih 25,5%, a nivo inflacije u avgustu iznosio je 7,9%, što predstavlja više od „planiranih“ 4% (plus-minus 1,5%).

U takvim okolnostima poseta Tomislava Nikolića je ekonomski motivisana. Ekonomiju Srbije treba bukvalno „odmaći od ambisa“. Srbiji je hitno potrebno najmanje 3 milijarde evra da se ne surva u ambis totalnog bankrotstva. Ruske kompanije NIS (51% vlasništva pripada „Gaspromu“) i „Lukoil“ su među prvima pristupili rešavanju socijalnih problema u zemlji, ali to nije dovoljno. U ovom trenutku Rusija planira da izdvoji za Srbiju kredit od 1 milijarde dolara za „krpljenje rupa“ na srbskom budžetu koji je prethodna vlast bukvalno razorila.

Takođe treba istaći da je prethodna vlast Borisa Tadića u velikoj meri sabotirala realizaciju postignutih i sklapanje novih sporazuma sa Rusijom. Tri godine su bezuspešno vođeni pregovori o predlogu da Rusija postane strateški investitor srbskog metalurškog kombinata „Železara Smederevo“. Prethodni vlasnik železare, američka kompanija „Ju-Es Stil“ (U.S. Steel ), dovela je kombinat do totalne propasti. Podjednako su bili bezuspešni i pregovori vezani za „Agrobanku“, za kredit od 800 miliona dolara i rekonstrukciju srbskih pruga.

Dogovori koji su postignuti u susretu Putina i Nikolića posebno su perspektivni ako se ima u vidu jedinstvena situacija u Srbiji. Naime, ogromna većina njenih građana gaji simpatije prema Rusiji. „Rusko-srbski odnosi razvijaju se u atmosferi velikog poverenja i kreću se uzlaznom putanjom. Planiramo da podignemo naše odnose na nivo strateškog patrnerstva“, rekao je Putin. „Razgovarali smo o tome kako da intenziviramo saradnju da bismo dostigli nivo koji zaslužuju naši dobri bratski odnosi“, dodao je on.

Lideri Rusije i Srbije pokrenuli su i najvažniju „bolnu tačku“ Srbije – pitanje Kosova. Stavovi po tom pitanju su usaglašeni: šef ruske države precizirao je da rešenje treba tražiti na temelju Rezolucije 1244, gde UN treba da ima vodeću ulogu. Nikolić je potvrdio nameru srpske vlade da dejstvuje u okviru Saveta bezbednosti UN. To je legitimna, regulisana međunarodno-pravna pozicija, koja je koordinisana uoči planiranih pregovora između Beograda i Prištine.

U svetlu svega rečenog prilično je začuđujuća istovremena poseta Aleksandra Vučića Nemačkoj i proglašenje Nemačke za strateškog partnera Srbije „bez koga zemlja ne može da opstane“. Rezultat posete je, pored ostalog, i dogovor sa jednom od najkrupnijih nemačkih kompanija RWE o osnivanju zajedničkog srbsko-nemačkog elektroenergetskog preduzeća, i to bez objave tendera (za koji bi bile veoma zainteresovane i Rusija i Kina). Poznatih sedam tačaka kojima je Nemačka ultimativno uslovila početak pregovora o članstvu Srbije u EU krše Ustav Srbije, podrivaju njen suverenitet i teritorijalni integritet, zaobilaze međunarodno pravo i mogu biti nepremostiva prepreka za učvršćivanje unutrašnjih i međunarodnih pozicija Srbije. Setimo se poznatog principa ruskog ministra spoljnih poslova, kneza A.M. Gorčakova: „Naša spoljna politika nije imala drugih ciljeva, osim bavljenja unutrašnjim poslovima, i otklanjala je sve što bi moglo da ih pokvari“. Podsetimo se, takođe, da je Nemačka učestvovala u vojnoj agresiji NATO-a na SRJ (bez odluke Saveta bezbednosti UN), što je takođe doprinelo potkopavanju sistema međunarodnog prava.

