„Rat i mir“ Natalije Petrožicke

Ove godine solistkinja Muzičkog teatra Stanislavskog i Nemiroviča-Dančenko, Natalija Petrožicka, je nominovana na najprestižniju rusku pozorišnu nagradu „Zlatna maska“. Ona konkuriše za glavnu nagradu u nominaciji „najbolja ženska uloga u operi“ za ulogu u predstavi „Rat i mir“.

Za „Glas Rusije“ Natalija kaže:

- U tim trenucima, kada sam uzela Natašu, za mene to nije bio nimalo lak zadatak, kao i samo izvođenje Prokofjeva. Ova muzika mi nije legla odmah po isteku jednog dana ili nedelje. Upoznavanje sa njom, prilagođavanje je potrajalo dosta dugo. Na isti način je i sa ulogom. Ali nakon par meseci sam shvatila: mi smo sve takve. U svakoj ženi se negde u dubini kriju Tanja i Nataša. U raznim periodima života se ponašamo kao Tatjana ili Nataša, a zatim kao Jovanka Orleanka!

O glavnim u svom životu ženskim partijama – Tatjani u „Jevgeniju Onjeginu“ i Nataši u „Ratu i muru“, Natalija kaže da su one „njene devojčice“. Sa partije Tatjane je faktički počela njena velika scenska karijera, dok je još u studentsko vreme Natalija pevala u predstavama Operskog studija Moskovskog državnog konzervatorijuma. A Natašu iz „Rata i mira“ Petrožicka je izvela prošle godine, i pokorila publiku na premijerama.

Za Nataliju praktično nema granice između scene i realnog života. Ceo njen život je podređen radu u teatru. Na primer, bez obzira na neslaganje muža, u prvoj sceni „Rata i mira“, po zamisli reditelja Aleksandra Titelja, ona stoji na platformi osam metara iznad orkestra. Natalija priznaje, da joj je tog trenutka bio strah, ali radi uloge je spremna na sve. Za Petrožicku je osim operskog izvođenja, važna i sama uloga.

Verovatno to ne bi trebala da govori operska pevačica, ali ja sam ipak glumica muzičkog teatra. Dugo sam ovamo težila samo zbog toga što ovde postoji Aleksandar Titelj. On ne daje mogućnosti da samo stojiš na sceni bez izražajnosti, da ne razumeš šta pevaš, šta želiš tog trenutka da kažeš ljudima. Trudim se da čitam literaturu, kada spremam ulogu. Gledala sam nekoliko ekranizacija „Rata i mira“, pokušavala sam da nađem za sebe neke poruke. U toj predstavi imam nekoliko redova, gde ja apsolutno zaboravljam o vokalu. Upravo u tim trenucima ja do te mere živim srcem u dušom Nataše, da, nek me oprosti Prokofjev, meni nije stalo da izvedem neke note. Jednostavno mogu da govorim, mogu da vičem.

Muzički kritičari i publika zahvalni su Nataši za toliko odani rad. Novinari je nazivaju osećajnom i gracioznom, ističu njeno majstorstvo i artistizam. Publika je dočekuje ovacijama. Natalija kaže, da je Muzički teatar Stanislavskogo i Nemiroviča-Dančenko postao za nju pravi dom.

- U Moskvi za mene postoji samo naš Teatar – sa divnim orkestrom, divnim kolektivom. Imamo divne gledaoce! Ljudi dolaze na predstave po više puta, kao i mi, oni dolaze ovamo kao kući. I počinješ da shvataš, da praktično uvek pevaš za svoje rođene i najmilije ljude.

Sa slušaocima Natalija aktivno komunicira u socijalnim mrežama. Kaže, da je uvek spremna da čuje savete i kritičke primedbe. Ali je najstroži sudija upravo ona.

- Uvek želim biti odgovorna sama za sebe, da nikoga ne krivim. Jako volim da radim, volim kada sam zauzeta. Srećna sam da imam ovaj posao i da treba da ga radim upravo tako, kako sam ja i zamišljala.

Ana Kočarova,