Naučniki skeptični u vezi sa budušnošću dece iz homoseksualnih porodica

U svetu se rasplamsava skandal oko naučnog rada profesora Marka Regnerusa iz Univerziteta države Teksas (SAD) u Ostinu, koji je došao do zaključka o tome, da deca, vaspitana u jednospolnim porodicama, gore su adaptirana za samostalni život i češće izvršavaju samoubistvo.

Rezultati istraživanja profesora su pali, može da se kaže, na plodno zemljište. Pitanje uloge i mesta seksualnih manjina u ljudskom društvu danas je veoma akutno. Do toga je došlo pod uticajem vlasti nekih zapadnih zemalja, koje su odlučile da pruže homoseksualnim parovima veće mogućnosti za formalizacju svojih odnosa.

Pored toga ta tema, svakako, nije nova. Ona je povezana s problemom subjektivnosti ljudskog morala i socijalne prihvatljivosti nenasilnih oblika devijantnog ponašanja. Međutim, ranije je reč bila o samim homoseksualcima, danas, kao da se pomirivši s njihovim pravom na legalni zajednički život, javnost razmišlja, di li mogu ti ljudi da vaspitavaju decu.

Profesor Mark Regnerus, koji radi na katedri sociologije i stanovništva naučno-istraživačkog centra Teksaškog univerziteta, smatra da posledice takvog vaspitanja će biti, najverovatnije, negativne. Između ostalog, on tvrdi, da se kod takve dece registruje anomalno visoki nivo veneričnih obolenja, nesposobnost da čuvaju porodičnu vernost, anomalno visoka sklonost suicidu, socijalna dezadaptacija i gubitak seksualne samoidentifikacije. Osim toga, profesor navodi da oko trećine dece, koja su stasala u homoseksualnim porodicama, bilo je nekad primorano na seks uprkos njihovoj volji (između ostalih, od strane roditelja).

Sigurno, profesor ima i vruće pristalice, i vruće protivnike. Sam on smatra da se protiv njega vodi informativni rat. Pored toga эksperti smatraju da su zaključci o daljim posledicama vaspitanja dece u porodicama, gde su roditelji imali homoseksualne odnose, preuranjeni. Stvar je u tome što su homoseksualna partnerstva i brakovi postali legalni sasvim nedavno. Dakle, istraživanja je neophodno nastaviti. Tim pre, što se pitanje sada postavlja ne toliko o slobodi izbora dva odrasla čoveka, koliko o tome, kako će taj izbor uticati na sudbinu deteta, koje, nažalost, nema slobodu izbora.

Govort akademik Ruske akademije prirodnih nauka, kandidat filozofskih nauka Sergej Ključnikov.

- To je akutan problem. U različitim kulturama, različitim tradicijama, različitim društvima i zemljama različito se odnose prema toj temi. Što je tradicionalnije društvo, to je oštrije reagovanje od strane okoline. Što se tiče uticaja na psihu samog deteta, mnogo toga zavisi od samih roditelja: koliko su oni psihološki pripremljeni, šta je prouzrokovalo njihov izbor. Ako je to ekscentrično ponašanje, društveni izazov – u tom će slučaju detetu biti veoma teško. Ljudi mogu da misle sve šta hoće. Međutim, postoji iskustvo vaspitanja u običnoj porodici. Hoće li moći porodica nove formacije da ponovi to iskustvo, to je pitanje istraživanja. Sve će zaviseti od toga da li je to muška ili ženska porodica. Ako je to ženska porodica, može da se pretpostavi (što inače traži dopunska istraživanja), da će detetu faliti muške osobine. Ako je to jednospolna muška porodica, hoće li moći dva muškarca da pruže detetu to, što mu daje jedna žena, – to je veliko pitanje.

Životno iskustvo svedoči da očigledna protivprirodnost jednospolne porodice neizbežno će ostaviti trag u dečijoj psihi. Međutim, postoji niz naučnih radova, čiji rezultati potpuno protivreče zaključcima profesora Marka Regnerusa. Recimo, u istraživanju, sprovedenom prema narudžbi Američke akademije pedijatrije, čiji rezultati su bili objavljeni 2006. godine, piše da genderna identičnost male dece, o kojoj se staraju majke-lezbijke, odgovara njihovom biološkom spolu, dok u roditeljskom ponašanju heteroseksualnih i homoseksualnih očeva ima više sličnosti, nego razlika.

Inače, obe strane spora mogu da nađu argumente u korist svog gledišta. Međutim, svim ljudima zdravog razuma očigledna je činjenica jedinstvenog i nenadoknadivog doprinosa oca i majke vaspitanju svog deteta. Druga je stvar što savremene porodice, gde alkohol uzimaju mama i tata, s domaćim nasiljem i drugim nesrećama takođe ne čine decu srećnim. I takvih «tradicionalnih» porodica ima znatno više, nego porodica novog tipa, koje se sastoje od dve mame ili dva tate. Verovatno, borbu za buduće generacije treba početi od prevaspitanja heteroseksualne većine.