Da li Srbija stvarno nema na koga da se osloni ili samo to ne želi?

Iako je predsednik vlade Srbije Ivica Dačić pre nekoliko dana između ostalog izjavio da Srbija nema pravog strateškog prijatelja na Zapadu, i da se razgovori sa Prištinom vode u neravnopravnim uslovima, vrlo je primetno da Srbija i pored toga ne upućuje svoj poziv za učešće u pregovorima onim zemljama koje smatra istinskim prijateljima, a to je u prvom redu Rusija.

Podsetimo, premijer je tom prilikom izjavio bukvalno sledeće: „Mi u razgovorima nemamo na koga da se oslonimo. Nemamo koga da konsultujemo i zamolimo da napravi neku dobru uslugu za nas. Geostrateški, Srbija je u veoma nepovoljnoj situaciji.“ I još je dodao da na Zapadu Srbija nema nijednog moćnog prijatelja.

I predsednik skupštinskog odbora za Kosovo i Metohiju je posvedočio da su Amerikanci sve vreme bili uključeni u briselske razgovore, a po njegovim rečima, poznato je da su oni pokrovitelji Prištine, te stoga ne žele da uvaže ni jedan procenat interesa Srbije. Kao jedino moguće rešenje Drecun je pomenuo eventualno uključivanje Rusije kako bi se napokon ostvarila ravnoteža, jer ako sve ostane kao i do sada, teško da će biti postignut kompromis, zato što, kako se izrazio – i Brisel i Vašington duvaju u jedra Prištine.

To primećuju i ruski zvaničnici, pa je tako ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Čepurin juče ocenio da Brisel, kao posrednik u dijalogu o Kosmetu, nije ispunio očekivanja vezana za neutralnost i pritom je rekao da on nije osetio pozitivnu želju Evropske unije da se reši problem uz uzimanje u obzir interesa Srbije. A ruski predstavnik pri Evropskoj uniji Čižov je sa svoje strane izjavio da se Moskva u takvim okolnostima „ograničava na što pažljivije praćenje toka“ razgovora, jer nikada niko nije ni pomenuo učešće Rusije u pregovorima.

Jedan od retkih srbskih zvaničnika, koji su javno istakli značaj i potrebu da se i Ruska Federacija uključi u dalji tok razgovora o Kosmetu je ambasador Srbije u Moskvi Slavenko Terzić. Naime, on je pre nekoliko dana decidno izjavio da u pregovore Beograda i Prištine treba da se uključi i velika sila poput Rusije, koja je spremna da podrži ono što Srbiji odgovara. Međutim, on je istovremeno naglasio za sada niko od srbskih čelnika nije na to spreman – ni vlada Srbije, niti njen predsednik.

A upravo to je ono što predstavlja najveću kontradiktornost. Dakle, ako je na primer, još nedavno premijer Dačić u trenucima iskrenosti pred kamerama javno izneo svoje mišljenje u kome je doslovno rekao „da se Srbija ne bori sa Prištinom, nego sa NATO-m, pa čak i sa Evropskom unijom“, i da „Srbija ne može sama protiv velikog dela međunarodne zajednice“, onda je utoliko neshvatljivije zašto u tom slučaju nema poziva upućenog onima koji bi jedino mogli da pomognu Srbiji u pregovorima. Dačić je to donekle opravdao rečima da su, kako je rekao, „prijatelji daleko da bi nam pomogli u sukobima koji se ovde događaju“.

Međutim, sa tim se baš i ne slažu brojni posmatrači, koji govore da se Rusija jednostavno ne može uključiti u celu priču, ako joj zvanična Srbija ne uputi takav poziv, jer po njima, Moskvi su vezane ruke i nepozvana ne može ništa da preduzme u srpsku korist.

Ali to je već izgleda pitanje koje treba uputiti srbskoj vladi i predsedniku države, da odgovore zašto je to tako, ako po Dačiću – „Srbija u razgovorima nema na koga da se osloni“. Odnosno, možda je najbolje formulisati pitanje ovako – zašto Srbija ne želi ni na koga da se osloni? Pogotovo ako se takav oslonac takoreći sam nudi.

Ratko Paić,