PESNIK U RUSIJI NIJE VIŠE PESNIK, A NEKAD JE BIO VIŠE OD TOGA

Godine 1999. na svojoj  30. sednici Genralna konferencija UNESKO-a odučila se da se 21. mart, kad  se kalendarski začinje proleće ,  prolsavlja kao Svetski dan poezije. 

Poezija  kao privremeno raseljeno lice Komnetatori  ruskih medija koji „dočekuju i ispraćaju“ kulturne događaje, posvećujući posebnu pažnju onim praznicima kulture i umentosti sa crvenim slovima u kalendaru „dešavanja i aktivnosti“kojih je , istina ,sve manje, ne bez sete primećuju da se po svemu sudeći ovaj svetska svetkovina  u Rusiji,  u kojoj je poezija nekad bila masovna pojava, nije primila.Da se rasad svetkog poetskog praznika  u zemlji u kojoj se zbog stihova nekad na dvoboj pozivalo, osušio, setni kolumnisti , i ko zna, možda i poete u potaji , ali i u  najavi , kao dokaz navode da se od dvadsetak „debelih časopisa“koji još uvek  izlaze u ovoj zemlji književnih  čudesa ,  na prste jedne ruke ( verovatno one bliže srcu,  leve ) mogu prebrojati oni u kojima ponekad omrknu i osviću  stihovi lutalice.Došlo vreme, jadaju su medijiski „osvrtari“ na književne  prilike u zemlji Rusiji , da je poezija konačno u ovoj zemlji Puškina i Ljermontova    izbeglica iz časopisa i knjiga, kao „privremeno raslejeno umetničko lice „ našla nužan smeštaj, koliko trajan, ne zna se, na maloj sceni, po klubovima, a pesnik je stekao status estradnog pevača koji „nastupa“ sa svojim numerama  u klubu k.b, a ne, nikako ne, k.g.  ( ko bajagi,  a ne kao gost).Posetilac je     čuo njegovu poeziju u klubu, svidela mu se, kupio je disk i ponovo ga  slušao  kod kuće,a ako mu nešto stihovi nisu baš po volji, što ne biva baš tako retko, onda nema ni kupvine CD, ni produženog oduševljenja  kod kuće.Pa kako sad da se ne spomenu ona vremena, kad su pesnici, „naši  šezdesetaši „,  Andrej Voznesenki,Bulat Okudžava, Robert Roždenstvenski,

Jevgenije  Jevtušenko, Bela Ahmadulina,punili stadione , kao sovjestka ABBA   ili The Beatles?

Poezija u Rusiji doživela genetski modifikovanu estetsku tradciju

U ovo, kapitalističko doba , u Rusiji  je  npoezija doživela genetski  modifikovanu estetsku  tradiciju , pa se svela na kamerne izdanke za koje su još zaimntersovani jedino čudaci ii intelektualci ( nemojte mi ih razdvajati).Pre tri -četiri godine, prisećaju se neki još uvek mobilni članovi „književne poslovne pratnje „ ruske prestonice,sve je nagoveštavalo da „pesnički bioskop ponovo radi  :” U  metrou su se pojavljivali  posteri sa citatima klasika, njihve stihove su čitali spikeri i sve je od poezije treštalo u granitno presvučenim,oslikanim stanicama metroa, po stihovima savremenih pesnika počeli su da se snimaju video klipovi,pa je izgledalo  kako samo još  malo nedostaje da se  poezija ponovo vrati u mase.

Poezija se vraća izvorima

Savremena ruska poezija kao da je uzela  kurs za vraćanje izvorima , jer je nastala potreba da se muzika, ples,glas i pesnička reč izvođača međusobno dopunjuju.Ranije je  vladao ovaka kulturološki “režim dana “:pesnika bi najpre čitali, pa tek nakon toga što bi ostavio povoljna utisak  i “rado ga se sećali” otišli da ga i čuju na neko pesničko veče, promociju, miting poezije ili drugu sličnu pesničku priredbu kao” dopunski vid primalaca  i korisnika kuturnih usluga poezije”.Putni  pravac je ostao sada isti, ali zbog” radova na putu percepcije poezije” smer je promenjen , pa prvo obožavaoci u najavi” pesničke proizvodnje “  slušaju u nekom pogodnom  ambijentu  proizvođača rima na malo i veliko , ili ga posete na You Tube, i tok nakon toga inividulano pristupaju rešavanju dileme:čitati ili ne čitati, a to znači :kupiti ili ne kupiti pesnički zbirku, ili će ga možda pohoditi na njegevom placu na internetu .

