Hag očima očevidaca

16. oktobra Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju nastavlja razmatranje slučaja prvog predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića. Na dnevnom redu je sudsko ispitivanje svedoka odbrane. Karadžić je izjavio da je spreman da dovede 600 svedoka, i za svakog je tražio po sat vremena. Hag je pristao da izdvoji po 30 minuta. Bio sam jedan od malobrojnih novinara kojima je pošlo za rukom da borave u Hagu i da vide svu sudsku kuhinju sopstvenim očima. 14. oktobra 2002. godine istupao sam u Međunarodnom tribunalu kao svedok odbrane na suđenju srbskom generalu Stanislavu Galiću.

Šest sati u sali tribunala, gde su svi raspoloženi za to da su Srbi krivi za sve balkanske tragedije, ubedilo me je da sudije, njihovi pomoćnici i tužilac Karla del Ponte (u to vreme tužilac Međunarodnog tribunala) nisu uspeli da shvate šta se u stvari dešavalo u Bosni i Hercegovini od aprila 1992. ogidne do novembra 1995. Meni se učinilo da su odluke povodom srbskih slučajeva sudije odavno već donele. I samo pro forme ispituju one koji su rešili da dođu u Hag i otvoreno brane ljude koji su spasli Republiku Srpsku i stanovnike srbskog Sarajeva od potpunog uništenja. U Hagu ne govore da su muslimanskom lideru Aliji Izetbgoviću pomagalie hiljada arapskih plaćenika iz čitavog sveta. Zaboravili su da je za vreme predsednika Franje Tuđmana na leto 1995. godine iz Hrvatske prognano 200 hiljada srbskih stanovnika. I do danas se malo ko vratio nazad.

Karadžića mogu da „izleče“ po shemi Miloševića?

Slobodan Milošević izručen je Haškom tribunalu u aprilu 2001. godine. U avgustu iste godine napunio je 60 godina. Tim povodom „humani“ tribunal je dozvolio Miloševiću da se sastane sa ženom Mirjanom Marković. Novinari su posle tog susreta priredili pravi lov. Prvi kontakti sa novinarskom bratijom za ženu Miloševića nisu bili uspešni. Na primer, ona je prekinula intervju sa Bi-bi-si kada su počeli da joj postavljaju neugodna pitanja. Zatim je autor ovog članka morao da uloži velike napore da ubedi Mirjanu Marković da se sa njim sretne. Susret je održan u Beogradu na jesen 2001. godine u štabu Socijalističke partije. Na moje pitanje o tome kako se Slobodan oseća, ona je rekla:

"Kada je on dospeo u beogradski zatvor, bio je zdrav, mada je s vremena na vreme imao probleme sa srcem. U zatvoru su započeli njegovi zdravstveni problemi, počeo je da mu skače pritisak. U Beogradu ga uz to nisu lečili. U Hagu su uslovi za lečenje takođe bili neodgovarajući. U zatvoru radi lekar opšte prakse. On dolazi bolesnicima samo ponedeljkom. Ostalim danima bolesnike posećuje medicinska sestra, meri im pritisak i pruža najelementarniju pomoć. Između nedeljnih poseta lekara, njegova terapija se ne može menjati. A lečenje koje mu je prepisao kardiolog zahteva mnogo operativnije korekcije. Zato izjave zvaničnih lica tribunala da moj muž u zatvoru ima neophodnu medicinsku negu aspolutna je laž. Osim toga, njemu vrlo teško pada suđenje. Jer on se brani sam, što je kolosalni posao i napetost. On treba da prati i na vreme da reaguje na izjave svedoka, koji govore mnogo neistine. Odgovorno tvrdim da se svi svedoci nalaze pod pritiskom optužbe, da ne kažem pod ucenom".

Slobodan je rekao da suđenje neće biti završeno i da će se potruditi da ga dokrajče pre njegovog završetka. On je takođe rekao da će sa njim raditi nešto loše, izrazio je pretpostavku da će verovatno pokušavati da putem tableta blokiraju potrebne lekove.

Da istaknem da je Mira Marković ponovila ovu verziju u intervjuu američkoj kompaniji Si-en-en odmah posle dobijanja vesti ih Haga da je njen muž preminuo 11. marta 2006. godine.

Tajne Zlatne lale

2002. godina. Hag. Hotel Zlatna lala koji se nalazi pored Ševeningena, dva koraka od zgrade Haškog suda. U njemu žive mnoge sudije, saradnici Međunarodnog tribunala i pozvani svedoci. Uveče u prizemlju, gde je veliki broj restorana, okupljaju se svi: sudije, svedoci odbrane i optužbe, novinari i saradnici raznih specijalnih službi. Tu se otvoreno daju instrukcije svedocima optužbe (mnogi uopšte ne vladaju balkanskom tematikom, i kako bi istupili u ulozi svedoka optužbe, potrebna je dugotrajna složena priprema). Na drugi način obrađuju svedoke odbrane. O državnom trošku drže ih u hotelu Zlatna lala svega nekoliko dana (drugi tu borave mesecima) i pokušavaju da ih što je moguće brže puste kroz suđenje. O tome mi je govorio kelner, rodom iz bivše Jugoslavije, ali odavno odomaćen u Holandiji. Instruktori glasno govore srbski, ne znajući da mi je to maternji jezik. Vidim kako oni obrađuju svedoke, kako bi „ispravno“ govorili na suđenju. Govore im šta je, kako, gde je bilo, teraju ih da uče imena naselja, govorio je on, uverivši se da sam ruski novinar. Tako da ja saznam pre nego novine o tome šta će se dešavati na zasednjima tribunala.

Čitava istorija Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju mi daje osnove da sumnjam u njegovu nepristrasnost. Osuđuju se uglavnom Srbi. Naravno, muslimani, Hrvati i Albanci takođe dospevaju u tribunal, ali mnogo ih češće oslobađaju ili puštaju na svoju odgovornost.

Konstantin Kačalin, dopisnik radioja Majak na Balkanu 1992-1999. godine