Branko Radun: Idiotska nemačka balkanska politika

Da su oni zahtevi nemačkih parlamentaraca, a i stavovi nemačkih zvaničnika, zaista pokazatelj da Nemačka želi da Srbiju disciplinuje, ponizi i da je „natera“ da prihvati i prizna nezavisno Kosovo, suštinski i protiv Srbije i srbskog naroda svima je jasno, ali zašto su i glupi. Glupi su jer definišu kao nemački i evropski interes konstituisanje „država Kosovo“, te da Srbija bude potpuno ponižena i prevaspitana. Jasno je da su tutori Albanaca Anglosaksonci i da su Nemci skoro izbačeni sa Kosova i regiona. Što bi oni sada odrađivali prljav posao za Amerikance ovde na Balkanu. Šta oni imaju od toga? Prvo za takvu vrstu delovanja im je dato zeleno svetlo iz Vašingtona, drugo nadaju se ako budu dovoljno „trenirali strogoću“ nad Srbima da će im to ojačati rejting na Balkanu i u Evropi, koji oni sada u krizi nastoje da konsoliduju. Oni nastoje i da se kroz dominantnu američku priču koliko-toliko ubace na Balkan i dobiju jače pozicije na ovim prostorima. No ma koliko se u “stručnim krugovima“ govorilo o povratku Nemačke na Balkan, u Srbiju i pre svega u njenu severnu pokrajinu Vojvodinu, oko toga za sada nema nikakvog „pomaka“. Postoji samo priča o tome, što zvuči kao obećanje od SAD da će dobiti nagradu u vidu koncesija na Balkanu, pod uslovom da „budu dobri i rade što im se kaže“. No Nemci po onom stereotipu, koji je ilustrovan u stripu Alan Ford u liku smešnog ali disciplinovanog Nemca Grunfa, uvek efikasno odrade posao ali od toga gotovo ništa ne dobiju. Broj Jedan ih uvek obmane i sav profit uzme sebi. Kako vidimo, za sada nema ništa od njihovih planova za ozbiljniji ekonomski i politički prodor na Balkan, a još manje ima realnog osnova za nekakav plan podele - „Vojvodina Nemcima a sve južno Turcima“. Ovo prvo je za sada nerealno iako se oko drugog – turskog prodora na Balkan dešavaju značajne promene u smislu ozbiljne infiltracije kroz ekonomsku i meku moć Ankare u Sofiju, Skoplje, Prištinu, Tiranu, Podgoricu, Sarajevo... To je zbog toga što Broj Jedan - SAD podržava ekspanziju Turske na Balkan, a želi da kontroliše i ograniči nemačke aspiracije na ovim prostorima. Ruse bi želeli da drže van Balkana, ne toliko što bi oni sami mogli ugroziti njihovu dominaciju već što bi Nemci mogli da dođu u iskušenje da baš na Balkanu naprave stratešku koaliciju sa Rusijom i da na taj način dugoročno ozbiljno konkurišu Anglosaksoncima. Stoga je i to glavni razlog što je Amerika vrlo restriktivna prema nemačkim idejama prodora na Balkan pa makar oni bili samo u ekonomskoj sferi. Nemačka bi morala da se dokaže u antiruskoj politici da bi dobila naklonost SAD. No i tada je ne bi dobila, jer uvek postoji rizik od saveza Berlin Moskva koji predstavlja noćnu moru za anglosaksonske stratege. To znači da će ih huškati na Balkan, i u konflikte sa Rusijom, ali da im realno nikada neće dati ono što traže i što žele – barem deo nekadašnje moći koju je imala osovina Beč - Berlin na ovim prostorima. Stoga Nemci kao Grunf u stripu pokušavajući da „budu veći Amerikanci od Amerikanaca“ izigravaju nekakve dežurne policajce na Balkanu i teraju Srbe na nova poniženja. Time se naravno barem u ovom prostoru nastoji i udaljiti politička pozicija Berlina od onog koji ima Moskva. Da ne govorimo da se kod Srba oživljavaju antinemačka sećanja i osećanja. Tako Vašington jednim