Prvi i poslednji predsednik države Srbija i Crna Gora

Svetozar Marović bio je izabran za predsedniak Zajednice država Srbija i Crna Gora 2003. godine. Mnogo sam slušao o Maroviću još pre sastanka sa njim kao o pragmatičnom i vrlo obrazovanom političaru. On zna nekoliko stranih jezika, među njima i ruski. Sastali smo se u Beogradu u oktobru 2004. godine, uoči značajnog datuma u istoriji naših naroda – 60-godišnjice oslobođenja Beograda od fašizma. Predsednik je govorio o tome što je i danas aktuelno za situaciju u regionu. On je izrazio jasan stav o Kosovu, gde su SAD i EU činili sve kako bi pokrajina postala praktično etnički čista i išla ka proglašenju nezavisnosti bukvalno lomeći sve pred sobom.

Naše zemlje su zajedno oslobađale Jugoslaviju od nacista. Da li Srbija i Crna Gora danas pamte „bratstvo po oružju“? Jer Sovjetski Savez i Jugoslavija su izgubili više od svih u Evropi u tom strašnom ratu?

- Tada smo izgubili deseti deo našeg stanovništva – milion i 700 hiljada ljudi. Za malu zemlju to je nezaboravna tragedija. Narodi Jugoslavije i SSSR zajedno su se borili protiv najveće opasnosti za čovečanstvo – fašizma. Rusija je uvek priticala u pomoć Srbima i Crnogorcima. I u 19. veku, i u prvom svetskom ratu, i u drugom. Naše savezništvo je trajalo više od dva veka. Mi smo pamtili i pamtićemo uvek sovjetske vojnike i oficire koji nisu žalili svoje živote za oslobođenje naše zemlje. Niko i nikad ne može da izbriše iz sećanja Srba i Crnogoraca da je Crvena armija došla na Balkan da donese slobodu ne samo Jugoslaviji, već čitavoj Evropi. 20. oktobra 1944. godine, kada je Crvena armija u borbama zauzela Beograd, grad je izašao na ulice da pozdravi oslobodioce. Poginule su sahranjivali kao heroje. 35 hiljada sovjetskih vojnika zauvek je ostalo u našoj zemlji. I svaki oktobar, svaki minut našeg života dužni smo da o tom emislimo.

Danas možemo često da čujemo mišljenje o tome da je Rusija otišla sa Balkana, a Beograd nije previše zainteresovan za razvoj političkih i ekonomskih veza sa Moskvom. Da li je to tako?

- Odmah da kažem da među našim narodima koji su vezani jednom kulturom i religijom, oduvek su postojale najprijateljskije relacije. To traje već nekoliko vekova, i tako će biti ubuduće. Danas gradimo nove odnose demokratskih partnera i u politici, i u ekonomiji. Istina, postajemo racionalniji u našoj saradnji. Najvažnije za Srbiju i Crnu goru danas je ruski biznis i njegovi predstavnici aktivno rade kod snas. Oni učestvuju u procesima privatizacije, pomažući samim tim i Beogradu, i Podgorici u sprovođenju ekonomskih reformi. Sada su nam vrlo potrebne i ruske investicije i rusko iskustvo i znanje stručnjaka, koji mogu da pomognu u rekonstrukciji mnogih idnustrijskih objekata. Pre svega energetskog kompleksa, koji je pravljen uz podršku SSSR.

Kada se pre dve godine raspala Jugoslavija i pojavila nova konfederativna država Srbija i Crna Gora, govorio se o tome da ovo čedo neće dugo živeti. Koliko je po vama dugovečan savez između Beograda i Podgorice?

- Posle raspada velike Titove Jugoslavije 1991. godine pojavile su se nove nezavisne države. Samo Srbija i Crna Gora su ostale pod prethodnim nazivom Jugoslavija. Sada već sve naše prethodne republike žive samostalno. Slovenija je već stupila u NATO i EU, hrvatska je stala u red za ove organizacije. Bosna i Hercegovina, gde je skoro četiri godine bio rat, sada pokušava da izgradi multinacionalnu i multikonfesionalnu fedrativnu državu. U tome joj pomažu Evropa, SAD i Rusija.

- Srbija i Crna Gora su takođe dobile želju za nezavisnošću. Mi smo prošli dugi put pregovora i kompromisa. Naš savez daje vrlo velike mogućnosti i Srbiji i Crnoj Gori. nismo samostalni u mnogim pitanjima. Ali imamo zajedničku armiju, spoljnu i unutrašnju trgovinu, ministarstvo inostranih poslova. Naravno, imamo još mnogo nedostataka i nedorađenosti. Bez grešaka je teško proći. Pokušavamo da nađemo novu konfiguraciju mišljenja u našem regionu, gde, kao što se zna, ustupci se čine vrlo vrlo teško. Na savez Srbije i Crne Gore pažljivo gleda EU i UN. Brisel smatra da je takvo partnerstvo najkraći put za stupanje Srbije i Crne Gore u EU.

- Imamo već dosta obaveza pred Međunarodnim tribunalom u Hagu. I ako ne počnemo da ispunjavamo zahteve ovog organa, san o EU će ostati nerealan. Ali ne treba da zaboravimo ni na naše sugrađane od kojih deo smatra da izručenje Hagu pojedinih ljudi nije patriotski postupak. Oni se pridržavaju mišljenja da im treba suditi u domovini. Ali Brisel, Vašington i Hag sa tim se nikako ne slažu. Bez ispunjenja obaveza pred UN koje smo potpisali, red za EU može da se otegne decenijama.

Za tri godine, prema našem zajedničkom Ustavu, svaka od republika, Srbija i Crna Gora, može da reši dalju sudbinu – da bude ili ne bude zajedno. Radi toga treba organizaovati refrendum na kojem treba da se izjasne svi naši građani. Bez uzajamnog kompromisa naš region može ponovo da se pretvori u nestabilan. Zato Beograd i Podgorica odlično razumeju da samo tesni kontakti sa Moskvom, Vašingtonom i Briselom pomoći će nam u rešavanju raznih problema. A njih na Balkanu ima još prilično mnogo.

Kosovo i Metohija se već više od 5 godina nalaze pod međunarodnim protektoratom i ne potčinjavaju se Beogradu. Mirovnjaci su za to vreme postigli samo da u pokrajini svakim danom ima sve manje Srba. Rukovodstvo Srbije i Crne Gore nema nameru da se bavi daljom sudbinom pokrajine i u celini se oslanja na UN, OEBS i EU?

- Srbi na Kosovu danas vrlo teško žive. Tragični događaji 17. marta ove godine su pokazali svetu pravo lice albanskog ekstremizma. Sada na Kosovu ne važi ni jedan zakon koji bi davao garancije bezbednog egzistiranja srbskoj manjini. Albanski lideri uporno pozivaju na formiranje nove države – nezavisnog Kosova. njima se žuri da pretovre Kosovo u etnički čistu pokrajinu. Ali u regionu je prilično složena situacija. U svakom trenutku na Balkanu mogu da započnu novi konflikti. Nije isključeno da ako albanski lideri budu previše uporni u svojoj želji za nezavisnošću, srbsko stanovništvo Bosne i Hercegovine takođe može da poželi da formira sopstvenu državu i istupi iz sastava federacije. Tada će Dejtovnski mirovni sporazum na kojem se u suštini i drži Bosna i Hercegovina otići u param parčad. A to je vrlo opasno za čitavu Evropu.

Konstantin Kačalin,