Nastupati na sceni , ne znači i biti  artista

Ukoliko nekom ruskom pesniku uspe da izdejstvuje svoj nastup u nekom klubu, to ni u kom sučaju ne značii i da je taj srećnik postao artista, rezonuju njačešće oni koje nikako da uvrste u   klupbski program umetničkih izvođača.Pesnik  po  imenu Šiš , a prezimenu Branski, čitan i priznat ,autor melodičnih stihova  stilozovanih romansi i šansona , dobro zna šta znači kad se neko  odlukuje atrističkim darom:taj je u stanju da na sceni izvede nešto vrlo zanimljivo, a to od svakog poete ne možemo očekivati, jer to bi bio greh,pošto za tako nešto nisu talentovani.On navodi i imena svojih kolega po peru  kojima je uspelo da ovladaju scenskim umećem u govorenju stihova,slobonoih, lebdećih, lutajućih kao i onih rimama okovanih:Vsevolda Jemeljina, Dmitrija Vodenikova, a za kolegu Andreja Rodionova kaže čak da prezentira svoje stihove na način koji je vrlo sličan repu, pa je čak i formirao bend “Periferija “u kojem on sam umesto da peva ( izgleda da to ne ume) nego izvodi nešto poput rečitativa .I ostali pesnici govore svoje stihove u klubovima, ili štampaju pesme,ali je ipak tu teško naići na rezonacu koja bi sva ta htenja i pokušaje  mogla objediniti u neko  pesničko bratstvo ili u zajednicu  pesnika.

 Poezija se ne može masovnošću, ali ni usamljenošću izmeriti

Ako su Rusi odavno prihvatili stihove svog velikog pesnika Tjutčeva  kao akisomu da se Rusija ne može umom shvatiti,onda nije neobično da u ovoj postojbini poezije u kojoj su stihovi vekovima uspevali kao samorasti,s vremena na vreme odgovaraju , premda ih niko o tome nije nikd ni pitao, da se poezija , njen srž, kvalitet, snaga,vitalnost, instikt samoodržavanmja ,može meriti masovnošću.Jer kad bi to tako bilo, sam pita  i sam odgovara već u ovom eseju pominjani Šiš Brenski, pesnik ruski, “onda bi to značilo da su među savrmenim ruskom peotama vodeći Ilja Reznik  i Andrej Demetjev.A nisu.”Pesniku Brenskom nećemo tako lako dopustiti da izađe iz ovog eseja bar dok još ne kaže kako dobro po poeziju nije  i kad su joj tvorci sami samcati, bez oslanjanja na širi čitalački auditorijum.”Pesnicima  nikakvi imperativi ne stoje dobro, u njima se uvek osećaju kao u tuđoj košulji”.

Velika imene savremene ruske poezije

Da među prvima sponemo 35.godišjeg  Kirila Rešetnikova, kandidata filološkoh nauka, specilasite za istoriju  uralske grupe jezika, poznate zbirke” Stihovi” i “U nežnom sumaglici” .Da knjiška poezija nije  dospela na scenu, nego je tu teritoriju privremeno zaposela poetska jedinica koja se pre toga bila ulogorila na internetu, sa “heping spescijalcima  stihovima “ , smatra jedan od najpopulrnijih svremenih ruskih poeta Orluša . Tako iz milošte zovu 55. godišnjeg  Andreja Orlova, on je prvi sebi taj deminutov nadeo , ali to nije ništa prema zapaljujućim stihovima koje piše pa su mu i drugo ime nadeli,kojemu više odgovara: književni huligan. Godine 2008.poznata izdavačka kuća AST objavila mu je pesničku zbirku”Stihovi i ringtone” i jedan je od retkih   “gladijatora” savremenog ruskog poetskog poprišta    kojemu basta da među svoje obožavaoce  uvrsti  i menadžere srednjeg dometa.Orluša ovako  objašnjava razloge zbog kojih  se pesnička bratija okuplja s vremena na vreme po klubovima:

