Ima li srbska vlast prostor za manevar na pregovorima o Kosovu?

U februaru i martu intenzivnost pregovaračkog procesa o Kosovu je intenzivirana, pošto Ketrin Ešton treba da dobije rezultate već u aprilu, što će biti odraženo u aprilskom saopštenju Evropske komisije. Faktički reč je o vremenskom ograničavanju pregovora, što ne može da se ne odrazi na njihov kvalitet.

Kako bi se ubrzao proces korišćena je različita metodika: povećanje nivoa pregovaračkih grupa do „predsedničkog“, zaplašivanje odlaganjem datuma sporazuma sa EU, dobri saveti američkih i nemačkih savetnika i slično. Posle dogovora o granicama i pograničnim prelazima ostalo je da se razmotri pitanje potpune integracije srbskih opština u politički, ekonomski i finansijski sistem pokrajine.

6. februara pregovori su podignuti na nov, predsednički nivo. U Briselu su se sastajali predsednik Srbije Tomislav Nikolić i Atifete Jahjaga. Mada je susret trajao manje od sat vremena, Albanci su bili zadovoljni samom njegovom činjenicom. Oni su ocenili čak kratki dijalog kao sastanak predsednika dve nezavisne države. Jahjaga je izjavila da se sastaje sa srbskim predsednikom kao šef suverene, nezavisne države. "Mi smo ovde ravnopravni. To je otvaranje novog poglavlja na našem putu evroatlantske integracije", podvukla je ona. Nikolić nije bio toliko optimističan. Nažalost, rekao je on novinarima, "gospođa Jahjaga u toku susreta počela je da govori o ljudskim pravima, insistirala je na tome da dve nezavisne države treba da sarađuju. Rekao sam da ako ona nastavi da insistira na tome da je Kosovo nezavisna država, dijalog ne može da se razvija u pravcu traganja za zajedničkim rešenjem."

U Srbiji je sastanak ocenjen na različite načine, ali uglavnom negativno. Nezadovoljstvo izaziva pre svega to što ni poslanici Skupštine, ni javnost nemaju mogućnosti da se upoznaju sa dokumentima i tokom pregovora. Vojislav Koštunica smatra da je Tomislav Nikolić započeo proces uništavanja srpske državnosti na Kosovu, i predložio je predsedniku da podnese ostavku. U odsustvu dokumenata razmatrane su samo izjave predsednika i premijera. Nikolić uverava da se stvaraju nove kosovske institucije na čijem čelu će biti Srbi, da je reč o formiranju Zajednice srbskih opština koja će dobiti autonomiju, da Kosovo niko ne planira da prizna. Po planu Ivice Dačića, obrazovanje, prosveta, pravosuđe i lokalna policija treba da budu srbski i da održavaju odnose sa Prištinom i Beogradom. Ipak Tači otvoreno govori da nikakvu autonomiju u okviru Kosova Srbi neće dobiti.

Zašto su tako važne za dve strane opštine na severu Kosova? U tim opštinama sa većinskim srbskim stanovništvom poredak osiguravaju srbski policajci koji dobijaju platu iz Beograda, tamo u bolnicama, školama, sudovima rade i školuju se Srbi. Oni su do nedavno imali neprekidnu saobraćajnu vezu sa Srbijom. Svoju delatnost je obnoviio i univrerzitet u Kosovskoj Mitrovici, preselivši se iz Prištine. Regionom upravlja Skupština, svi organi vlasti tesno su vezani sa Srbijom. Kada sve to pređe Albancima, ko će se usuditi ka kaže da je Kosovo srbska autonomija?

Čak uvijena retorika srbskog rukovodstva ne može da sakrije uništavanje poslednjih vidljivih znaka prisustva Srbije na Kosovu. Uništavanje „paralelnih“ institucija je upravo uništavanje državnosti. Od sada one će postati kosovske, uključujući medicinu, obrazovanje, policiju. Boreći se za autonomiju u autonomiji Dačić mora da razume apsurdnost te sintagme.

