Izbori u SAD: novi hladni rat ili traženje kompromisa?

Bliže se predsednički izbori u SAD. Zanimljivo je da su prema anketiranju sprovedenom na našem sajtu, mišljenja srbskih čitalaca podeljena- tačnije i Obama i Romni su sakupili po 23%. „Sve jedno mi je“ je najpopularniji odgovor koji je dobio više od 50% glasova, što je takođe indikativno.

O uticaju SAD na balkanski region mi ćemo danas još govoriti. Za sada da zatvorimo temu anketiranja ko će pobediti na izborima i da kažemo da ovog puta, obično oštroumni čitaoci nikakve originalne odgovore nisu smislili, osim „Đavo“ i „Novac“.

Šalu na stranu, tema našeg okruglog stola je jasna, predstavljamo eksperte: Fjodor Vojtilovski, šef sektora za spoljnu i unutrašnju politiku SAD u Institutu za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose RAN i Ljiljana Smajlović, predsednik Udruženja novinara Srbije.

Tokom kampanje Romni je izjavio mnogo toga: i da nema nameru da se savetuje sa Putinom oko sistema protivraketne odbrane, kao ni da ponovo razmotri program smanjenja i ograničavanja strateškog naoružanja, i da o Rusiji govori, kao geopolitičkom neprijatelju broj 1. Kako bi trebalo tumačiti i prihvatiti ovu „hladnoratovsku“ retoriku: kao zaista mogući spoljnopolitički program ili zdravi populizam, pogodan za osvajanje glasova konzeravativaca?

Ljiljana Smajlović: Mislim da su oba odgovora validna. Znači, Romni stvarno ima hladnoratovsku retoriku. Ona je zaista moguć njegov spoljnopolitički program, jer je njegov cilj da se on predstavi kao žešći branioc američke izuzetnosti, tog „exceptionalism“, o kom Romni najčešće govori, a istovremeno je to i populistički način da on osvoji više glasova konzervativaca. Romni je morao nečim da se razlikuje od Baraka Obame. I bilo je teško suprotstaviti se Obami na spoljnopolitičkom planu, jer se za jednog predsednika iz redova demokratske stranke Obama pokazao kao prilično tvrd jastreb. Ubio je bez sekunde razmišljanja Osamu bin Ladena, ubio je više ljudi iz rovova nego Buš za prethodnih osam godina vladavine. Tako da je Mit Romni morao da izabere način na koji će da se predstavi kao tvrđi jastreb od Baraka Obame i on je izabrao Rusiju zato što tu postoji jedan naučeni kod u glavama Amerikanaca. Oni umeju da prepoznaju Rusiju kao geopolitičkog neprijatelja, i Romni se jednostavno oslonio na taj kod u mentalitetu i odlučio da to koristi pošto Obama, zapravo, prema Rusiji nije bio naročito jastrebovski nastrojen. On je tu svoju tvrdu liniju u spoljnoj politici dokazivao više na nekim drugim delovima sveta.

Fjodor Vojtilovski: Romni kao političar nema nikakvo spoljnopolitičko iskustvo. Što se tiče Romnijevih savetnika, koji mu daju preporuke ovakve vrste i koji dovode do sličnih izjava, neki od njih zaista misle u kategorijama hladnog rata. Mada, čudi što to potiče iznutra, iz ekspertske zajednice, vezane za Republikansku stranku. Pošto su republikanci ti koji su okončali hladni rat i više puta su to ponavljali. U tom smislu Romnijeva retorika je kolosalni korak unazad sa tačke gledišta Rusije.

Drugi momenat je zaista populizam, zato što postoje snage unutar američkog društva za koje slične izjave mogu da budu zanimljive i prijatne. Romni teži da u svemu sebe suprotstavi Obami. Za Obamu su odnosi sa Rusijom relativni spoljnopolitički uspeh, a restartovanje je bilo jedan od važnih prioriteta. I Romni prosto prati logiku direktnog sukoba. Skeptički se odnosim prema perspektivi izbora ovog kandidata, ali kada bi Romniju čak to pošlo za rukom, on bi kao pragmatičar i biznismen trebalo da deluje osvrćući se na tekuće okolnosti, na aktuelnu međunarodnu situaciju, na interese dve zemlje – i njegove realne akcije bile bi mnogo adekvatnije.

Vlada mišljenje da je pobeda Obame za Rusiju povoljnija varijanta. Da li se slažete sa tom tvrdnjom i zašto?

