Ćirilica se vraća kući

Iako je u desetom članu važećeg Ustava Srbije, koji se odnosi na jezik i pismo, jasno i nedvosmisleno rečeno da su u službenoj upotrebi srbski jezik i ćirilično pismo, ta odredba se masovno krši i uveliko ignoriše. Čak i televizije sa državnom frekvencijom, uz retke izuzetke, emituju svoj program služeći se skoro isključivo latiničnim pismom. To je godinama važilo i za najveću beogradsku televiziju, javno radio-difuzno preduzeće Studio B.

Međutim, nedavno se desila promena koju su mnogi gledaoci odavno priželjkivali – na tu televizijsku stanicu se odjednom ponovo vratila ćirilica. Ovaj događaj je značajan zato što on predstavlja izuzetno redak slučaj povratka na jedino ustavno pismo – ćirilicu. Naime, radi se o tome da je naročito početkom 21. veka latinica u Srbiji u većini slučajeva zamenila ćirilicu u javnim natpisima, u pisanim i elektronskim medijima, a potom i u svakodnevnoj komunikaciji. To svakako ne bi bilo ništa neobično da postoji mogućnost slobodnog izbora svake institucije i preduzeća, kojim će pismom da se služi. Međutim, srbski Ustav koji je usvojen 2006. godine, precizno određuje jednoazbučje, i stoga bi makar po slovu zakona, svi morali da se toga i pridržavaju. Ali, nažalost, to nije tako. Zato je i moguće da samo u Srbiji u Ustavu piše da je zvanično pismo ćirilica, a da se u medijima, javnim natpisima i zvaničnim dopisima, u otprilike 80 procenata slučajeva koristi drugačije pismo. Dokle su stvari otišle daleko u potiskivanju ćirilice, govori činjenica da je još 1946. godine udeo knjiga štampanih ćirilicom u Srbiji, na srbskom jeziku, bio 85%, a već 2011. je iznosio samo 46%, što znači manje od polovine svih štampanih knjiga. U istom periodu se procenat ćiriličnih novina i časopisa sveo sa 73% na samo 30%. Navedeni podaci ubedljivo govore da će u slučaju da se nastave ovakvi trendovi, ćirilica u Srbiji u potpunosti nestati iz upotrebe već u doglednoj budućnosti oko 2050. godine.

Za trenutak bismo mogli da pogledamo kakvo je stanje po tom pitanju u onim zemljama gde se takođe koristi ćirilično pismo. To je niz zemalja, od Balkana do Tihog okeana, počevši od Makedonije i Bugarske, preko Ukrajine i Belorusije, pa do Rusije i drugih zemalja. U okviru njihovih zvaničnih jezika se koristi isključivo ćirilica i kod njih nije predviđena istovremena upotreba nekoliko ravnopravnih pisama, kao uostalom ni u jednoj drugoj zemlji na zapadu Evrope.

Nisu se pokazali opravdanim ni neki argumenti pristalica korišćenja oba pisma, koji su navodili, na primer, da je latinica neophodna za automobilske registracije, za dopisivanje sa inostranstvom, za komunikaciju putem interneta ili za SMS poruke. Naime, u svim malopre pomenutim zemljama ćirilica se uspešno i bez ikakvih problema koristi za sve te funkcije.

S obzirom da dosledni zaštitnici ustavnog položaja ćirilice ustrajavaju na tvrdnji da u Srbiji očigledno nedostaje dovoljno političke volje da se u stvarnom životu primenjuju odredbe važećeg Usta va, i dalje ćemo izgleda biti svedoci potpune dominacije latinice nad ćirilicom u svim sferama života. Takođe, po njima će Srbija zbog toga i ubuduće biti jedina lingvistički neuređena zemlja na svetu.

Međutim, ako je za utehu, nedavni povratak beogradske gradske televizije na isključivu upotrebu ćirilice u svojim programima, budi nadu da je moguć i obrnuti proces, u kome će tradicionalno pismo ponovo zauzeti svoje ustavno mesto. Barem se tome nadaju svi oni brojni građani koji su do sada godinama tražili da se ćirilici vrati njen nekadašnji status.

Ratko Paić,