Željko Filipović: Istorija zatiranja ćirilice

U Austrijskom i Austro-Ugarskom carstvu katoličanstvo je bilo državna vera, pa je rimski verski centar preko dvora, crkve, vojske, sudskog i školskog sistema vršio stalan i surov pritisak na srbsko stanovništvo da se odrekne pravoslavne vere, ćirilice i julijanskog kalendara i da pređe na katoličku veru. Graničarski oficir Filip Radotić je bio osuđen na smrt samo zbog toga što nije pristao da pređe na uniju. Srbima je bilo zabranjeno da svojoj deci daju prezimena na „ić“, pa odatle današnja prezimena prečanskih Srba: Petrov, Boškov, Markov, Popov, Bugarski, Rudinski, Pomorišac, Bečejac, Peričin, Nenin, Kurjakov, Kaćanski, Kolarov, Suvajac… U srbskim školama je bila zabranjena ćirilica i naređena latinica kao obavezna. Srbima je bilo zabranjeno da svoje mrtve sahranjuju na grobljima, pa su oni to činili krišom po šumama, livadama, utrinama, kraj puteva, po svojim dvorištima. Srbima je bilo zabranjeno da crkve grade bez dozvole vlasti, a vlast je dozvoljavala samo „barokni stil“ („jezuitski stil“), pa bi crkve sagrađene u pravoslavnom stilu bile odmah rušene. Sve ovo je bio oblik organizovanog pritiska katoličkog dvora i države na pravoslavne Srbe da pređu na katoličku veru. U vreme najsurovijih pritisaka dvora, Srbi su ćirilicu doživljavali kao suštinsku odliku svog verskog i nacionalnog identiteta, i svim sredstvima su je branili kao svoj život! I u takvim uslovima ćirilica je Srbima bila jedino pismo. Krajem XIX veka odlukama Berlinskog kongresa Bosna i Hercegovina je dodeljena na upravu Austro-Ugarskoj. I ovde je dvor pokušao da Srbima iščupa ćirilicu, ali je otpor naroda zajedno sa njegovom crkvom i trgovcima bio nesalomiv. Posle toga Srbi više nisu morali da se odazovu na sud ako im poziv nije bio dostavljen – baš na ćirilici! Godine 1914. Hrvatski sabor je doneo odluku o zabrani ćirilice u Hrvatskoj. Godine 1915. i Bosanski sabor je zabranio ćirilicu i u Bosni i Hercegovini. Stvaranjem Kraljevine SHS 1918. godine Vatikan je naslutio novu šansu da Srbima izbije iz glave ćirilicu. Ono što nije uspelo nasiljem austrijskog režima „spolja“, probaće se preko Slovenaca i Hrvata „iznutra“. U Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji Srbi su sva zvanična dokumenta pisali dvoazbučno, iz obzira prema Hrvatima. Hrvati i dalje – samo latinicom. Pa ipak, i tada je ćirilica bila jedino srbsko pismo. Godine 1941. i NDH je zabranila ćirilicu u Hrvatskoj. Posle II svetskog rata u Jugoslaviji vlast preuzimaju katolički narodi Slovenci i Hrvati preko Broza, Kardelja i Bakarića. Ovo je za Vatikan bila naročito povoljna prilika da preko „ateista svoje vere“ zada konačan udarac ćirilici kod Srba. Hrvatski šloser Broz je preko srbskog krojača Aleksandra Rankovića izdejstvovao „dogovor“ srbskih i hrvatskih lingvista i književnika poznat kao Novosadski dogovor iz 1954. godine. Po nalogu vlasti, sprovođenje ovog „dogovora“ su započeli lingvisti i književnici, a proticanjem vremena priključili su mu se – svesno ili nesvesno! – i ostali segmenti u srbskom narodu – državni organi, kulturne, naučne institucije; kasnije sami prosvetni radnici, pa informatičari, sistem administratori, moderatori na raznim internet forumima, i konačno, što je za ćirilicu bilo i najpogubnije – srbska omladina! Svako od njih je dodao po lopatu zemlje na grob ćirilice. Idemo redom: UČENICI I STUDENTI Očekivati da ova sredina iznedri snagu dovoljne kritične mase da postigne preokret u primeni ćirilice u životu srbskog naroda je isto što i očekivati da knjigovođa sa pravosnažnom sudskom presudom za proneveru