Kako spasiti Libiju od „Somalizacije“

Francuska je u januaru prodala Libiji 50 vojnih motornih čamaca, Italija je u februaru svojoj bivšoj koloniji poklonila dvadeset oklopnih transportera. A u aprilu će uz libijske obale pristati brod Kraljevske RM Velike Britanije s bogatim asortmanom naoružanja. Uništivši Džamahiriju Evropska unija je počela da naoružava radno nesposobnu vladu zemlje koja se i onako nalazi na ivici raspada po najgorem scenariju – somalijskom.

Zapravo, i vlada, i ogranci vlasti, i vojska su samo nominalne strukture u današnjoj Libiji. U stvarnosti, na teritoriji zemlje trenutno deluje čitav niz različitih grupacija formiranih po teritorijalnom, plemenskom, religioznom i ostalim svojstvima. Novi režim, koji je u suštini na vlast doveden vojnim naporima Zapada, nije u stanju da spreči raskol u zemlji, smatra direktor Kairskog centra za strateška istraživanja, stručnjak za probleme Severne Afrike Rifat Sajed Ahmad.

- U suštini, zemljom danas vlada četrdeset pet hiljada odlično naoružanih i obučenih dobrovoljaca, volontera, „slobodnih strelaca“, ako hoćete. Oni se potčinjavaju samo „Al Kaidi“ i političkoj Partiji pravednosti i izgradnje – filijali lokalne „Muslimanske braće“. Po ugledu na zapadne posmatrače dobrovoljci su nazvani „milicija“. A oni koje smo oduševljeno nazivali revolucionarima nestali su, rastvorili su se u redovima milicije. Žudnja za vlašću i podela naftnih bogatstava – to je sva njihova ideologija. Dobili smo krajnje militarizovanu, neprijateljski nastrojenu prema susedima i celoj Severnoj Africi, zajednicu potencijalnih terorista, koji pospešuju konačni raspad libijske državnosti.

Po uprošćenoj varijanti slika je danas sledeća: u „kolevci“ najnovije revolucije, prestonici naftonosne Kirenaike – gradu Bengaziju – lokalna elita planira autonomiju. U Bani Validu vladaju bivše pristalice Gadafija. Industrijski razvijena Misurata takođe pokušava da izdejstvuje status slobodne enklave. Plemena Zapadnih planina u Tripolitaniji zasad ne izražavaju očigledne političke želje i očekuju povoljan momenat. A u Tripoliju je koncentrisana vlada. Pritom u svakom pojedinačno uzetom regionu postoje manji centri vlasti. I svi su dobro naoružani.

Trenutna situacija u Libiji mnoge stručnjake podseća na Somaliju: tamo je 1988. godine počeo građanski rat između režima diktatora Mohameda Sijada Barea i u prvo vreme više ili manje ujedinjene opozicije. Ova revolucija se vrlo brzo pretvorila u rat među klanovima na celoj teritoriji, koji traje i dan-danas. Perspektiva pretvaranja Libije u drugu Somaliju je prilično realna, istakao je u intervjuu za „Glas Rusije“ stručnjak Instituta za Bliski istok Sergej Serjogičev:

- Ako se govori maksimalno uopšteno, glavni problem u Libiji jeste odsustvo jedinstvene centralne sile. Odnosno, radi se o tome da je Libiji umesto Gadafija, koji je ubijen, potreban drugi Gadafi. Potreban je drugi diktator, zato što pokušaji da se u Libiju prenese zapadni demokratski model uopšte ne funkcionišu. Koristeći demokratska prava i slobode svojstvene ovom modelu političke i plemenske grupacije u Libiji se bore za svoje uskogrude interese.

Ni o kakvoj demokratiji u Libiji ne može biti ni govora, ubeđen je Serjogičev, pošto se na nivou političkog i socijalno-ekonomskog razvoja zemlja u najboljem slučaju nalazi na nivou srednjovekovne Evrope iz perioda feudalne razdrobljenosti. Teoretski, Libiji bi odgovarala varijanta federativnog uređenja. Ali, subjekti ovakve federacije neće prestati da se sukobljavaju, što će svejedno dovesti do toga da će međunarodna zajednica konačno izgubiti Libiju kao jedinstvenu državu.

Ipak, postoji još jedna varijanta za rešavanje problema, na koju, istina, Zapad nipošto neće pristati – uvođenje okupacione vojske u Libiju. Ovaj kontingent bi bajonetima zadržao vlast Tripolija nad celom ostalom Libijom podnoseći pritom čudovišne gubitke u partizanskom ratu. Tako da su za Libiju, nažalost, najrealnije dve varijante – ili diktatura, ili somalijski scenario.

Nikita Sorokin,