Uzećemo brojnošću ili kako se dešava albanizacija Kosova

Da li je daleko dan kada će severni deo Kosovske Mitrovice postati potpuno albanski? Sada niko ne rizikuje da daje odgovor na ovo pitanje. A ako je to moguće, kako će se desiti? Tim povodom može se diskutovati. Zato što vojno rešenje „sprskog“ problema na Kosovu najverovatnije u skorije vreme neće biti preduzeto, osim ako Priština ne dobije odoborenje za „obnovu ustavnog poretka“ uz pomoć specijalaca.

Mada, u principu, zašto, kada postoji metod mnogo mirniji i koji će, kako se nekome možda učinilo, izmaći pažnji protivnika nezavisnosti Kosova, između ostalog Rusije. Ipak nije izmakao. On se naziva promena etničke strukture, i upravo o njemu je govorio ove nedelje u toku zasedanja SB UN ruski stalni predstavnik Vitalij Čurkin. Između ostalog govorilo se o indicentu u naselju Brđani, naselja u severnom delu Kosovske Mitrovice, gde su Srbi protestvovali protiv neusaglašene izgradnje domova za Albance. Zapadni partneri, da podsetimo, opet su prekoreli srpsku stranu da navodno ometa Albance da se vrate rodnom ognjištu. Za uzvrat gospodin Čurkin je izrazio zabrinutost povodom pokušaja Prištine da uspostavi kontrolu nad regionima Kosova, gde Srbi čine većinu. Stalni predstavnik je upozorio da posledice promene etničke strukture stanovništva grada mogu da budu nepredvidive. O tome šta se u stvari dešava u Kosovskoj Mitrovici danas za okruglim stolom govorimo sa predsednikom opštine Krstimirom Panićem. A pošto je problem tihe albanizacije globalni, predstavljamo učesnika drugog pola Kosova, predsednika južne opštine Štrpce Zvonka Mihajlovića. 

Hajde pre svega da govormo o tome kako teče albanizacija, promene etničke strukture u vašim opštinama. I hajde da započnemo od Kosovske Mitrovice.

Krstimir Pantić: Ono o čemu je gospodin Vitalij Čurkin govorio na sednici Saveta bezbednosti je takođe naš stav. Mi smo međunarodnu zajednicu koja je prisutna na Kosovu i Metohiji obavestili da Priština u proteklih trinaest godina nasiljem i oružjem nije uspela da protera Srbe sa severa pokrajine, naročito iz Kosovske Mitrovice, i da zato sada nasilnim naseljavanjem bivših boraca terorističke Oslobodilačke vojske Kosova pokušava da promeni etničku strukturu stanovništva u Kosovskoj Mitrovici i na taj način natera Srbe da pod pretnjom, ucenama i ubijanjem počnu da se sele iz Kosovske Mitrovice. Ovde je veoma bitno napomenuti da Albanci kojima vlada u Prištini namerava da gradi kuće u severnom delu Kosovske Mitrovice, nisu nikada bili stanovnici Kosovske Mitrovice, pa čak nisu živeli ni u južnom delu grada, već je reč o borcima bivše Oslobodilačke vojske Kosova iz opština Srbica, Klina, Dečane, dakle iz onih krajeva gde su počinili najveća zverstva prema srbskom narodu. Zbog toga Srbi neće nikada dozvoliti da se ova inicijativa ostvari. Naročito zbog činjenice da vlada u Prištini namerava da ove kuće gradi na privatnom zemljištu čiji su vlasnici Srbi.

Kosovska Mitrovica, odnosno severni deo grada u kome postoje srpske institucije je jedini multietnički grad na KiM. Pored Srba u severnom delu Kosovske Mitrovice živi oko hiljadu Albanaca, Romi, Egipćani, Aškalije, Goranci, Turci, pripadnici drugih nacionalnih zajednica, i niko od njih nije imao nikada nijedan problem. Svi oni koriste usluge lokalne samouprave, koja radi po zakonima Republike Srbije, koriste srbska dokumenta, imaju srpske pasoše i imaju potpuno jednaka prava kao i Srbi, državljani Republike Srbije. Dakle, oni su potpuno jednaki i ravnopravni sa Srbima koji žive u Kosovskoj Mitrovici. Ne samo da nema Srba u južnom delu Kosovske Mitrovice, već su Albanci porušili i srbsko groblje koje se nalazi u južnom delu grada. A marta 2004. godine spalili su i hram Svetog Save koji se takođe nalazi u južnom delu grada. Za razliku od Albanaca, Srbi do današnjeg dana čuvaju i održavaju albansko groblje koje se nalazi u severnom delu grada, i to groblje Albanci redovno posećuju za svoje verske praznike i nikad nisu imali ni jedan jedini problem.