novca svoje ustanove „pričuva“ pare prikupljene za neku dobrotvornu akciju! Srbski učenici i studenti, kao i ogromna većina mladih, su glavni nosioci podsmeha i prezira prema ćirilici. (Obiđite prodavnice mobilnih telefona, gde rade isključivo mladi, i pitajte da li postoje modeli koji bi mogli da pisane poruke šalju na srbskoj ćirilici, i pratite njihovu reakciju!) Oni nisu „krivci“, oni su žrtve sredine u kojoj su rođeni i odrasli. Od kada su se rodili, svi prehrambeni, higijenski i odevni predmeti koji su zbog njih unošeni u kuću, imali su natpise isključivo na latinici; sve igračke i tehnički predmeti koje su u detinjstvu dobijali na poklon – slikovnice, bojanke, bicikli, fotoaparati, računari, mobilni telefoni i slično – imali su isključivo latinična slova; svi crtani filmovi koje su gledali na televiziji, na računarima i mobilnim telefonima, imali su isključivo latinična slova. U prodavnicama na etiketama industrijskih proizvoda gotovo i ne postoji ćirilica. Oni su odrasli uz latinicu, pa su dovedeni u ZABLUDU da je „latinica – naše pismo“, a da je ćirilica – „ostatak prošlosti, prevaziđeno, zastarelo i neupotrebljivo pismo“, pa su spremni da se tuku za tuđe u uverenju da brane svoje! Zato mi i kažemo: oni nisu „krivci“, oni su žrtve! Ja sam mom unuku nabavio mobilni telefon koji je mogao da pisane poruke šalje na srbskoj ćirilici. Kome god je od svojih drugara poslao poruku, niko mu nije odgovarao! U ličnom susretu sa njima, drugari su mu navodili različite razloge ili izgovore: te „latinica mi je lepša od ćirilice“, te „moj telefon ne ispisuje ćirilična slova“, te „neprijatno mi je što i ja tebi ne mogu da odgovorim na ćirilici“, itd. I, šta se desilo? Dete mi je … vratilo poklonjeni telefon: „Deda, ne vredi, drugari me izbegavaju, kao da sam šugav“… Ovo se dogodilo u Srbiji – zemlji ćirilice! TV STANICE Televizija Beograd je počela sa radom 1958. godine i čitavih 20 godina, do 1978, koristila je isključivo hrvatsku latinicu, iako su svi ostali republički TV centri slobodno koristili svoje jezike i pisma. Punih 20 godina srbska deca su kraj TV ekrana odrastala uz latinicu kao „svoje pismo“. Za TV „Pink“ izbegavanje ćirilice je „pitanje prestiža“, statusni simbol! TV „B-92“ ćirilicu koristi jedino u emisijama za poljoprivrednike, čime odlično odražava mentalitet ljudi koji u njoj rade, i koji ćirilicu doživljavaju kao „narodnu nošnju“, kao „ostatak prošlosti“, kao „svojstvo sela i zemljoradnje“. Sve tri ove stanice emituju teletekst bez korišćenja ćirilice, pa na RTS imamo „u cetvrtak oblacno sa kisom“; na „Pinku“ – „pevacica snimila plocu“; a na „B-92“ – „Srbi su zlocinacki narod“. Politička garnitura u panonskom delu Srbije je primenila podvalu o „srbskoj latinici“, pa u Novom Sadu čak i nazivi ulica sa takvim imenima kao što su Sveti Sava, Vuk Karadžić, Matica srbska, Dositej Obradović, Ćirilo i Metodije, su na latinici, a RTV je samo ispostava te političke garniture. Možemo li očekivati da ove kuće pomognu očuvanju ćirilice! ŠTAMPA „Politika“ i „NIN“ više nisu u srbskim rukama, i nerealno je očekivati da tamo nekog još interesuje sudbina ćirilice. Teofil Pnčić je već rekao da je „Vreme“ počelo da izlazi na latinici, i da se tamo i ne razmišlja o ćirilici. Za njega je sahrana ćirilice već završena stvar. „Večernje novosti“ reklame objavljuju pretežno na latinici, iako je to od osnivanja 1953. godine ćirilični list. Manojlo Vukotić u razgovoru sa predsednikom „Ćirilice“ primenjuje metod diskvalifikacije unapred i na neviđeno, polazeći od stava: „Ja sam studirao književnost, a ti tehniku, i ti ne možeš biti