-A da gde bi se drugo pesnici okupljali ? Negde moraju .Ako krenu u Centralni  dom literature (CDL) , nisu još navikli, a nemaju ni toliko novca da potroše ukoliko bi ih uopšte tamo i pustili da uđu.Što se pak same scene tiče, rezonuje dalje popularni Orluša, to i nije scena  kao takva, nego  bi se pre moglo reći da se tamo okupljaju jednomišljnici  koji tu ,uzgred i čitaju stihove, jer  su uskraćeni za druge javne plaćene nastupe. I ja često učestvujem na klubskoj sceni  , mada ti nastupi višepriliče rokenrolu, estradi . Naklonost čitalaca je sada lako zadobti na sajtovima na internetu, samo ne , nikako ne na opštem sajtu ,oficijelnom ,Poezija.ru, ne bih nikome preporučio da tamo zalzi, a kamo li da se  zakači.”

Vera Polzokova, pesnikinja i glumica

Kultna ruska savremena poetesa Vera  Polozokova ima samo 23 godine i dva zanimalnja:pesmičko i glumačko.Krajem pretprošle godine  u pozorištu “Praktika”u Moskvi po njenim sthovima rediteljka Jelena Ševeljova   napravila je poetsku predstavu( u oktobru) , a posle dva meseca u pozorištu “Nova vremena” u Permu na “Sceni –Čekić” izvedena je premijera teatra poezije “Stihovi o ljubavi “ , dramatizovana poestija Vere Polzokove u scenskoj postavci opet Jelene Ševeljove   i Edurada Bojakova .Njena najnovija pesnička zbirka”Vero4ka  Polzokova .Nerazumevanje.” prodata je u 16.000 primeraka, što je za tiraž savremene ruske poezija ogromna brojka.Ova pesniikinja je vareni pobornik prelaska poezije pa i cele kulture u vizuelnu sferu .Ona smatra da je vrlo tužno čitati štampane  pesme  . “Sve što  dosada bilo napisano, mora prozvučati, ono uveliko već i počinje da zvuči, da služi filmu i slici, da se vizuelizuje.Oni koji se takvim trendu protive  ,zaostaju za vremenom. U prvom redu poezija treba da prozvuči, a ukoiko je istovremeno  i vizuelno odenuta,-odlično.Nijedno čitanje stihova ne prolazi više bez neko muzičke “ poslovne pratnje”, bez inscenacija.Poeziju je dosadno čitati samo napisanu . Kad čitalac vidi da sam pesnik ili glumac  čita stihove, tada se u tekstu pomalja drugo dno:pesnik stvara sebi sliku kako se to pisalo za onog drugog partnera, čitaoca.Poezija na taj način postaje personifikovana –ne može se više skrivati  iza neke anonimnosti .Sad si ti doveden na scenu  da odgovaraš za svoj –tekst.

Šta si mislio,

godinama da objavljuješ pesme, a da niko od čitalaca nema predstavu kako ti ustavri izgledaš .? I da znate, to je pravilno, jer se više ne može lagati.Treba nešto sobom da predstavljaš da bi imao pravo na tesktove koje pišeš i potipisuješ” izlaže svoju poetiku Vera Polzokova i natsvalja u istom stilu :”Danas takvi pesnici kao što su Dmitrij Vodnikov I Dmitrij Bikov mogu  da  popune pozorišnu dvoranu od 450 sedšita i da  pred tako širokim auditorijem čitaju svoje pesme,  i to je takođe normalmo.Na kraju krajeva, odraslo je novo pokoljenje koje je sa svojih 18 godina sposobno da potroši jedno veče na slušanju poezije, i to je za njih praznik…”