Imam za vas odmah još jedno pitanje, gospodine Pantiću. Kako stoje stvari sa Albancima koji su se vratili na sever Kosova posle 1999. godine?

Krstimir Pantić: Albanci koji su živeli u severnom delu pokrajine su se već vratili. Kao što sam maločas rekao, Albanci žive u naselju Bošnjačka mahala, žive u selu Suvi Do, koje je takođe deo severne Kosovske Mitrovice. Albanci žive u naselju Tri solitera, takođe žive u naselju poznato kao Mikronaselje. Sve su to oblasti u severnom delu Kosovske Mitrovice u kojima Albanci žive potpuno normalno, kao i svi ostali stanovnici Kosovske Mitrovice. Takođe u opštini Zubin potok imamo selo Čabra u kome Albanci žive i koriste sve privilegije koje koriste i Srbi iz te opštine. U opštini Zvečan imamo tri sela – Lipe, Žaže i Boljetinu – u kojima takođe žive Albanci i koji koriste usluge lokalne samouprave, odnosno opštine Zvečan. U opštini Leposavić takođe postoje tri albanska sela – Košutovo, Bistrica i Ceronje – u kojima je izgrađen i asfaltni put do sela u kojima je urađen i vodovod kako bi imali uredno vodosnabdevanje, i oni su se svi vratili od 1999. godine do današnjeg dana, pa čak, po našim procenama, sada ima i veći broj stanovnika u tim selima, nego što je živelo pre rata. Dakle, Albanci su se vratili u severni deo pokrajine, u ove četiri opštine. Nema više Albanaca koji su živeli u ovom delu pokrajine, a da se nisu vratili. Ovo su isključivo pokušaji da se vrši nasilno naseljavanje Albanaca, kako bi se promenila etnička struktura stanovništva.

Gospodin Zvonko Mihalović, predsednik opštine Štrpce. Molim vas, recite kako stoje stvari sa promenom etničkog stastava vaše opštine južnije od Ibra:

Zvonko Mihalović: Što se politike takozvane vlade Kosova tiče, a kad su u pitanju srpske sredine koje se nalaze južno od Ibra, ta se politika pre svega odnosi na tri pravca delovanja. Jedan pravac delovanja je pokušaj menjanja etničke strukture kroz divlju gradnju koja se izvodi na teritoriji opštine Štrpce, gde se često kupuje srbska zemlja i plaća cenom koja je veća od tržišne, samo da bi se došlo do tog imetka, koji bi omogućio izvođenje te divlje gradnje, dakle, čisto političkom, a ne ekonomskom motivacijom. Drugi pravac delovanja – jer vi znate da opštinu Štrpce čini negde oko 75% Srba i 25% Albanaca, i to je ono što smeta kosovskim organima, i to je ono na čemu rade da taj odnos promene i da eventualno odnesu prevagu u odnosu na većinsko srbsko stanovništvo kroz te divlje gradnje, gde bi stanovnici tih naselja u nekom skraćenom postupku dobili pravo glasa i tako odneli prevagu nad Srbima. I to je jedan od najkrupnijih problema koji nas muči ovde. Dakle, drugi pravac delovanja kosovske vlade je pokušaj otimanja preostale državne imovine Republike Srbije, koja se nalazi na teritoriji opštine Štrpce, koji oni izvode kroz takozvane postupke privatizacije, a preko takozvane takođe kosovske agencije za privatizaciju, čiji je zadatak da prethodno obezvredi imovinu tih preduzeća i kasnije ih u nekom skraćenom pljačkaškom postupku proda nekom vlasniku koji je u principu uvek Albanac. I da na taj način oslabi ekonomsku moć Srba koji žive u opštini Štrpce. I treći pravac delovanja je konstantni pokušaj gašenja srbskih institucija koje predstavljaju jedini garant opstanka Srba na ovim prostorima, jer dokle god su Srbi vezani preko svojih institucija sa Republikom Srbijom, dotle postoje realne osnove za naš opstanak na ovim prostorima.