Ljiljana Smajlović: Ja se slažem sa tvrdnjom da je Obamina pobeda bolja opcija za Rusiju, ali slažem se sa time zato što mislim da je Obamina pobeda bolja opcija i za Evropu, a i za Ameriku, Afriku, Aziju i tako dalje. Mislim da je Romni pokazao jednu neobičnu i brzopletost i jastrebovštinu u odnosu na Izrael. Izrael podržava svaki američki predsednik i tu je teško takmičiti se ko ga više podržava. Ali taj avanturizam u koji se on upustio sa Izraelom, on je toliko stavio mnogo na kocku, otimajući se za jevrejske glasove u Americi. On je toliko mnogo stavio na kocku američkog prestiža i tako se lako odlučio da se politikantski odnosi sa jednom važnijom spoljnopolitičkom temom da se meni čini da je Mit Romni u tom smislu jedna nepredvidiva kategorija i da je on, možda, u stanju da se i u nekim drugim spoljnopolitičkim pitanjima preigra, zaigra, da vuče neke nove poteze, kao da svet pre njega uopšte nije postojao, kao da je Amerika druga država od momenta kada joj on dođe na čelo.

Fjodor Vojtilovski: Pitanje je šta obe zemlje mogu da imaju kao korist od odmerenije, pažljivije politike? U tom pogledu Obama kao prdsednik je bio korektan, pažljiv prema ruskim interesima, mada, naravno, on nikada nije delovao na štetu američkim interesima. I bez obzira na to što su restartovanje u Americi mnogi razmatrali kao ustupak Rusiji, u stvari obe zemlje su pokazale spremnost na kompromis, a u nečemu su ostale čvrste. Obama će u slučaju pobede i dalje pratiti američke interese, ali pri tome on je čovek koji je sklon da kompromis ne posmatra kao gubitak. Postizanje dogovora je za Obamu kao pobeda. On razmišlja kao pravnik.

Mišljenje eksperata je da je stanovništvu SAD važnije ko može da povratiti red u ekonomiji zemlje, a ne gde su ili gde se kriju neprijatelji države. U vezi sa tim, pozicija Romnija koji se sprema da poveća vojni budžet, ima manje šanse, zar ne? Uzgred, 1.januara automatski ističe privremeno sniženje nekolicine poreza koje potiče još iz Bušove vladavine. Kako komentarišete da opet ni jedan ni drugi kandidat nisu pomenuli da ukoliko se nešto ne promeni u saradnji sa Kongresom (a ko god da pobedi od njih dvojice), Ameriku čeka veliko povećanje poreza „fiskalna ivica“? Uz to nijedan od kandidata nije predstavio ubedljive ekonomkse argumenta?

Ljiljana Smajlović: Mislim da je Barak Obama možda imao sreće, ali u poslednjih nekoliko nedelja pojavile su se nove brojke koje su za njega povoljne i kada je rast BDP u pitanju. Znači, američka privreda je nešto bolje od onog što se očekivalo funkcionisala u poslednjih par meseci i broj novozaslenih je veći nego što se očekivalo. Tako da mi se čini da kada su ekonomska pitanja po sredi Barak Obama ima bolje reference. U krajnjoj liniji pogledajte: Barak Obama koristi Bila Klintona da mu pomaže u kampanji, a da li Mit Romni koristi Džordža Buša? Nipošto. Drži Džordža Buša što može dalje od sebe. A Obama je ipak nasledio tu čitavu ekonomsku i ratnu zbrku koju mu je ostavio Džordž Buš. I, kad čovek pogleda šta bi Romni predložio, mislim da su Amerikanci još i dosta dobro prošli u zadnje četiri godine, koliko su bili u zaista teškoj situaciji kada se završio mandat Džordža Buša. 

Fjodor Vojtilovski: Prilično dobre rezultate je pokazala Obamina antikrizna politika. One mere koje je preduzimala njegova administracija, često su bile neuspešne, zato što im se aktivno suprotstavljala republikanska većina u Kongresu. Nije pošlo za rukom da se sve realizuje, a ono što jeste, donosi realne plodove. Obama radi kao predsednik srednje klase, i poreske olakšice donete u tokom njegovog mandata odražavaju interese ove grupe, što će, čini mi se, realno uticati na simpatije mnogih Amerikanaca. Romni istupa kao kandidat koji će, ako postane predsednik, sprovoditi neoreganističku politiku – a to znači smanjenje poreza za korporacije, za vlasnike velikih bogatstava. Uvećanje vojnih troškova treba razmatrati kao svojevrsnu antikriznu meru, zato što je to tradicionalni republikanski mehanizam zagrevanja ekonomije. Ipak i Obama nije baš zainteresovan za naglo smanjenje vojnih troškova – najveće smanjenje se planira na račun „prekomorskih“ vojnih operacija, kao i na račun onih vidova naoružanja i programa vojne izgradnje koji ne odgovaraju tekućim prioritetima SAD.