udarcem ubija više muva, a to ih ne košta gotovo ništa – osim nekakvog maglovitog obećanja o mogućem povratku Nemaca na Balkan. Uostalom oni mogu i dopustiti minimalno, selektivno i kontrolisano jačanje uticaja nemačkih kompanija i institucija ali naravno onih koji su „proverene“ pa to zapravo ne bi ništa promenilo u odnosu snaga na terenu. Nešto slično se već događalo. Tako je Nemačka politika odlučila da bude faktor destabilizacije regiona koji će naterati Srbe da priznaju Kosovo, iako i Srbi i Nemci znaju da oni nisu prava sila, već da samo odrađuju ono što im udele kao zadatak u Stejt departmentu. Tako će od sebe odbiti Srbe a neće pridobiti Albance. No, da ne ispadne sve ovo potpuno glupavo - oni zapravo imaju nekakav plan da ubrzaju priznanje secesije Kosova da bi mogli čitav Balkan u narednom periodu lakše da uključe u EU. Na taj način bi oni, preko Brisela u kome imaju sve više „akcija“ imali šansu da povrate deo moći koje su nekad imali na ovim prostorima. To je nada koja ih pokreće na diplomatski pritisak protiv Srbije (koji je rekli smo posredno i antiruski). No od toga nema ništa, jer Anglosaksonci neće ni pod kojim uslovima predati Nemcima i EU kontrolu nad izuzetno geopolitički i istorijski značajnim Balkanom. Stoga verujemo i da Srbija, pa i drugi u ovoj regiji, verovatno neće nikada ni biti članice EU, ili barem ne u dogledno vreme dok ne bude jasno da li se EU transformiše u nešto novo (germanocetričnu Evropu) ili pak doživljava raspad. Trenutna Nemačka i EU politika na Balkanu pokazuje i da su ruske nade u mogućnost nemačko-ruskog strateškog partnerstva za sada nerealne. Nemačka je, to je sada valjda jasno, poptuni geopolitički vazal Amerike i za sada ne može ni da pomisli da vodi iole samostalnu spoljnu politiku. Nemačka spoljna politika je dugoročno gledano glupavo recikliranje američke strategije. Pokazuje se da su signali koje je slao Berlin o nekakvoj mogućoj autonomnoj spoljnoj politici Nemačke bili ili „sos pozivi u pomoć“ utopljenika, koji se bori da ostane na površini, ili pak perfidna igra navlačenja ruske spoljne politike u ćorsokak. Bilo kako bilo nemačko je “obećanje bilo ludom radovanje“ što je negde i shvaćeno u Rusiji i za posledicu imalo zahlađenje odnosa Brisela i Moskve u poslednje vreme. No i pored toga postoje krugovi u Rusiji koji ipak gaje nade u mogućnost da Berlin pokaže minimum autonomnosti u odnosu na „Broja Jedan“. Čini se čak da je srbska spoljna politika autonominija od Nemačke ili pak da ima veći potencijal. Sve u svemu Anglosaksonci su kombinacijom fleksibilne kontrole elita, institucija i medija, uslovljavanja i manipulacija uslepi da još jednom izigraju Nemce, a pomalo i Ruse koji su se nadali brzom nemačkom „preokretu“. To ne znači da je on nemoguć uopšte, već samo da je danas, u trenutnim odnosima snaga i veština igrača na evropskoj sceni, to jako malo verovatno. Kako mi Srbi tradicionalno ne očekujemo ništa dobro od Nemaca verujemo da ovo neće nikog razočarati , ovo će samo da rasvetli glupavu i antisrpsku motivaciju Nemačke politike, koja se prikazuje kroz drske i ponižavajuće „uslove nemačkih parlamentaraca“. No isto tako je i uvreda za razum ostrašćeno „patriotski“ govoriti o tome kako treba reći „ne nemačkom ultimatumu“ a ignorisati činjenicu kako i iza Berlina i Brisela u svemu i potpuno stoji „Broj Jedan“ - Vašington. Vidovdan