19. februara u Briselu održan je detaljni razgovor o integraciji opština na severu Kosova. Pregovori su trajali svega 19. u toku dana i nastavili se 20. februara iza zatovrenih vrata. Dan ranije je državni sekretar SAD Džon Keri konsultovao gospođu Ešton o metodici daljih pregovora. Neposredno u Briselu sa stranama je razgovarao američki diplomata Filip Riker koji je hvalio srpsku stranu zbog iznalaženja kompromisa, obećao je podršku po pitanju evrointegracije. Na Hašima Tačija se nije vršio pritisak, Riker je izrazio Tačiju potpunu podršku SAD za stav u pregovaračkom procesu. Njega su obodrili evropskom perspektivom i samo su ga grdili zbog kriminala i korupcije, na koje treba obratiti pažnju.

Sami Srbi sa Kosova su istupili protiv kompromisa na koji se odlučuje Beograd. Oni zahtevaju da se vrati pregovarački proces u okvire UN, da se poštuje rezolucija UN 1244, da se pomisli na Srbe koji žive u enklavama u drugim regionima Kosova.

Dve nedelje do narednog susreta 20. marta posrednici su proveli u konsultacijama, računajući da će ovu rundu učiniti poslednjom.

13. marta Ešton je odletela na Balkan, u Prištinu i Beograd. Htela je da postigne konkretni rezultat. Albanci su ocenili dolazak Ešton kao izraz podrške, obećali da će nastaviti pregovore o normalizaciji odnosa dve zemlje, potpunoj integraciji severnih opština u politički i zakonodavni sistem pokrajine u skladu sa Ustavom Kosova. Pri tome stav je ostao čvrst: nikakve zajednice srbskih opština, kako ne bi ispalo nešto poput Republike Srpske, koja stvara u BiH toliko problema.

O narednim pregovorima 20. marta malo šta se zna. Ipak agencija Tanjug je saznala da je bila pripremljena nova verzija Sporazuma od 8 tačaka. U pogledu Zajednice sprskih opština kompromis je nađen u tome što će 9 kosovskih opština dobiti prava označena u Ahtisarijevom planu. Osim toga, posle sporazuma o normalizaciji odnosa, prema izjavama savetnika Bundestaga Hansa Falenskog, treba da usledi pružanje mesta Kosovu u UN uz punu saglasnost Beograda. Samo u tom slučaju Nemačka je spremna da smanji spisak uslova prema Srbiji, neophodnih za početak pregovara sa EU. Između ostalog, Nemačka je postavila Srbiji 7 uslova u kojem je na primer da ne menja mišljenje o događajima u Srebrenici kao o genocidu.

Napetost u zemlji raste, vremena do konačne odluke ostaje vrlo malo. Jedina opoziciona parlamentarna DSS zahteva da se razmotri pitanje u Skupštini. To su važni dani kada narod i država treba da pokažu samopoštovanje i jedinstveni stav da Srbija nikada neće trgovati svojom teritorijom, izjavio je Vojislav Koštunica. Prema papiru pripremljenom u Briselu, rekao je on, Srbija se odriče Kosova, naša zemlja će biti prva koja će dobrovoljno dati svoju teritoriju. Treba odustati od takvog predloga EU, smatra on.

21. marta održano je zasedanje SB UN, gde je razmatran tok pregovora o Kosovu na koje su poznave strane. Dačić je naslikao neveselu sliku života srpske zajednice na Kosovu: odsustvo uslova za povratak Srba u svoje domove, njihovo kretanje nije bezbedno, upotreba srbskog jezika je nemoguća, spomenici kulture i dalje se uništavaju. On je naveo podatke da u vreme od 1. oktobra 2012. do 31. januara 2013. godine u pokrajini su izvršena 93 napada na Srbe, ima ubijenih i ranjenih. Samo u januara srušena su 102 nadrgobna spomenika na srbskim grobljima. Osim toga, uvećan je broj uhapšenih Srba bez objašnjenja razloga.

Kosovski "premijer" Hašim Tači na SB je pozvao Beograd da pristane da se rasformiraju „paralelne strukture vlasti“ na Kosovu i da se potpiše mirovni sporazum u kojem bi se Srbi izvinili za zločine 90-ih godina i pristali da plate reparacije(!).

2. aprila pregovori treba da se završe, kako bi 16. aprila Ešton mogla da podnese izveštaj, a 22. aprila, na dan sastanka šefova doplomatije zemalja EU molo bi da se stavi na dnevni red pitanje Srbije. Bez obzira na „oprezni optimizam“ Brisel prognozira da će Priština i Beograd potpisati sporazum. Srbi su odlučili da razmotre pitanje na vladinom nivou, i većina je našla da je sporazum neprihvatljiv. Javno mnjenje u Srbiji kategorički je protiv ustupaka Prištini. Ipak Dačić se plaši da će Srbiju ponovo optužiti za ometanje pregovora, aludira da je lako reći „ne“ ali da treba pokušati da se pronađe drugi izlaz, da je šteta odlagati datum početka pregovora sa EU na još godinu dana.

