Solženjicinovo delo kao dokumenat CK KPSS

Pre tačno 50 godina  u najuglednijem sovjetskom književnom časopisu „Nov svet“ (Novый mir) koji je uređivao legendarni Aleksndar Tvardvoski (1910-1971), objavljena je povest Aleksndra Solženjicna (1918-2008) „Jedan dan Ivana Denisoviča“. Sada su arhvisti sasvim sgurni: ovo književno delo može se smatrati dokumentom razmatranim (i „usvojenim“) na plenumu CK KPSS. 

Povest dotada potpuno anonimnog autora-  Soženjcina

Povest   dotada  nepozantog autora složenog prezimena Solženjicina bila otrepremljena u štampariju kako bi bila objavljena u 11. broju    časopisa „Novi svet“ Alekndra Tvardosvskog koji je trebalo da se pojavi  početkom meseca. Već 18. novembra 1962. ceo tiraž je bio štampan i dopremljen na poštu radi sortiranja i slanja pretplatnicima. Sutra veče, 19. novembra,  oko 2000 primeraka čsopisa sa pričom o Ivanu Denisoviču  dostavljeno je u Veliki Kremaljski dovrac u kome se održavao  ranije zakazani prošireni plenum CK KPSS.
 

Diskretni „informatori „ N.S. Hručova

Kako se saznalo, diskretni informatri su „referisali“ tadašnjem genseku Nikiti Sregejeviču Hruščovu (1894-1971) kako se u kuloarima plenuma  pronose  različita „mišljenja“ i „raspoloženja“ u vezi sa tom tek publikovanom povešću malo pozantog pisca, o, isuviše dobro poznatim staljinskim lagerima. Pošto su komentari subili različiti,  Hruščov je  odlučio da prokomentariše  ukaz (postanovlenie ) Prezidijuma CK kojim je odobreno objavljivanje povesti Solženjicina.

U vreme „voluntarizma“ i „subjektivizma“ volja vkladara nikad  pre nije objašnjavana nomenklaturi

On tako nešto nije praktikoavo često, bolje reći nikada, pa se decenijama vladavine  „voluntarizma i subjektivizma „ volja geberalnig sekretara (genseka) nikad nije  obašnjavana čak ni nomenklaturi. I zato  pada u oči da se Hručov na takav presedan odlučio kako bi objasnio dva po značju nesramerna događaja –karibsku krizu  zbog sovejstkih raketa na Kubi  koja umalo nije iazavala  treći svetski rat  i-objavljivanje“ Ivana Denisoviča „u novembarskom broju“ Novog sveta

Ovde nije ništa  preuveličano
 

Govorom sovjetskog vođe, jedna u suštini antistaljinska tema u domaćoj književnosti, stavljena je  je po značaju  u istu ravan sa opasošću trećeg svetskog rata koji umalo nije buknuo zbog sovjetskih  raketa na Kubi. Za srdačan razgovr sa najvišom sovjetdskom elitom Hruščov je izabrao završnu reč na plenumu u jutarnjim satima 23. novembra. Izbor ovog  formata je razložen, pšto posle završne reči nisu  nisu predviđene, a nisu ni moguće, nikakve diskusije.

Samo jedna Hruščovljeva  rečenica u stenografskim beleškama

Taj tekst završne reči Hruščova   nije ušao u zvaični dokumenat „Stenografske beleške. Plenum Centralnog komiteta  Komunističke partije Sovjrtskog Saveza.19-23 novembar 1962.“ Doduše, „uapala „ je  jedna jednina rečenica: “Sa završnom rečju  na plenumu je  nastupio N.S.   Hruščov“.

Šta se ustavri desilo s tom  polutajnom Hruščovljevom  završnom rečju? 

O Solženjicinu, ali i o Jevtušenku

Gensek je na plenumu  na „književnom rasvitu 23. novembra  1962.“ članovima CK   govorio ne samo o Solženjicionovom„Ivanu Denisoviču“ nego  i o poemi „ Staljinovi naslednici“ u to vreme već  sve popularnijeg  sovjetskog pesnika  Jevgenija  Jevtušenka  ,a koje je u vrme objavljivanja u „Pravdi“  21. oktobra kad se bila rasplamsala i   kubanska raketna  kriza,  mesec dana pre održavanja plenuma CK ,  potreslo zelju ništa manje nego „Ivan  Denisovič“. („Dok god  Staljinovi nasldenici još žive na zemlji/Uvek će mi se činiti da je Staljin još uvek u mauzeleju“). „Naslednici“ i „Denisovič“ su za partijsku noneklaturu imali istu težinu i zato je Hručov odlučio da o njima govori.

 

Govor  Hruščova je sačuvan u zapsinicima koje su vodile stenografkinje Oblicova, Udotova i Kotljareva i „Ogonjok“ ih prenosi u najnovijem broju (12. novembra) napomienjući da je u ovom arhivko-istrorijskom tekstu  nije menjana  originlna ortografija i interpunkcija  stenografkinja.
 

„N.S. HRUŠČOV. (....) Na primer, stihovi Jevtušenka su objavljeni. On mi je napisao pismo  i kaže: “Neke stihove sam objavio u časopisma , ali mi ne daju da ih štampam u zborniku, pa se ti stihovi rasturaju po Moskvi  u rukopisu. To se okreće proitv mene kao da ih ko bajagi ja rasturam. Zašto ih nema? Vi ih pročitajte.Zbog čega se  ne mogu štampati !?“ Ja sam ih pročitao i mi smo ih štampali. Ali neko je smtrao da se to ne može objaviti. I to su dobri ljudi, to su  komunisti,to su ljudi koji žele da se  učvrste  redovi naše partije , našeg  rukvodstva .Ali, zašto su oni tako smatrali? To je kao kad te neko pita: veruješ li u Boga? Kod kuće - da, na službi –ne. (Oživljavanje u sali, smeh ).na službi on govori hrabro: Boga nema , ali kad dođe kući-onda, đavo će ga znati, možda i ima Boga ( smeh).