Nikolićeve izjave u Moskvi i Vučićeve u Berlinu zvuče kontradiktorno. Nećemo nagađati koje su izjave iskrene, a koje deklarativne. Istaći ćemo ono najvažnije. Rešavanje kosovskog pitanja moguće je isključivo na temelju Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Uz jaku podršku Rusije i Kine obezbeđuje se čvrsta međunarodna pozicija Srbije u skladu sa međunarodnim pravom i Ustavom zemlje. Dakle, samo u ovom slučaju potvrđuje se namera nove srpske vlasti da ide u pravcu obnavljanja, očuvanja i učvršćivanja srbskog suvereniteta, teritorijalnog integriteta i nezavisnosti zemlje u najširem smislu. Izuzetno čvrst temelj za postizanje tih ciljeva predstavljaju završni dogovori Vučića i Rogozina u sferi odbrambeno-industrijskog kompleksa i Nikolića i Putina u sferi ekonomije. Sa druge strane, ulazak u Evropsku uniju je proglašen za prioritetni pravac spoljne politike Srbije. Ako se uzmu u obzir sve teškoće sistemskog karaktera, koje dovode Evropsku uniju pred kolaps, članstvo u EU zaista može da donese Srbiji, pored postojećih, gomilu novih problema. Očigledan primer su zemlje Istočne Evrope (termin se koristi u geopolitičkom smislu). Koji pokazatelji njihovog razvoja u ovom periodu pokazuju da je stupanje u Evropsku uniju izlaz iz ekonomskih teškoća? Navešćemo konkretne brojke:

Rast spoljnog duga (u milijardama dolara)

Porast nezaposlenosti

Porast siromaštva (život ispod granice siromaštva)

Dakle, objektivni podaci dokazuju da je primetan jak porast negativnih ekonomskih tendencija po svim ključnim pokazateljima. Obzirom na krizu koja je zahvatila i zemlje „prvog ešalona“ Evropske unije, sve i da Srbija dobije dugo očekivano članstvo, time može još više samu sebe da „ukopa“.

Osim toga, ne zaboravimo ni vojni aspekt. NATO predstavlja stub bezbednosne politike Evropske unije. Još prilikom susreta ministara NATO-a u Berlinu (jun 1996) bio je postignut dogovor na osnovu koga će se formiranje sistema evropske bezbednosti i odbrane odvijati u okviru struktura NATO-a, što je omogućilo evropskim državama da sprovode i sopstvene autonomne vojne operacije tamo gde alijansa ne želi da angažuje svoje snage direktno. Ovaj dogovor je konačno dopunjen 2003. i dobio je naziv „Berlin plus“. Operacija na Kosovu i Metohiji (1999) bila je početak formiranja evropskog sistema bezbednosti i odbrane. Za vreme bombardovanja SRJ stupio je na snagu Amsterdamski ugovor o „akcijama humanitarnog karaktera, očuvanju mira i upravljanju krizama“. Suština davanja Evropskoj uniji širokog stepena ovlašćenja (osim u oblasti političkih, ekonomskih i vojnih mera) je stvaranje „civilnih centara moći za upravljanje krizama i njihovo stavljanje na raspolaganje NATO-u“. Dogovor „Berlin plus“ doživeo je svoj dalji razvoj Lisabonskim ugovorom i Novom strateškom koncepcijom NATO-a (Lisabon, novembar 2010). Sada primena „meke“ sile u kombinaciji sa „tvrdom“ dopušta NATO-u kombinovanje civilne i vojne aktivnosti obeju organizacija, što omogućava pokretanje širih transatlantskih akcija.

Takva politika Nemačke i EU logično i dosledno se manifestuje i u nemačkom ultimatumu od sedam tačaka, koji se potpuno uklapa u predstave evropskih vladajućih krugova o geopolitičkoj budućnosti regiona. Ispunjavanje tog ultimatuma može da uništi srpsku državu, jer će izazvati ubrzanu degradaciju sistema vlasti i samog društva. Ultimatum pokazuje da Srbija nema nikakvih osnova za političke kombinacije sa Berlinom: jasno je da u postojećim uslovima Srbija ne može da se suprotstavi pobednicima. Ali treba bušiti mreže zapadnih pritisaka, ucena i pretnji. Izlaz iz ovog diplomatskog ćorsokaka, u koji su zapadni faktori gurali Srbiju još od raspada Jugoslavije, sastoji se u formulisanju geostrateške koncepcije Srbije, zasnovane na njenim realnim državnim interesima, kao i na stvaranju mehanizama pomoću kojih ta koncepcija može biti realizovana.

Sve u svemu, sporazumi između Putina i Nikolića su temelj strateškog partnerstva koji omogućava da Srbija stekne čvrst energetski i finansijski oslonac i samim tim sigurniju poziciju u geopolitičkom koordinatnom sistemu i rešavanju nacionalnih zadataka.

Ana Filimonova,

Autorka je istoričar i naučni saradnik Centra za izučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka.

Original publikacije