moj sagovornik“! Čiju književnost je on studirao? Arapsku, germansku, romansku, ili…? I Mengele je imao diplomu lekara! Da li on misli da su ljudi koji su studirali pravo izuzeti od pravne odgovornosti samim tim što su studirali pravo? Zamislite advokata koji vozilom prođe na crveno svetlo, a posle saobraćajcu priča kako je on studirao pravo, i ovaj ne može da mu bude sagovornik. Možemo li da se uzdamo u ovakve ljude iz štampe da pomognu u očuvanju ćirilice? PROSVETNI RADNICI Pokažite mi jednog jedinog učitelja, nastavnika ili profesora u Srbiji koji je učenicima ili studentima umeo da kaže zašto su oni kao Srbi – i u celom svetu jedino Srbi – za svoj jezik učili još jedno pismo. Ne postoji! U prvoj generaciji prosvetnih radnika u vreme donošenja Novosadskog „dogovora“ 1954. g. to nisu smeli da kažu, jer su bili svesni da je to bila politička odluka, pa su se bojali za svoja radna mesta, a u kasnijim generacijama prosvetnih radnika, koji su već rođeni i odrasli u okruženju isključivosti latinice u „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“ to nisu ni znali da kažu, jer su i sami odrasli na zabludi o „latinici kao našem pismu“. Godine 2009. na kraju trećeg razreda osnovne škole deca su na tabli ispisala poruku zahvalnosti svojoj učiteljici, i svi su se potpisali. Roditelj koji je došao da svom detetu čestita završetak školske godine primetio je na tabli da su se od celog razreda samo dva deteta potpisala ćirilicom! U trećem razredu! Mislite li da je učiteljica ovo uopšte primetila? Mislite li da je deci povodom toga bilo šta rekla? Mislite li da je na početku sledeće školske godine deci povodom toga bilo šta rekla? A šta i da kaže kada je i sama odrasla na zabludi o „latinici kao našem pismu“! Već sam naveo kakav je odnos učenika i studenata prema ćirilici – podsmeh i podrugljivost. Šta mislite, koliku „zaslugu“ za to imaju sami prosvetni radnici? Presudnu! Učenici i studenti i mlade generacije uopšte su samo odraz njihovih učitelja, nastavnika i profesora. Možemo li da se uzdamo u ovakve prosvetne radnike da doprinesu očuvanju ćirilice! Možemo li da se uzdamo u bespravne graditelje da doprinesu poštovanju urbanističkih planova? SANU Ova ustanova još samo po tradiciji nosi ime „srbska“. Ona je postala privezak i „ukras“ režima. Njen predsednik Nikola Hajdin je prilikom izbora rekao da njegova pobeda „predstavlja poraz memorandumskih snaga“, i time je režimu pokazao da „zna za jadac“. Taj čovek kao ni cela SANU nikad ni jednu reč nije rekao u odbranu ćirilice. Na njegovom Građevinskom fakultetu ćirilica je već proterana, a on sad sa novog položaja brani te „tekovine“. U Odeljenju za srbski jezik SANU, poput onog Japanca koji još nije saznao da je II svetski rat odavno završen, pa u rovu i dalje čeka Amerikance da se pojave, starci još nisu saznali da je Jugoslavija propala, pa i dalje rade na „Rečniku srbskohrvatskog jezika“! Za srbski narod nije nikakva sreća što mu ime jezika i broj pisama propisuju ljudi sa prezimenima Klajn, Šipka, Bugarski, Fekete, Palavestra, Pešikan, Pižurica. Ovde je izgleda još na snazi ona austrijska zabrana „ić“… MATICA SRPSKA Je zaista bila „srbska“ jedino u Austro-Ugarskoj, kada je u najtežim okolnostima umela da čuva i neguje srpsku kulturu, pa i srpsku ćirilicu. Ni u ovoj ustanovi čičice sa leptir mašnama ni jednom nisu izgovorile ni upozorenje, a kamoli protest zbog nestajanja ćirilice. U ovakvoj Matici „srbskoj“ je izmišljena nova podvala srbskom narodu u vidu „srpske latinice“, što je samo nova stepenica na ukupnom putu zatiranja srpske ćirilice i njenog zamenjivanja hrvatskom