Zastakljivanje mesa za Srbe

Stavovi Brisela po tom pitanju su odavno sasvim jasni, a na Beogradu je da samo prihvati najbezbolniju formu de iure priznavanja u međunarodnim okvirima činjeničnog stanja da KosMet od juna 1999. g. više ne pripada državi Srbiji jer je od nje otet od strane zapadnih kriminalaca pa čak i nacista.[1] Pored ovakve „pravedne“ presude oba Brisela (i Evropske Unije i NATO pakta) u julu 2010. g. smo doživeli još jednu „pravednu“ presudu tzv. „Međunarodnog suda pravde“ u Hagu, osnovanog 1899. g., o zakonitosti ili nezakonitosti samoproglašene nezavisnosti Kosova od 17. februara 2008. g. Ovaj međunarodni Sud je tada presudio da je kosovska samoproglašena nezavisnost u skladu sa međunarodnim pravom, tj. da je legalna i legitimna bar što se tiče međunarodnih pravnih okvira. Obzirom da znamo da je Petooktobarska Srbija učinila sve da do ovog samoproglašenja i dođe logično je i da je baš demonokratski Beograd po nalogu svojih kaubojskih gazda iz Vašingtona i Brisela i pokrenuo faktički sudski spor sa šiprarskom narko-mafijom sa KosMeta o „legalnosti“ akta otcepljenja KosMeta od Srbije pa je stoga i bilo unapred dobro poznato kakvu će „pravednu“ odluku Sud i doneti što je za plavo-žuto-crvenu vladajuću koaliciju „Za evropski Beogradski pašaluk“ bio i glavni adut da se konačno ratosilja kosmetskog problema i odrešenih ruku dalje nastavi sa svođenjem državnih granica evropske Srbije u pred-Kumanovske (1912. g.) pa čak i verovatno pred-Karađorđeve (1804. g.) okvire. Možemo samo naslutiti da će nakon i formalne verifikacije otcepljenja KosMeta od Srbije od strane evropskog Beograda nova „Euro“ koalicija u tandemu Dačić-Nikolić-Vučić (novi euro-trijumvirat Republike Ostataka Srbije nakon parlamentarnih i predsedničkih izbora u maju 2012. g.) doneti i novi „Zakon o zabrani spominjanja Kosova i Metohije“ obzirom da je međunarodni Sud već doneo „pravičnu“ presudu po tom pitanju i jer svako ponovno otvaranje kosmetske rane dovodi do destabilizacije u regionu i do kvarenja dobrosusedskih odnosa (inače, ispunjavanje oba ova uslova je i preduslov za prijem u Evropsku Uniju).[2]

U međuvremenu, dok se dotični gorespomenuti Zakon ne izglasa od strane Euro-Parlamenta Republike Ostataka Srbije i dok se u školskim programima u evropskom Beogradskom pašaluku nazivi „Kosovo i Metohija“ ne zamene više evropejskijim „Kosova e Dukagjinit“ (uz administrativnu zabranu upotrebe ćirilice u javnim sferama kao „primitivno-azijatskog tipa hijeroglifskih grafema“) da iznesemo jedan dokumentovani slučaj o „višestoletnoj pravednoj borbi potlačenog albanskog naroda Kosove i Dukađina za nacionalnom slobodom i državnom neovisnošću protiv srbo-četničkog nacional-šovinizma“.[3]

Nakon isfabrikovanih i krajnje politički „napuhanih“ demonstracija Šiptara na KosMetu u proleće 1981. g. za lokalne Srbe je skoro svaki dan predstavljao „Kristalni dan“ a svaka noć „Kristalnu noć“. Masovna ubistva, progoni, silovanja, prebijanja, paljevine itd. su predstavljali uobičajeni deo terorističkog folklora Šiptara sa jedinim ciljem da se ova drevna srbska oblast definitivno očisti od svojih sopstvenih pravno-povesnih vlasnika, tj. starosedeoca.[4] U povesti terorizma poznati su raznorazni domišljati, ali pre svega efikasni slučajevi vođenja tzv. „specijalnog rata“ kao što je proizvodnja „bum-bum naliv pera“, slanje pošiljki sa smrtonosnim antraksom, namerno izazivanje raznoraznih epidemija i pandemija...U povesti „višestoletne pravedne borbe potlačenog albanskog naroda Kosove i Dukađina za nacionalnom slobodom i državnom neovisnošću“ će zasigurno biti rezervisano posebno mesto za specijalni šiptarski doprinos „Enciklopediji opšte povesti terorizma“.