I oni upravo to žele da urade. A kako to čine? Čine pre svega preko kupljenih Srba koji su prodali sebe, prodali svoju dušu i služe kosovskim interesima, a sve pod okriljem američke ambasade u Prištini, koja vuče direktne konce. Jer ništa vlada Kosova ne uradi na terenu, a da prethodno ne dobije saglasnost američke ambasade. Nekada je već bivši ambasador u Prištini Kristofer Del često dolazio u posetu opštini Štrpce i nudio Srbima preko onih svojih lojalnih Srba nešto što je u principu bilo protiv srbskih interesa. Slučaj je, recimo, bio i sa falsifikovanjem izbora, koji su oni organizovali 2009. godine, gde je realno izašlo negde oko 300 Srba, a po nalogu Kristofera Dela i Pitera Fejta, predstavnika onog dela Evropske Unije koji je priznao nezavisnost Kosova, izbori su falsifikovani i na taj su Srbima nametnuti njihovi predstavnici, koje Srbi ne žele i koje Srbi ne smatraju svojim predstavnicima. I to je ono što je u ovom trenutku gorući problem. Ali ono što najviše pogađa Srbe, nije to što su stalni pokušaji SAD i vlade Kosova da napakoste Srbima, već inertnost, dakle nezainteresovanost naše vlade, vlade Republike Srbije u Beogradu, koja je svu aktivnost svoju usmerila na sever Kosova i Metohije. Dakle, Srbe južno od Ibra gotovo da niko i ne spominje. Mi kao da ne postojimo. To što ne postojimo za Prištinu nas i ne pogađa previše, ali je očito i da ne postojimo za Beograd.

Naše kolege su rekle da u opštini Vitina, u jednom kafiću su videli kao su sedeli i pili pivo Srbi i Albanci – oni su to radili kao zajedno, ali pri tome odvojeno. Ovo je jednostavno epizoda, možda malo neozbiljna, ali pitanje je ozbiljno – koliko je danas moguća koegzistencija dva naroda?

Krstimir Pantić: Naravno da Srbi i Albanci mogu da žive jedni pored drugih, kao što je međunarodna zajednica dala za pravo Albancima da odluče način na koji će da žive i po kojim pravilima će da žive. Takvo isto pravo međunarodna zajednica mora da da i Srbima, jer i Srbi imaju pravo da biraju kako će da žive, na koji će način da se školuju, gde će da se leče, čije će ustanove da koriste, čije će usluge da primaju, i, na kraju krajeva, čiji će državljani da budu. Mi ne želimo da budemo kosovari. Mi smo i rođenjem i poreklom stekli srbsko državljanstvo, živimo u Republici Srbiji i želimo i dalje da ostanemo deo Republike Srbije. Dakle, ukoliko međunarodna zajednica želi trajno i stabilno rešenje, onda se i Albancima i Srbima mora omogućiti maksimalni stepen autonomije, koji nikako ne podrazumeva priznanje Kosova kao nezavisne države, ali daje mogućnost i Srbima i Albancima da samostalno uređuju svoj život u okviru Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija koja je, naravno, sastavni deo Republike Srbije.

Zvonko Mihalović: Srbi i Albanci su živeli već duži niz decenija zajedno. Ali Srbi su se zavaravali time da je suživot sa Albancima moguć. Jer, znate kad je suživot sa Albancima moguć? Samo kad oni žive u sredini u kojoj su Srbi većina. Dakle tamo gde su Srbi većina, tamo je suživot moguć i tamo se Albanci ponašaju kao primerene komšije, kao dobri i fini ljudi, kao neko ko je kooperativan, hoće da sarađuje, hoće da živi zajedno. Međutim, u sredinama u kojima su Albanci većina, takav slučaj nije. Opština Štrpce je najgori mogući primer na Kosovu i Metohiji, možda i u svetu, gde je neko pokušao da kroz proces stvaranja multietničke sredine, ustvari promeni etničku strukturu stanovništva. Zašto takav projekat nije postojao, recimo, sa gradom Prizrenom? Sa Uroševcem, sa Peći, Đakovicom? Jer znate da danas ne postoji nijedan grad na Kosovu i Metohiji u koji su Srbi većina. Osim Mitrovice koja je podeljena. Nema! Gde god Srbi pokušaju povratak na svoju ruku, oni bivaju sprečeni od strane Albanaca. Tako da je taj suživot gotovo nemoguć u tom smislu. Druga bitna stvar: to što je odnos stanovništva na Kosovu i Metohiji takav, u korist Albanaca, je ustvari rezultat višedecenijske genocidne politike koju Albanci pod okriljem pre svega Vatikana Sjedinjene Američke država sprovode nad Srbima. Srbi su proterivani sa svojih vekovnih ognjišta gde god je za to postojala mogućnost. I to je nešto što ni na koji način ne uliva nadu da mi možemo da živimo jedni sa drugima. Jedni pored drugih - da. Ali jedni sa drugima – malo teže. Recimo, po meni, rešenje za opštinu Štrpce leži u administrativnoj podeli opštine, gde bi Albanci koji su grupisani u četiri čisto albanska sela imali svoju administraciju, imali svoje organe, sprovodili svoj zakon, a u onom većinskom delu opštine Srbi bi bili ti koji bi imali svoje organe vlasti. Mislim pre svega i na lokalnu samoupravu, obrazovanje, zdravstvo, sudstvo i slično. I samo u tom slučaju Srbi mogu da opstanu. I to je nešto što treba da potencira naša država.