I Tvardvski  pisao Hruščovu

Gensek Nikita Hruščov  je u istom tonu nastsavio svoju završnu reč na Pemumu CK KPSS 23. novembvra 1962.:
 

„Uzmimo rad „Jedan dan Ivana Denisoviča“, koji je objavio drug Tvardovski. DrugTvardovski mi je poslao pismo i poslao delo tog autora  zamolivši me da ga pročitam.Ja sam ga pročitao i drugim drugovima dao da ga pročitaju, pročitali su ga , zar ne ? Ćute. (Oživljavanje u  sali). I nije da bi nešto zamerali, ne, to niko ne kaže, nego samo ćute, a ja kao prvi skeretar moram da mislim šta to treba da znači. Onda - kao treba objaviti, moguće štampati, ali tamo ima izvesnih mesta. Uvek  zabranjuju knjige, zato što u njima ima nekih mesta. Ukoliko ne bi bilo takvih mesta, onda uopšte ne bi bilo ni pitanja. A ja kažem onda: Kakva mesta ? Tamo  su suviše neprikladno prikazani organi ČK. Ja kažem:oni su bil glavni izvršioci, Ivan Denisovič je s njima stupao u kontakt,  kako onda može da o njima ne govori,on ih je osećao.Tamo  nailazimo i na takve reči kad  logoraš govori stražaru: partisjki si ti čovek, imaš li  partijsku knjižicu? (Otprilike tako nešto, ne citiram). A on se pretvrio u bezdušna čoveka,osuđen na 10 godina. Računa:možda će i omekšati. Tada ,šta ostaje? Omekšaće, zatvoriće ga, tada ništa neće ostati. Zbog čega to rade?. To treba izdržati, tu nsleđenu mrlju  iz staljinskog perioda.Ni mi sami nismo slobodni, ali postoje drugi ljudi koji su se oslobodili od toga, i drugi put bi možda bili veći  ulizivači, a sad su se odjednom preobratili, takođe ima i takvih,i te treba izdržati. Čak je i Čerčil govorio: sve s merom treba radiditi, s merom. (oživljavanje, smeh).“
 

Završavajući svoj zatvoreni  specijalni čas iz savremene književnosti, koji je bio od  osobite važnosti, ali ne  i za novinare kojih nije bilo na završnbom delu plenuma,  Hručov je izveo sledeći zaključak:
 

„U nas se uvrežila praska  da se svi pokoravaju jednom licu, zato što potoji bog na nebu, a genije na Zemlji. Kad kažemo genije, to znači nešto  dato od boga da mi izvrašavamo.  I upravo za to mi sada plaćamo. Treba se osloboditi boga,  i mi smo se boga oslobodili , ali od božjeg poslanika na Zemlji se nismo oslobodili. A to je vrlo štetno“ 

 

Osvrt „Ogonjoka „  na  pisma koje je Hruščov spominjao
 

 Jevtušenkovo pismo Hruščovu koje smo naveli u prvom fragmentu ovog teksta,do dana dnašnjeg se nalazi na “tajnom mestu“. Uostalom , kao i ceo arhiv Prezidijuma – Poltbiroa i Sekretarijata  CK KPSS posle oktobra  1952. Kao, sve  je po zakonu,u skladu sa utvrđenim rokovima čuvanja arhivske građe.I niko ne postsvlja pitanje: šta je u tim dokumentima naše prošlosti toliko tajno  i dokle će ih držati sakrivene  pod olovnim  skrovištima?

Pismo glavnog urednik „Novog sveta“ A. Tvardovskog  prvom sekretaru CK KPSS

Dragi Nikita Sergejeviču,

Ne bih ni posezao  da ugrožama Vaše vreme  zbog privatnog književnog   povoda, da se ne radi o uistinu izuzetnom slučaju. 

Reč je o poražavajuće talentovanoj povesti A. Solženjicina „Jedan dan Ivana Denisoviča“. Ime  tog autora do sada nikom nije bilo poznato, ali sutra može postati jedno od najznamenitijih imena naše književnosti.

To nije samo moje mišljenje.Visoku ocenu ovom retkom književnom daru jednoušno daju i svi članovi redakcijskog kolegijuma  „Novog sveta“ među kojima i K. Feđin, a njima se pridružuju idrugi ugledni pisci  i kritičari koji su imali prilike da se upoznaju s  rukopisom.

Snaga neobičnosti životnog materijala koja isijava iz povesti primorava me da ne sputavam potrebu da Vam  se obratim za savet i pomoć.

Jednom rečju, dragi Nikita Sergejeviču, ako Vi nađete priliku da poklonite pažnju ovom rukopisu, biću srećan kao da se radi o mom sopstvenom delu.

Hteo bih da se nadam, da obraćajući se ovom molbom, nisam zloupotrebi Vaš, za mene dragoceni, dobri odnos prema meni.

A. Tvardovski

Beleška Vl. Lebedeva, Hruščovljevog pomoćnika:

„Drug Hruščov N.S. pročitao.Rekao je da pitanje o objavljivanju ove povesti treba razmotriti  na Prezidijumu CK. Posle tog odgovarajućeg   razmatranja, on  će rukopis dati drugovima koji su u CK KPSS zaduženi za pitanja književnosti.Ovaj rukopis je takođe čitao i drug Mikojan  A.I. Vl. Lebedev“. Septembar, 1962.godine.