Nedavno je u Beogradu održana naučna konferencija o kosovskom pitanju, koju je organizovao Institut za evropska istraživanja i Centar za proučavanje migracije u kojoj sam i ja učestvovala. Zanimljivo je da su na nju bili pozvani ne samo naučnici, već i oni koji su za vreme prethodnih vlasti neposredno učestvovali u pregovaračkom procesu, kao i aktuelni srbski lideri Kosova. Razmatranje je uglavnom bilo koncentrisano oko dva pitanja: ocena rezultata pregovaračkog procesa i traganje onog što još može da se učini.

Borko Stefanović, šef beogradske pregovaračke grupe prethodne vlade govorio je o tome kako je teško bilo voditi pregovore kada su Srbi stalno istupali sa predlozima, a Albanci ćutali. Po njegovom mišljenju, dobro je što su u to vreme postignuti neki dogovori, ali nisu potpisani. Sada on kritikuje aktuelne pregovarače zato što prethodno ne razmatraju svoj stav u vladi, Skupštini, što niko nije video ni jedan papir, ni jedan predlog.

Zanimljivo je bilo istupanje Slobodana Samradžića, naučnika, zamenika predsednika Demokratske stranke Srbije, bivšeg ministra za Kosovo i Metohiju, koji je učestvovao na pregovorima 2006-2008. godine. Njegova kritika vlade je bila mirna, ali vrlo oštra. Negodovanje je izazvala politika stalnih ustupaka: Srbija je spremna da menja svoj Ustav na osnovu rezultata pregovora, a Kosovo svoj Ustav brani, Srbi ne brane svoje nacionalne interese u očuvanju teritorije, a Albanci stalno govore o integraciji teritorije Kosova. Po njegovom mišljenju, aktuelne vlasti pridržavaju se strategije samoporicanja: 1) međunarodnog prava, 2) srbskih institucija vlasti u severnom Kosovu, formiranih posle 1999. godine, 3) svojih nacionalnih interesa. Odgovarajući na pitanje šta pokreće aktuelnu vlast, zašto se ona odlučuje na stalne ustupke, naučnik i političar je pretpostavio: strah od kažnjavanja. Tako je veliki strah od sankcija, bombardovanja i izolacije, koji je pretrpeo srbski narod.

Govornici su govorili o tome da svi ustupci Ivice Dačića na pregovorima protivreče Ustavu Srbije, a to znači politički su nelegitimni. Pregovori za vreme Borisa Tadića bili su prekinuti, papiri su ostali nepotpisani. Akutelno rukovodstvo je propustilo šansu da odustane od virtuelnih dogovra, ali umeto toga je uhvatilo oborenu zastavu i krenulo u ofanzivu protiv sebe samog. Među greškama vlasti učesnici su naveli odustvo manevrisanja i strateške vidovitosti. Tako se pominjalo da su vlasti imale dve mogućnosti da uđu na Kosovo: posle pogorma 17. marta 2004. godine, kako bi zaštitile srbsko stanovništvo, i posle proglašenja nezavisnosti pokrajine 2008. godine. Da su se tada vlasti na to odlučile, sada bi imali sasvim drugačiji stav u pregovaračkom procesu.

Kako nam se čini, aktuelne vlasti imaju izvestan prostor za manevar. Kao prvo, one su sasvim zaboravile na rezoluciju 1244, koju niko nije ukinuo: kao drugo, treba odricati Ahtisarijev plan koji nije bio usvojen u SB, znači nije legitiman, a upravo po njemu sada pokušavaju da izgrade unutrašnji život Kosova; kao treće, da iskoriste podršku saveznika, a ne da deluju uprkos dogovorima sa njima. Osim toga, treba zauzeti stav da jednostrani ustupci nisu kompromis, što će dati mogućnost da se ne žuri sa privhatanjem rešenja. I konačno ne treba ići na ogormne žrtve, ljudske i teritorijalne, radi iluzornog cilja početka pregovora o stupanju u EU. Istorija takve propuste ne zaboravlja.

Jelena Guskova,