Gospodine Mihajloviću, ma kako da teku pregovori na najvišem nivou između Beograda i Prištine, jasno je da ovde, na licu mesta, Srbe i Albance spajaju zajednički problemi, sasvim životni i treba ih rešavati, zar ne?

Zvonko Mihalović: Istina je da i Srbi i Albanci imaju iste probleme. Zajednički problem i Srbima i Albancima je taj da je ogromna nezaposlenost na terenu. I to je sada problem svih problema. U situaciji kada privreda Kosova i Metohije ne radi, kada je sve stalo, kada se sve svodi na plaćanje lica koja rade u budžetskim ustanovama, bilo da su u pitanju srpske, bilo albanske institucije. To jeste faktičko stanje. A ti problemi se mogu rešiti. Ja sam lično mišljenja da bi se u nekoj varijanti Srbi i Albanci mogli dogovoriti po mnogim pitanjima da ne postoji faktor koji svađa, a to su Sjedinjene Američke Države, to je ambasada SAD u Beogradu. Oni su ti koji ne dozvoljavaju da dođe do bilo kakvih konkretnih dogovora, jer bi u tom slučaju bilo potpuno obesmišljeno njihovo prisustvo i ostajanje na terenu. Šta će američko prisustvo na terenu, ako ljudi žive u miru i slozi, zajedno, jedni pored drugih? To nema više svrhe. Oni to ne žele i veštački stvaraju žarišta.

Poslednje pitanje našim sagovornicima: čitav ovaj proces o kojem smo govorili danas za okruglim stolom, ovu laganu albanizaciju, u principu da li je moguće nekako obustaviti?

Krstimir Pantić: Međunarodna zajednica ima mehanizme ukoliko želi da zaista spreči sukobe, nasilje i etničko čišćenje Srba sa severa pokrajine. Ukoliko ta želja ne postoji, a mi s razlogom strahujemo da je međunarodna zajednica blagonaklona prema Albancima, Srbi će iskoristiti sva demokratska prava da spreče nasilne pokušaje naseljavanja Albanaca u severni deo Kosovske Mitrovice raznim protestima, demonstracijama i izražavanjima građanske neposlušnosti i svakog oblika otpora, koji je dozvoljen u demokratskim društvima. Dakle, mi nećemo ni po koju cenu pristati da se Albanci na silu naseljavaju u ovom delu Kosovske Mitrovice, jer bi to bio početak iseljavanja Srba i iz severnog dela južne srpske pokrajine.

Zvonko Mihalović: Bez obzira na to koliko Srbi pružaju otpor u sredinama u kojima žive da spreče albanizaciju, mi bez aktivnije uloge države Srbije nećemo moći da se izborimo sa takvom pojavom. Prosto, mi nemamo snage i kapaciteta za takvo nešto. Nije dovoljna dobra volja i spremnost. Činjenica je da Republika Srbija već punih trinaest godina nema jedinstvenu nacionalnu strategiju za rešavanje kosovskog pitanja. Prosto, mi ne znamo šta donosi dan, šta donosi noć. Dok vlada Kosova sluša naloge koje dobija pre svega iz Vašingtona i Brisela, i radi onako, kako joj neko sa strane nalaže, jer zna da je to u njenu korist, mi se ovde ponašamo kao samostalni individualci koji pokušavaju da vode politiku na način na koji oni smatraju da je najbolji, a to se definitivno pokazalo u praksi kao pogrešnim. Nama treba jedinstveno delovanje, nama treba jedinstvena strategija. A to je nemoguće bez Republike Srbije.

Timur Blohin,