U ovom konkretnom i pre svega dokumentovano-dokazanom „šiptarskom specijalitetu narodne kuhinje Envera i Fadilja Hodže“ radi se o „zastakljivanju mesa“ namenjenog za konzumiranje određene etničke grupe. Naime, sredinom meseca avgusta 1989. g. je u državnom preduzeću „Klanica“ u Gnjilanu otkriven novi vid specijalnog rata „albanskih ugnjetenih masa“ obzirom da su u mesu koje je namenski proizvođeno i pakovano za potrošače u Beogradu pronađeni ubačeni mleveni komadići stakla. Samo zahvaljujući ljudskoj i profesionalnoj revnosti Srba koji su radili u ovom preduzeću kao kontrolori kvaliteta mesnih proizvoda pre njihovog napuštanja fabričkog kruga i upućivanja na tržište isti kontingent „zastakljenog mesa“ nikada nije dospeo do onih kojima je bio i namenjen. Da se u ovom konkretnom slučaju radilo o dobro isplaniranoj terorističkoj akciji sa predumišljajem govore nam i sledeće dve okolnosti:

1) Staklo u mesu u mlevenoj formi su otkrili etnički Srbi kontrolori, ali ne i njihove šiptarske kolege, i
2) Iz iste fabrike za obradu i preradu mesa u Gnjilanu nikada nije poslat ni jedan „zastakljeni“ kontingent mesa npr. u Zagreb, Tiranu, Ljubljanu...

Da se na kraju pre donošenja „Zakona o zabrani spominjanja Kosova i Metohije“ u Euro-Beogradskom pašaluku potsetimo da nakon ulaska u Evropsku Uniju važi pravilo otvorenog, slobodnog i pre svega tržišta bez granica za sve unijatske članove i članice. To konkretno znači da ćemo u prodajno-prehrambenim centrima širom Euro-„Srbije“  od Smedereva do Zlatibora i od Bajine Bašte do Ćuprije (podeljene na nahije pod zvaničnim administrativnim nazivom „Euro-regioni“: Šabačka, Valjevska, Beogradska, Smederevska, Požarevačka, Ćuprijska, Jagodinska, Kragujevačka, Rudnička, Požeška, Užička i Sokoska) moći slobodno da uživamo u gurmanskim specijalitetima „narodnih kuhinja“ naših nam dragih suseda Hrvata, „Kosovara“, „Vojvođana“, Bošnjaka, Mađara i Bugara. Obzirom da na teritoriji šiptarske „Republike Kosova“ više neće biti Srba podrazumeva se da će se na svim kontrolnim punktovima svih klanica i ostalih prehrambenih preduzeća u Tačikistanu zapošljavaju isključivo „sinovi“ Envera i Fadilja Hodže, tj. rođaci Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja i njima sličnim. Isti je slučaj i sa Lipom Njinom odakle smo još 1989−1990. g. dok je još bilo 12% Srba u Brozovoj Grande Kroaciji dobijali „Karlovačko pivo“ sa čepom na čijoj se unutrašnjoj strani nalazila ustaška šahovnica.[5] Sada kada je procenat Srba u Hrvatskoj spao na 4 usled „dragovoljnog egzodusa“ kolovoza 1995. g. možemo očekivati da se nakon ulaska u Evropsku Uniju i njih i nas u slobodnoj prodaji po Šumadiji naleti u Miškovićevom „Maksiju“ ili slovenačkom „Merkatoru“ (prepakovanog u domaći „Rodić“) i na bocu pive iz „Zagrebačke pivovare“ sa sloganima tipa „Srbe na vrbe!“, „Za dom spremni!“, „Ubi, ubi Srbina!“ na etiketama i to naravno uz Poglavnikov portret i obavezno slovo „U“ na spoljašnjoj strani čepa. Naravno, ko god se bude žalio na kvalitet dotičnih proizvoda potpadaće pod slovo „Zakona o zabrani narušavanja dobrosusjedskih relacija“, a koji proističe direktno iz „Lisabonskog Ugovora“, tj. „Konstitucije Europejske Sveze“.

Dobar tek!   




[1] Zvanični amblem iliti grb NATO pakta se sastoji od dva nacistička krsta (“svastike”) spojenih u jedan. Popularan naziv u intelektualnim krugovima u centralnoj Šumadiji za ovu atavističku organizaciju iz doba Hladnog rata glasi: Nazi American Terrorist Organization – NATO.

[2] O politici „europeizacije“ i širenja članstva Evropske Unije sa stanovišta Brisela videti u: Featherstone K., Radaelli C. M., The Politics of Europeanisation, New York: Oxford University Press, 2003, Cini M., European Union Politics, New York: Oxford University Press, 2004.

[3] O raznim vidovima terorističkih oblika šiptarskog i drugog ne-srbskog nasilja na prostorima Jugoslavije u poslednjih sto godina videti u: Dr. Radoslav Gaćinović, Nasilje u Jugoslaviji, Beograd: EVRO, 2002.

[4] O značaju Kosova i Metohije za Srbe i u srbskoj povesti videti u: Radovan Samardžić i drugi, Kosovo i Metohija u srbskoj istoriji, Beograd: SKZ, 1989. O istorijskom poreklu Srba videti u: Miodrag Milanović, Istorijsko poreklo Srba, Beograd: Vandalija, 2011.

[5] Pivo je kupljeno od strane autora ovog teksta na Belim Vodama u Beogradu, opština Čukarica.