latinicom. Ova najnovija podvala je nagrađena od strane autonomaških političara nagradom za životno delo, a Matica srbska je postala Matica vojvođanska. VUKOVA ZADUŽBINA Takođe ništa ne čini da se nestajanje Vukovog pisma prekine i povrate redovne prilike u pogledu upotrebe ćirilice u životu srbskog naroda. Zahvaljujući narodnoj uspomeni na Vuka ljudi u Vukovoj zadužbini su našli uhlebljenje, pa opet mirno posmatraju nestajanje ćirilice. Oni čak i elektronsku poštu šalju na latinici, kao da dodatno žele da se narugaju Vuku i srbskom narodu, a kada neko njima pošalje poštu na ćirilici, oni je proglašavaju za viruse i odbijaju da otvore poruku! Najnoviji „izum“ im je izrada udžbenika za đake prvake – na latinici! Ni oni ne žele da izostanu u dodavanju lopate zemlje na grob Vukovog pisma. INFORMATIČARI, SISTEM ADMINISTRATORI Predstavljaju najžalosniji primer žrtava štetnog uticaja podvale o „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“ na školovanje mladih generacija srbskog naroda. Baš ovde se najbolje vidi kako i najobrazovaniji kadrovi mogu ostati „slepi kod očiju“, odnosno – računarski nepismeni! Oni su rad na računaru učili na engleskom jeziku uz latinsko (naglašavam: latinsko, a ne „englesko“!) pismo, pa nisu u stanju da u ustanovama u kojima rade (banke, biblioteke, fakulteti, instituti, velike firme) pišu tekstove na srbskom jeziku. Kad su sve državne institucije zakazale, kad lingvisti u Srbiji nisu na strani ćirilice, kad nacionalne ustanove – SANU, Matica srbska, Vukova zadužbina, katedre za srbski jezik – ne mare za ćirilicu, ostaje samo – narod. Narod je jači od njih pod uslovom da zna šta hoće. Ovo je dvostruko tačno. I da je u sredini u kojoj ni država, ni političari, ni lingvisti, ni prosvetni ni kulturni radnici, ni naučnici, ni štampa, ni TV stanice ne mare za sudbinu ćirilice – narod poslednja snaga koja bi mogla sve prethodno pobrojane da dovede u red, i da je uslov za to da – narod zna šta hoće! Od brojnih razloga nestajanja ćirilice, ovaj poslednji je najbolniji – da sam narod ne zna šta hoće. Svi pobrojani bi mogli biti protiv ćirilice, ništa im to ne bi vredelo kad bi narod bio na strani ćirilice, kao u vreme Austro-Ugarske carevine. Sadašnje generacije srbskog naroda, rođene i odrasle u okruženju isključivosti latinice u „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“ i same su odrasle na zabludi o „latinici kao našem pismu“. One ne znaju da je Novosadski „dogovor“ iz 1954. g. imao svoje objavljene ciljeve („ravnopravnost pisama i bogatstvo dvoazbučja“) i svoje neobjavljene ciljeve (iskorenjivanje hiljadugodišnjeg srbskog ćiriličnog pisma i njegovo zamenjivanje hrvatskom latinicom). One ne znaju da je: - U Jugoslaviji posle II svetskog rata iz Morzeove telegrafije i radio-telegrafije izbačena srbska ćirilica sa 30 slova za 30 glasova srbskog jezika i zamenjena latinskom abecedom sa samo 26 slova. - U vojsci, na Pošti i po preduzećima teleprinteri su imali samo latinska slova. - Naređeno izbacivanje iz upotrebe pisaćih mašina sa srbskim ćiriličnim slovima i njihovo sklanjanje u podrume, skladišta i magacine, i zabranjena njihova dalja proizvodnja i uvoz. - TB Beograd prvih 20 godina svog postojanja koristila isključivo hrvatsku latinicu. - Do 1961. g. čak 4 republike su imale ćirilične registarske tablice na vozilima, a samo Slovenija i Hrvatska latinične. Registarske tablice do 1961. godine. - Na etiketama industrijskih proizvoda po prodavnicama postojala je ćirilica za makedonski, latinica za hrvatski i slovenački jezik, a jedino srbski jezik nije mogao (ni danas ne može!) da