Dvopartijski sistem u SAD ima dugu tradiciju i vezuje se najpre za Hamiltona i Džefersona, koji se opet mogu smatrati političkim očevima SAD. Ipak, čini se da se u poslednje vreme ove dve partije, iako imaju u suštini drugačije programe, sve se više približavaju u određenim stavovima. Takođe, zamera im se da su njihovi predstavnici gotovo uvek iz uticajnih, bogatih porodica. Koliko je ovaj sistem nadalje održiv? Nezaboravimo postojanje i takozvanih trećih partija. Da li je realno očekivati jačanje njihovog uticaja?

Ljiljana Smajlović: Meni se čini da je ovaj sistem održiv i da će da se održi. Istina je da postoji ta američka opaska, podsmešljiva, koja glasi da u Americi postoji jedna politička partija, jedna konzervativna partija sa dva krila: demokratskim i republikanskim. Ali, zapravo, to i nije sasvim tačno. Jeste se u Americi pojavila neka vrsta političkih dinastija i sve više se pojavljuju kandidati koji dolaze iz izuzetno privilegovanih slojeva. Ali sam Barak Obama je ipak dokaz da taj sistem ume da izbaci i nekog sasvim neočekivanog, i da je taj američki sistem i dalje sistem u kom je moguće uspeti i bez nasledstva, i bez političkog nasledstva i bez dinastijskih odnosa u političkom životu. Ja ne vidim nikakvih ozbiljnih indicija da će neka treća partija da se pojavi. Bilo je godina, recimo, '92, kada se pojavio Ros Pero. Uvek ima nezadovoljstva koji proizvede neki broj glasova za nekog trećeg kandidata, ali ja ne vidim da je na vidiku bilo kakva promena.

Fjodor Vojtilovski:  Tako se činilo pre 10-15 godina. Sada se situacija ozbiljno promenila: postoji tendencija ka radikalizaciji obe stranke- demokrate se pomeraju u političkom spektru ulevo, socijalna komponenta ideologije jača, i u tome između ostalog vrlo mnogi desni američki eksperti vide glavni nedostatak Obamine politike. Neki ga čak nazivaju socijalistom. Republikanci, naprotiv, jačaju desnicu. U stvari, Romni nije ni iz daleka najradikalniji desničar u toj stranci. Kao što smo videli na preliminarnim izborima, bilo je kandidata sa radikalnijim pogledima. Tako da će, po meni, jačati tendencija ka jasnijem razmeđivanju između stranaka pomnogim pitanjima. Za druge stranke se pojavljuje polje na kojem one mogu da probaju da predstave treću snagu, ali za sada je taj prostor krajnje mali.

Zanimljivi su i TV dueli koji su održani tokom nekoliko prethodnih nedelja. Obami, koji se inače sa publikom i generalno javnim nastupima mnogo bolje snalazi nego njegov protivnik Romni, zamerano je mnogo toga.  Oni koji poznaju prilike tvrde da ovi dueli upravo služe pridobijanju glasova onih koji nisu „sigurni“ glasači. Da li mislite da ovakvi Obamini nastupi zaista mogu da utiču da se još uvek neopredeljeni birači ipak opredele za Romnija?

