Morska čipka Sergej Grigoraša na izložbi u Moskvi

Jutarnji gat i glatak morska površina koja se preliva na suncu, ćilibarski talasi i očaravajuća lepota oluje... Morksi pejzaži čuvenog krimskog mariniste Sergeja Grigoraša izlažu se u Centralnom domu umetnika u Moskvi.

U poslednjim decenijama ruska slikarska tradicija je pretrpela značajne promene. Akademsko slikarstvo privlači sve manje mladih umetnika – previše dugo i teško je osvajanje svih nijansi majstorstva, a aktualna umetnost, na prvi pogled, otvara mnogo više perspektiva.

U slikarstvu Sergeja Grigoraša jasno se prati uticaj klasika ruskog slikarstva, u prvom redu Ivana Ajvazovskog, čiji su morski pejzaži čuveni u čitavom svetu.

Kako je rekao za Glas Rusije umetnik.

- Moja kuća se nalazi 200 metara od mora, i njegov šum, ta čarobna atmosfera čoveka oreće na posebne talase. Svako ima svoj odnos prema moru, za mene je to mesto gde osećam harmoniju sveta, i zato upravo more zauzima centralno mesto u mom stvaralaštvu.

Sergej je uveren da je u životu imao sreće. Slikati more za njega je prava radost. Govoreći o svom radu, on se smeška: velika je sreća kada proces stvaralašva čini srećnim umetnika, a slike koje on stvara privlače pažnju publike. Po njegovom ubeđenju

- More ne može da dosadi. Ova stihija – njeno svetlo, dinamika – menjaju se svake sekunde. Pravo je uživanje gledati olujno more, talase koji jedan drugog sustižu, i nikada se ne ponavljaju. I to daje umetniku stimulans za improvizaciju.

Umetnik često i mnogo radi na otvorenom. On ne napušta tradicije starih majstora, slika stotine skica prirode koje postaju radni materijal za slike. Sergej Grigoraš priznaje da su mu ove žive, brze skice ponekad draže od velikih slika na kojima brižljivo radi u radionici. One su sveže, ističe Grigoraš. Uporedo sa tim on ne odustaje ni od dostignuća savremenih tehnologija: prilikom proučavanja struktura talasa, niansi koje ne može da ulovi oko, umetniku pomaže fotografija – krupni plan mu pomaže mnogo toga da shvati. Umetnik smatra.

- Ako je fotografija samo pomoćni materijal, nema ništa loše u tome da se ona koristi. Ipak kada čovek uzima fotografiju, razlaže je na kockice i brižljivo precrtava – to nije samo loše, to se odmah vidi, golim okom. Ovi radovi ne daju svetslo, ne prenose emocionalni osećaj, oni su mrtvi.

Krug interesovanja Sergeja Grigoraša ne ograničava se samo morskim prizorima. On slika mrtvu prirodu, gradske pejzaže, ponekad portrete. Ali more kao da mu veruje, otvarajući umetniku svoje tajne.

Armen Apresjan,