Kiparska eksproprijacija: pravna država košta ukupno 5 milijardi evra

Koliko košta poverenje u evropski bankarski sistem? Koliko košta poverenje u evropsko pravo? Koliko košta uverenost u to da je pravo na privatnu svojinu u Evropskoj uniji sveto? Zahvaljujući zajedničkim naporima evropskih lidera i kiparskih vlasti svet je saznao odgovore na ova pitanja. Poverenje u evropsku pravnu državu i evropski bankarski sistem košta ukupno 5,86 milijardi evra. Upravo toliko se kiparske vlasti nadaju da će dobiti od uvođenja jednokratnog „doprinosa solidarnosti“ na bankarske račune u kiparskim bankama.

Očigledno je da je „doprinos solidarnosti“ uveden antidatirano i bez upozorenja, što nije ništa drugo do pravni izgovor za banalnu eksproprijaciju. Sudeći po tome što niko ne želi da preuzme na sebe odgovornost za donetu odluku može se pretpostaviti da je svim učesnicima u evro-kiparskim pregovorima postalo jasno da je učinjena katastrofalna greška. Predstavnici Nemačke i ECB složno optužuju kiparske vlasti koje su insistirale na tako egzotičnom načinu rešavanja svojih finansijskih problema. Predsednik Kipra izjavljuje da je upozoravao Evropsku komisiju da zakon o „doprinosu solidarnosti“ parlament neće usvojiti i aludira na to da je za sve kriva Angela Merkel. Reakcija analitičara vodećih evropskih banaka pokazuje da su rukovodioci evropskih finansijskih struktura užasnuti onim što se dešava.

Sad više nije važno čime će se konkretno završiti diplomatske igre u trouglu Brisel-Nikozija-Moskva. Čak i ako eksproprijacija novca s bankarskih računa bude ukinuta, bankarski sistem Kipra je osuđen na bankrot. Ako „doprinos solidarnosti“ ne bude ukinut, bankrot je takođe neizbežan. Nezavisno od rezultata diskusija u parlamentu već u toku prvog radnog dana kiparskih banaka većina njihovih klijenata će početi da povlači novac. Nijedna banka neće moći da preživi istovremeni odlazak većine ulagača. Evropa je, pokušavajući da spreči bankarsku krizu, svojim rukama stvorila uslove za brz bankrot kiparskih banaka. U ovim uslovima je vrlo verovatno da će vlasnici kiparskih računa izgubiti mnogo više od 10% ili 15% svog novca. Realističnija procena pretpostavlja gubitke od 40% do 60%. Razlika u proceni gubitaka proističe iz toga što kiparske vlasti i neki analitičari ne žele da sagledaju posledice masovnog odliva kapitala iz kiparskih banaka i njihovog bankrota koji će zatim uslediti.

Na prvi pogled, uništavanje bankarskog sektora republike Kipar ne treba da predstavlja pretnju po ekonomiju Evropske unije. Međutim, ovaj utisak vara. Dovoljno je pogledati reakciju deviznog tržišta da bi se videlo da je započet proces povlačenja novca iz zemalja koje se nalaze u jurisdikciji EU. Kapital se odliva iz Evrope i traži „tiha pristaništa“ u kojima rizik od eksproprijacije izgleda minimalan. Na osnovu nedeljnih rezultata može se reći da su najviše koristi od grešaka evropskih lidera imali Švajcarska, Singapur i Norveška. Nezavisno od toga kako će se razvijati situacija na Kipru proces odliva kapitala iz evropske zone će se otegnuti ili će poprimiti karakter lavine. Danas se scenariji razvoja kiparske krize uklapaju u formulu „užasan kraj ili užas bez kraja“. U svakom slučaju, očigledno je da je poverenje u Evropsku zonu konačno poljuljano i da su vlasnici velikih ofšor-kapitala primorani da se zamisle nad tim da više ne postoje bezbedne i pouzdane jurisdikcije.

Za Rusiju kiparska finansijska katastrofa može predstavljati jedinstvenu šansu. Većina ruskih oligarha loše zna istoriju i ruzveltovsku eksproprijaciju iz 1933. godine, a ni američki defolt iz 1971. godine joj ništa ne govori. Ovo neznanje u kombinaciji sa specifičnim iskustvom vođenja poslova u postsovjetskom periodu, dovelo je deo ruskog biznisa do idealizacije zapadnog pravnog i finansijskog sistema. Svetska finansijska kriza je označavala krah iluzija, a kiparska bankarska kriza će ih konačno rasejati. Naravno, deo oligarhijske elite neće tražiti nova „tiha pristaništa“ sve dok u svetu ne budu uništene sve ofšor-zone, ali će drugi početi da razmišljaju o povratku kapitala u Rusiju. Deofšorizacija neće predstavljati samo moderan politički mem, već i znak zdravog razuma i brige za bezbednost sopstvenog kapitala. Kiparska bankarska kriza može dovesti do promene mentaliteta dela ruske elite. Krah Kipra kao evropskog finansijskog centra dovešće do ozbiljnog povećanja transakcionih troškova po šemi „sivog uvoza“, a takođe će izazvati probleme likvidnosti nekih ruskih kompanija. Moguće je da će deo velikog biznisa biti primoran da koristi rusku jurisdikciju i ruski finansijski sistem, čak i ako to bude zbog straha da izgubi svoj novac u inostrastvu, a ne zbog patriotskih razloga. Priliv „ofšor-kapitala“ i promena orijentacije nekih finansijskih šema na rad u ruskim uslovima može stvoriti potrebnu konjunkturu za sprovođenje reformi za koje je sazrela situacija u bankarskom, poreskom i carinskom sektoru. S ove tačke gledišta može se reći da su svojim pogrešnim rešenjem Evropska unija i Kipar načinili neočekivani poklon ruskoj ekonomiji. Sad je važno da se ne propusti mogućnost da se on iskoristi.

Valentin Mindrešesku,