Bezbedna hrana u Evropi — mit ili realnost?

Potrošnja bezbedne i zdrave hrane već godinama brine ne samo potrošače u Evropi, već i visoke činovnike. Poslednjih skandal oko neispravnog markiranja namirnica od govedine u kojima su bili pronađeni tragovi konjetine, još jednom je naveo na misao koliko se kvalitetno vrši kontrola bezbednosti namirnica u Evropi.

To nije jedini slučaj da su štetni elementi pronađeni u hrani. Setimo se makar krastavaca na proleće 2011. godine, odgajanih u Španiji, u kojima je bila pronađena crevna bakterija, što je izazvalo epidemiju crevnih oboljenja, između ostalog sa letalnim ishodom, u tako uređenim zemljama kao što je Nemačka, Francuska, Švedska, Holandija. Svi ovi problemi nameću pitanje o poverenju prema namirnicama iz Evrope.

Izreka ”mi smo to što jedemo” potpuno se odnosi i na životinje koje čovek koristi u ishrani. Tako je nedavno u Donjoj Saksoniji pronađeno na desetine hiljada tona otrovne stočne hrane od kukuruza, tobože isporučene iz Srbije. A pre nekoliko dana delegacija EU u Srbiji je izjavila da je aflatoksin u mleku na maksimalnom nivou od 0,05 jedan od uslova evrointegracije Srbije. Aflatoksin je zaista snažan kancerogen, ali samo u visokoj koncentraciji. U čitavom ostalom svetu, između ostalog u Rusiji i SAD, i dalje je dozvoljena koncentracija 0,5 koja je sasvim bezbedna za potrošača. Ispada da EU ipak prati kvalitet i pooštrava kontrolu? - pitali smo direktorku beogradskog Instituta za higijenu i tehnologiju mesa Vesnu Matekalo-Sverak.

- To se dešava iz političkih i ekonomskih razloga. Brisel želi da se zaštiti od uvoza pre svega američkog kukuruza, u kojem je povećan nivo aflatoksina. Ova supstanca se zatim prerađuje u jetri domaće stoke i dospeva u mleko, ali u višoj koncentraciji nego što je predviđeno evropskim standardima. Naša stočna hrana je bezbedna i nalazi se pod stalnom kontrolom koja je sada pojačana 20 puta.

Predsednik uprave Međunarodne konfederacije udruženja porošača Dmitrij Janjin međutim ne vidi velike probleme za evropske potrošače u skandalima koji su izbili.

- Odnosim se prema tim skandalima mirno. I to što je svaka priča praćena masovnim oduzimanjem produkcije sa tržišta pokazuje da u regionu posle ozbiljnog slučaja sa ludim kravama pre 6 godina sistem je usklađen i prilično dobro funkcioniše. Produkcija se povlači sa tezgi, uništava se. To je sasvim normalan radni prilaz i ne treba nikog da plaši. Kada takvih slučajeva ne bi bilo, ne bi bilo jasno zašto EU troši takav novac za izdržavanje jedne od najboljih laboratorijskih baza u svetu.

Treba istaći da istorija zakonodavstva u sferi bezbednosti namirnica u Evropi traje najviše 10 godina. I za to vreme EU je postigla značajne rezultate. 2002. godine Evropski parlament je usvojio, a Evropska komisija utvrdila Opšte principe i zahteve prema zakonima o namirnicama (General Principles and Requirements of Food Law). Od 2006. stupio je na snagu pravilnik o poljoprivrednoj produkciji i mesu, organizaciji kontrole njihove proizvodnje, graničnim vrednostima mikrobioloških dodataka i štetnih supstanci u prehrambenim proizvodima. U celini direktivama Evropske komisije obuhvaćeni su praktično svi aspekti proizvodnje hrane, uključujući stroge zahteve markiranja produkcije i tačno ukazivanje elemenata koje ona sadrži.

Jedan zanimljiv detalj — u kontekstu neposredne brige o zdravlju ljudi zvanična lica se brinu o takvim, reklo bi se, neprincipijalnim stvarima kao što je forma banana, krastavaca, paradajza i drugih poljoprivrednih proizvoda. Takav prilaz dovodi do pojave ”lepih” namirnica na tezgama, ali sa druge strane vodi ka povećanju njihovih cena. U vezi sa tim pojavljuje se drugi problem — godišnje u svetu se baca ogromna količina hrane.

Samo EU svake godine baci do 90 miliona tona hrane u različitim fazama prehrambenog lanca. A u čitavom svetu, po podacima FAO, gubici iznose o 1,3 milijarde tona godišnje ili do 30% sve proizvedene hrane u svetu. Pri tome cifre u zemljama u razvoju i razvijenim su otprilike iste. Razlika je samo u tome što u zemljama u razvoju gubici se dešavaju u fazi berbe, a u razvijenim na nivou supermarketa i konačnih protrošača. Ovde je kriva ne samo neodgovarajuća forma produkcije, već i stroga kontrola roka trajanja namirnica. Meso, povrće, voće, hleb i čak deterdženti bacaju se zbog isteklog roka trajanja.

Ovako visok procenat gubitaka na pozadini rastućih cena doveo je između ostalog do pojave fonomena kao što je friganizam, potrošnja hrane nađene na đurištu. Dmitrij Janjin rešenje problema vidi u sledećem.

- Mislim da će ovde možda pomoći neki obrazovni programi koji će učiti kako da se racionalnije kupuju namirnice. Drugi momenat — na primer u Velikoj Britaniji jelo nije skupo. Velika količina otpada je vezana sa tim što je jelo vrlo dostupno, čega nema ni u Africi, ni u Aziji, gde ljudi troše praktično sve što kupe. Zato mislim da obrazovni programi i poskupljenje hrane obavezno će dovesti do racionalnijeg korišćenja resursa planete.

Neke frigane na traženje hrane navodi nužda, mada ima i ideoloških pristalica takvog načina ”lova” na hranu. Potrošnja ekološki čistih namirnica može se nazvati suprotnom stranom te pojave. Sve popularniji u Evropi su prirodno odgajani proizvodi, bez primesa i GMO. Razume se, takvo povrće je mnogo skuplje, ali garantuje maksimum koristi za čoveka. Kupovina bio hrane i organike nije samo briga o sopstvenom zdravlju i o zdravlju unuka i praunuka, već i o prirodi, jer takva proizvodnja je najštedljivija za nju i omogućava da se štede voda i hemikati, zaključuje Dmitrij Janjin.

Aleksej Rusin,