Ko je ubio Slobodan Miloševića?

 U vezanom članku, TEKST PISMA SLOBODANA MILOŠEVIĆA, objavili smo sadržaj pisma u kojem je bivši predsednik tražio pomoć Rusije, žaleći se Rusima na stalno trovanje lekom Rifampicina, od strane službenika Haškog kazamata. Neko ga je, od osoblja tog zatvora, konstantno i bez Slobinog znanja, podmuklo i stalno trovao lekom protiv lepre.

Otkrivanje istine

Neposredno posle Slobine smrti, holandska televizijska stanica NOS je objavila vest, posebno ističući: “Razlog uzimanja testa krvi, 12.01.2006. - kako su zatvorski lekari i sami priznali – je bio taj, što lekovi za srce nisu delovali… lekari o tome nisu obavestili ni javnost, niti samog Miloševića, sve do 7.03.2006…i samo tri dana posle pisanja pisma Rusima, Milošević umire…”,  bio je, u najkraćem, sadržaj te vesti.

Milošević je zbog lečenja bolesti srca, u nekoliko navrata tražio od Haškog pre-suda da mu dozvoli odlazak na lečenje u Rusiju. I zadnja njegova molba, dostavljena 24.02.2006. i uručena upravi ovog kazamata, odbijena je, a time i šanse da dalje živi su nestale. Umesto dopuštanja odlaska u Rusiju na lečenje, osoblje  tog suda ga je tajno i organizovano ubijalo, dajući mu pogrešan lek Rifampicin – lek koji će ga odvesti i iz tog zatvora i sa ovog sveta. Oni čitaoci koji su imali prilike da gledaju snimke ili čitaju tekstove njegove odbrane, razumeće nasušnu potrebu Haga da se što pre reši neprijatnog zatočenika.

Od 12.01.2006. - dan testiranja krvi - kada je otkriveno prisustvo, za njega smrtonosne supstance - leka za lečenje lepre, osoblje haškog tribunala je činilo sve da dva meseca prikriva taj zločin, kako od samog zatočenika, tako i od njegovih lekara i advokata i javnosti u celini. Koliko su uspevali u tome, videćemo u narednim redovima.

Monstruozne laži kao izgovor

Stalno menjanje priče - svaka svakoj kontariktorna – i stalno lažući i obmanjujući “njihovu” i našu javnost, haški sud je sam sebi presudio, dovodeći u sumnju svaku od tih priča. Nije više bilo razloga za sumnju, istina je bila očita – Milošević je podmiklo ubijan i na kraju dokrajčen, u tom gulagu za neposlušne na starom kontinentu.

Prva laž, prirodni uzroci, očito je rezltat zbunjenosti i bila je prvo čega su se mogli setiti u Hagu, s jedne strane, brzo uvidevši da nije postojana i čvrsta i da bi uopšte mogla opstati kao takva, čak i kod onih za koje je i pripremljena – zapadni mediji, s druge strane. Brzo napuštaju i ostavljaju, valjda da sama laže i na milost i nemilost, takvu neuverljivu priču.

Od laži moguće samoubistvo, brzo odustaju, jer su hitno upozoreni od “svojih nadležnih” da je to najveća glupost, koje se neko mogao setiti u toj evropskoj rupi.

Ali, laž pogrešni lekovi, imala je veće šanse da preživi, samo da nisu prevideli činjenicu da Sloba nije mogao uzeti lek bez znanja zatvorskog osoblja. Brzo je, na ovu laž, reagovalo osoblje dispanzera i slube straže, jer bi to značilo njihovu krivicu. Davanje leka je bilo strogo kontrolisano, kako video nadzorom, tako i uz prisustvo najmanje jedne osobe iz zatvorske ambulantne i, obavezno, nauražane straže.

Ali, ono što je verovatno zasmejavalo i njima naklonjenu javnost, je laž tajno trovanje samog sebe u komplikovanoj zaveri bežanja u Rusiju. Ni ovo nije dugo pilo vode, jer su ubrzo stigle primedbe od šefova sa Zapada, da to i nije najpametna laž, pošto bi to podrazumevalo, da su u celu zaveru bili uključeni, kako sam haški sud, tako i ruska vlada, a to bi i značilo da ni kamere nisu dobro funkcionisale. Odustadoše i od te laži. Ova priča nije imala nikakvog smisla, jer je to bila, ko zna koja, laž po redu.

Još kraće se održala smešna tvrdnja da video nadzor nije nadzirao Slobu i da su alkogol i drugi lekovi bili švercovani u zatvor, mesecima pre njegove smrti.

I od zadnje tvrdnje, smešnija tvrdnja bila je da je zatvorsko osoblje znalo za švercovanje alkohola i lekova, ali zbog svoje nekompetentnosti nije ništa preduzimalo, niti je obaveštavalo nadležne, tako da je Milošević bio u mogućnosti da se srećno i stalno opija, ubijajući se na tako lak način.

Bilo je još dosta jednostavnih i manje jednostavnih laži, ali je jadna, po svojoj monstruoznosti i drskosti, nadmašila sve njih, a to je: Slobo nije bio otrovan lekovima, koje je trebao uzimati.

Ko stoji iz ubistva

Činjenica, da izveštaj o testu krvi, urađen 12. januara u Haškom tribunalu, nije dostavljen Miloševiću - nego tek dva meseca kasnije, činjenica da je Slobo pisao  Rusima, tražeći njihovu pomoć i opisujući svoje strahove zbog trovanja i, na kraju, činjenica da njegovo pismo nije dostavljeno ruskoj ambasadi pre njegove smrti, dovoljno govore da Slobina smrt nije bila “ničim izazvana”  od navedenih mogućnosti – laži haškog tribunala.

Ko stoji iza cele ujdurme, takođe se može dokazati činjenicom da je Klintonov bivši “mirovni” izaslanik, Ričard Holbruk bio u stanju da direktno interveniše  kod predsednika haškog suda za jednog drugog haškog optuženika, masovnog ubicu Ramuša Haradinaja i da je Haradinaj pušten iz zatvora, bez nade da ga čak i sude, a kamoli da bude osuđen za svoje zločine - takođe govori o tome kakav je to zaista sud i ko stoji iza tog monstruma.

NATO zvaničnici su u brojnim prilikama javno izjavili: “NATO ima prirodno pravo da kontroliše Tribunal”.