ima svoje ćirilično pismo. - U bivšoj JNA (Jugoslovenska Narodna Armija, oružane snage SFRJ) u propisima je važila „ravnopravnost pisama“. Ponavljam, u propisima, a u praksi je to izgledalo ovako: u vojnom školstvu – udžbenici, učila i diplome – isključivo latinica; u vojnoj administraciji – lične karte, zdravstvene i partijske knjižice, obrasci, formulari, tehnička dokumentacija za oružja, oruđa, inženjerijske mašine i vozila – isključivo latinica; predmeti koji su pojedincima i jedinicama dodeljivani u znak priznanja – medalja odličnog strelca, zastavica „Najbolji vozač“, zastavica „Najbolja jedinica“, pehari u sportu – isključivo latinica; vojna štampa, periodika i stručni časopisi po rodovima, do poslednjeg primerka – latinica; u vojnofilmskoj ustanovi „Zastava film“ svi dokumentarni i nastavni filmovi – isključivo latinica, itd do poslednje pore života u toj vojsci. Godine 1980. (još za Titovog života!) vojnici i mornari u garnizonu Pula su primetili da roditeljska pisma vojnicima koja su bila adresirana ćirilicom - nisu stizala u kasarne! Neki dežurni „čuvar ćudoređa“ ili u vojsci, ili već na samoj Pošti, ćirilična pisma je skretao u koš. „Ravnopravnost napred, ćirilica – STOJ!“ „Postupi po neobjavljenim odlukama Novosadskog „dogovora“!“ - Računari u trenutku svoje pojave nisu imali jedino – srbsko ćirilično pismo. - Među mobilnim telefonima ne postoji ni jedan jedini primerak koji bi fabrički bio osposobljen da piše srbskom ćirilicom. To mogu samo oni primerci koje su sami građani sopstvenim znanjem i snagama osposobili. Sve to uopšte nije bilo ni „slučajno“ ni „spontano“. Sve to je bilo sprovođenje neobjavljenih odluka Novosadskog „dogovora“ iz 1954. godine! Ne „ravnopravnost pisama“, nego iskorenjivanje hiljadugodišnje srpske ćirilice i njeno zamenjivanje hrvatskom latinicom! „Ravnopravnost pisama u Jugoslaviji“ nikad nije poštovana, nego je postupno, mic po mic (neobjavljena odluka Novosadskog „dogovora“!) žonglerski preokrenuta u „ravnopravnost pisama – u Srbiji“! Hrvati nikad nisu marili ni za „ravnopravnost pisama“, ni za „bogatstvo dvoazbučja“. Ta podvala je važila – samo za Srbe! Zato jedino Srbi i danas uče drugo pismo! U Hrvatskoj su odmah posle razbijanja Jugoslavije izbacili ćirilicu iz školskih programa, a Srbi razbijanjem Jugoslavije ništa nisu primetili! Oni i dalje „govore srbskohrvatskim jezikom“ i dalje se drže „ravnopravnosti pisama“! Pa dobro, rećićete, kad već umeš svima da upućuješ kritike i soliš pamet, šta si ti sam učinio za očuvanje ćirilice? To je pravo pitanje! Moj odgovor na ovo pitanje poslužiće kao ogledalo u kome će svaki Srbin moći da vidi svoje pravo lice! Najefikasniji način očuvanja ćirilice je da je Srbi koriste u svom životu i radu i da njome – PIŠU! Evo kako sam ja to činio: Moja pisaća mašina kupljena 1973. g. ima ćirilična slova. Moji rapidografski šabloni za veličinu slova od 5 – 10 mm su na ćirilici. Moja čekovna kartica je na ćirilici. Moj računar ima operativni sistem na srbskom jeziku i na ćirilici. Ja, moja deca i moji unuci svi imamo računarske tastature sa fabrički obeleženim slovima srpske ćirilice. Ja sam samostalnim radom svoja četiri mobilna telefona još 2007. godine osposobio da SMS poruke šalju na srbskoj ćirilici. Kad već dečija odeća na sebi ima nekakva slova, moji unuci na odeći imaju srbska ćirilična slova. Da li je moguće da običan građanin postigne više? Koliko srbskih predsednika Republike, akademika, ministara, univerzitetskih profesora, političara, boraca za ljudska prava i boraca protiv diskriminacije može ovo da pokaže? Autor: Željko Filipović