Ljiljana Smajlović: Mislim da je Mit Romni strahovito profitirao od tog prvog duela. Možda ne zato što je bio ubedljiviji u argumentima protiv Obame, nego zato što su njega svi doživljavali kao čoveka koji nema šanse u duelu sa strahovito elokventnimi i ubedljivim Obamom. Obami se čak i u najsofisticiranijim američkim političkim krugovima priznaje da je najelokventniji predsednik za dugo vremena. On izrazito dobro piše, on se sjajno izražava, on prosto to veoma ume, on je visokointelektualan čovek i on se sjajno služi jezikom. Činjenica da je Mit Romni ostao na nogama i da je čak delovao uverljivije, ne zbog onog što je govorio, ne zbog argumenata, nego, činjenica da je pokazao više borbenosti i strasti od Obame – koji se držao kao da on može da pobedi ovog protivnika i bez previše truda, i bez previše strasti – mislim da je to koristilo Mitu Romniju. A pošto su ga već doživljavali pre ove prve debate kao gubitnika, kao nekog ko nema stvarnu šansu da pobedi Obamu, kada je izgledalo da se on u prvoj debati predstavio kao ravnopravan protivnik, onda je to odjednom probudilo ljude koji su pomislili: pa čekaj, nije sve izgubljeno. Onda se pojavio jedan žar među gledaocima u javnosti, koja prati politički život. Međutim, po ovom što ja čitam po američkim novinama i što pratim od istraživanja, koliko sam razumela, procenti su se opet vratili u one razlike koje su postojale u junu. Znači, u poslednje vreme je možda malo taj efekat u korist Mita Romnija od prve debate opao. I ne bih čak isključila mogućnost da ta izvanredna reakcija savezne administracije na uragan Sendi ne bude od izrazite koristi Obami. Mi to možda nećemo videti u istraživanjima, zato što je ostalo tako malo vremena do izbora, ali jako je mnogo pažnje privukao guverner Nju Džersija, koji je republikanac i bio jedan od najžešćih protivnika Obame. A kada je u njegovoj državi, koja je strahovito pogođena uraganom Sendi, savezna administracija besprekorno reagovala, on je javno na svim televizijama rekao da se on zahvaljuje saveznoj administraciji i predsedniku Obami na izvanrednoj, bezgrešnoj reakciji. I to će podsetiti ljude na činjenicu da je Obama čovek koji se trudi da povezuje dve stranke, da pruži ruku i senatorima, kongresmenima druge stranke, da je on čovek koji može da bude neka vrsta ujedinitelja. Znate, ono: crnci-belci, republikanci-demokrate, bogati-siromašni.

Fjodor Vojtilovski: Efekat televizije je važan, ali ne treba ga precenjivati. Američki birači će pre svega gladati svoju poresku deklaraciju, svoju kreditnu sposobnost i biraće gledajući programe kandidata. Mnogi mediji su prve debate ocenile kao da ih je Obama izgubio. O tome se može diskutovati – i videti ne gubitak, već to da Obama možda nije bio spreman za model koji je nametnuo Romni kada je on bio napadač, a Obama u odbrani. Ali na narednim debatama napadao je i Obama.

„Glavni pravac“ delovanja Vašingtona na Balkanu je generalno poznat: pri Bušu započeta, a pri Obami nastavljena bespogovorna podrška nezavisnosti Kosova, kao i ohrabrujuće reči upućene Srbiji (ali bez Kosova). Da li je realno očekivati neke promene u odnosima prema ovom delu Evrope ili ne?Gospođo Smajlović?

Ljiljana Smajlović: Na Balkanu se, po meni, ništa novo neće dešavati. Ko god da bude izabran. Ja imam utisak da se američka reputacija, način na koji Srbi gledaju na Ameriku ustvari pogoršala poslednjih godina. A razlog je taj što posle Slobodana Miloševića mnogi su Srbi očekivali da mi više nećemo biti protivnici Amerike, odnosno, Amerika neće biti protivnik Srba, zato što je Slobodan Milošević, eto, bio smetnja u našim odnosima. A onda se, pogotovo 2008, kada su Amerikanci izdejstvovali tu brzu, unilateralnu nezavisnost Kosova, nekako zacementirala ta podela između Amerikanaca i Srba. A to osećanje da nije bitno ko je ovde na vlasti, da je nesklonost srbskim interesima postala konstanta američke politike i da se čak smenjivali Buš, Klinton, Obama, Romni, da se tu ništa ne bi promenilo. O Balkanu se uopšte nije govorilo ni na marginama ove kampanje. Balkan više ne postoji u spoljnopolitičkom smislu. U Beogradu je bila Hilari Klinton, ja sam uverena, samo zato što je njoj lično zadovoljstvo da učini sve što može da pomogne kosovski politički projekat, a ne zato što postoji u Stejtdepartmentu neka procena da je baš potrebno da američki državni sekretar nekoliko dana pred izbore se pojavi u ovom važnom delu sveta.

Fjodor Vojtilovski:  Da kažem iskreno, veoma sumnjam da će se desiti neke promene. SAD i NATO zauzimaju jednoznačni stav u pogledu Kosova. U pogledu same Srbije periodično se obnavlja jedan isti princip: NATO očekuje u perspektivi da vidi Srbiju kao svog člana, kada zemlja bude na to spremna. Američko rukovodstvo se nada da će bol srbskog naroda povodom kosovske tragedije vremenom uminuti, a objektivni faktori će podsticati Srbiju na zbližavanje sa Zapadom.

Timur Blohin, Jovana Vukotić,