Bogdana Bukumirića svi zaboravili

- Ovih dana mi je baš teško. Ne prija mi promena vremena. I vrtoglavica mi se vratila, pa ne izlazim iz kuće. A pritisla briga: da li ću ikada konačno da rešim problem sa stanom, koji mi je država dala na korišćenje.

Bogdan Bukumirić, onaj dečak iz Goraždevca koji je u masakru dece na Bistrici, u leto 2003. godine, samo pukom srećom preživeo sedam prostrelnih rana, još čeka da se nadležni smiluju i oslobode ga neizvesnosti koja ga pritiska. Za tri dana ističe rok kada bi trebalo sa Građevinskom direkcijom Srbije da potpiše novi ugovor o korišćenju stana koji mu je ustupljen na beogradskoj Bežanijskoj kosi, u Ulici Nedeljka Gvozdenovića. On taj ugovor potpisuje svakog 28. oktobra, od one godine kada je, posle teškog ranjavanja i komplikovanih operacija na Vojnomedicinskoj akademiji, na ovoj adresi našao utočište. Od tada, uprkos brojnim obećanjima da će mu stan biti dodeljen u vlasništvo, Bogdanu se nije posrećilo da to i ostvari. U međuvremenu rukovodstvo Direkcije se promenilo. Ali Bogdana niko još nije udostojio ni telefonskog poziva. Ni bilo kakvog odgovora.

- Strahujem. Budim se i noću, pitam se šta će biti ako mi se taj ugovor ne produži - kaže Bogdan.

Sudbina ovog, danas mladića, koji će posledice teškog ranjavanja nositi celog života, pokrenula je čitaoce “Večernjih novosti” kada je naš list pokrenuo akciju za otkup stana koji mu je Direkcija dala na korišćenje. Procenjeno je da tih 57 kvadrata vredi 59.000 evra (procena Direkcije). Do sada je oko 300 naših čitalaca prikupilo - 6.000 evra. Darovali su koliko su mogli. Njih je potresla sudbina Bukumirića. Za njih je on simbol stradanja srbskog kosmetskog življa.

- Zahvalan sam za svaki njihov dinar - govori Bogdan. - Znam da ne daju zato što im pretiče, već zato što saosećaju i razumeju. A ja nikome ne bih poželeo da na ovaj način rešava svoje stambeno pitanje.

Bogdan Bukumirić, kome je stan u Beogradu potreban zbog blizine klinika i lekara, do kraja života, još se nada da pomoć nadležnih neće izostati. Ali, njegova nada sve je bleđa. Na mnoge adrese ovih dana uputio je molbu za pomoć. Neće da kaže sa kim je sve kontaktirao.

- Ne smem da se pomirim da sam zaboravljen. Ja i moje rane - kaže. - Nije Bogdan Bukumirić stradao samo zato što se osmelio da izađe na reku, poigra se sa drugarima i okupa na letnjoj žegi. Stradao je zato što je srbsko dete, kao što su smrtno stradali moji drugovi Pantelija Dakić i Ivan Jovović. Ja sam preživeo, pa kada je tako, onda sam zaslužio i dostojno da živim.

PLEMENITOST VRAĆA VERU U LJUDE

MOMČILO Vujačić iz Beograda, vlasnik privatne škole stranih jezika, pre tri dana je darovao Bogdanu Bukumiriću trideset hiljada dinara. - Potresla me činjenica da sudbina tog deteta polako pada u zaborav i želeo sam, ovim skromnim darom, da mu vratim veru u ljude - kaže Vujačić. - Rekao sam mu: “Sine moj, znam da ti ovo ne može rešiti problem krova nad glavom, ali možda može da pokrene i druge da pomognu.” Nije dobro, kaže Vujačić, da Bogdan Bukumirić od milostinje rešava svoje stambeno pitanje.

RAČUN ZA OTKUP STANA