Pouke srbskog sveca na pozorišnom forumu Zlatni vitez

Deseti međunarodni pozorišni forum Zlatni vitez koji se održava u Moskvi bliži se kraju. Među učesnicima je bio i sprski glumac Nebojša Dugalić. Ranije je na moskovskim scenama on predstavio predstave po komadima ruskih i srbskih klasika: Dostojevskog, Čehova, Borislava Pekića. Ovog puta Nebojša Dugalić je izašao pred publiku u ulozi srbskog sveca prve polovine 20. veka Nikolaja Velimirovića.

Reč je o filozofsko-bogoslovskom traktatu Reč o svečoveku, koji predstavlja zbornik bogoslovskih i filozofskih učenja Nikolaja Srbskog. Već do prvih minuta predstave može da se oseti tišina monaškog života.

- Sveti Vladika Nikolaj je bio episkop u mestu u kome sam ja odrastao, gde postoji čuveni srbski manastir Žiča. Ja sam se trudio da izaberem ono što bi Vladiku Nikolaja predstavilo u nekom širokom spektru njegovih filozofskih i duhovnih dubina i njegovog zahvata u tajnu ljudskog postojanja. Trudio sam se da tu budu tekstovi koji progovaraju pre svega toplinu Hrista i njegovu duboku veru u Hrista kao spasitelja sveta. Nekako mi se činilo da je baš u ovim teksovima Vladika Nikolaj bio raznovrsni i po temama, i po književnom stilu. I to je bio razlog zbog kojeg ja sam odlučio da to uradim. Osim toga, manastir Žiča proslavlja osam vekova svog postojanja. I ova predstava je rađena takođe i tim povodom.

Pouke Nikolaja Velimirovića su vrlo jednostavne. Na primer, svetac govori o prednosti zakona samožrtvovanja nad zakonom samoočuvanja. Ili na primer poredi širinu Vasione sa najvećim i najlepšim gradom na Zemlji. A sva živa bića na planeti su braća blizanci. Bogoslovska učenja za razliku od kalsičnih dela mnogo su teža za doživljavanje i zahtevaju posebnu pripremljenost. Ipak Nebojša Dugalić je priznao da je u punoj meri osetio razumevanje publike.

- Osetio sam tu vrstu tišine u publici. Ona se oseti samo onda kada ljudi prepoznaju dubinu nekog otkrivenja. Nisam mogao da pretpostavljam kako će ovi tekstovi odjeknuti u ruskoj publici zbog te ipak neke jezičke barijere. Međutim, mislim da po onome što slutim da je prevod bio prilično dobar i da je to zapravo o istom bašem pravoslavnom Hristu.

Za Nebojšu Dugalića, koji je već boravio na Zlatnom Vitezu, pozorišni forum nije samo kontakt sa publikom na sceni. To je i susret sa starim prijateljima.

- Ovde sam se sa mnogim ljudima ponovo sreo. Pre svega, sa direktorom festivala Nikolajem Burljajevim, koga znam još iz Beograda, sa nekim glumcima, koji su u organizaciji festivala. Meni je uvek drago da se sa njima ponovo sretnem zato što je to potvrda da taj trud nije uzaludan. Veoma mi je drago da dobio sam jedan dugačak spisak utisaka posle večerašnje predstave. To je jako lep običaj. Prvi put vidim da se to negde radi, da se na duggačkom papiru zapisuju utisci gledalaca posle predstave. I hvala im na tome. Dobio sam i jedan poslužavnik ruske narodne radinosti sa prelepim cvećem. I to ću takođe čuvati kao jedan od dragih darova sa ovog gostovanja.

Između ostalog, među publikom koja je došla na predstavu bili su i oni koji znaju Nebojšu Dugalića lično. Jedna od njih je Tatjana Kostrjukova. Hemičar po struci, ona je veliki ljubitelj pozorišta.

- Prvi put sam videla Nebojšu na sceni 2010. godine, kada su u ovkiru Zlatnog Viteza prikazane predstave Ispovest Dmitrija Karamazova po Dostojevskom i Soba broj 6 po Čehovu. Tada sam osetila neku razliku u odnosu na tradicionalno rusko pozorište. Mada, kada smo se upoznali, Nebojša mi je rekao da je on naprotiv pristalica sistema Stanislavskog, i on poštuje ruske pisce. Posle toga sam počela pažnjivije da pratim njegovo stvaralaštvo. I kada sam imala mogućnost da posetim Beograd, trudila sam se da dođem tako da posetim neku predstavu u kojoj on igra. I to je bila klasika sprskog pozorišta, drama Branislava Nušića Tako je trebalo da bude. I sada kada boravim u Srbiji i Crnoj Gori uvek se trudim da posetim pozorište. Uvek mi je drago da vidim Nebojšu na Zlatnom Vitezu.

Bukvalno ovih dana članovi žirija pozorišnog foruma će proglasiti pobednike. Nadamo se da će oni dostojno oceniti igru Nebojše Dugalića.

Grigorij Sokolov,