Raspad Jugoslavije kroz crnogorsku prizmu: cinizam, osveta i nežna metafora

U Moskvi, u jednom od centralnih bioskopa u gradu, upravo je završena Nedelja crnogorskog filma, manifestacija organizovana u saradnji ministarstava kulture dve zemlje. Svečanom otvaranju prisustvovala je crnogorska delegacija na čelu sa Ilijom Subotićem, predstavnikom Ministarstva kulture Crne Gore. Prikazano je pet najnovijih igranih filmova: As pik. Loša sudbina Draška Đurovića, Lokalni vampir Branka Baletića, Mali ljubavni bog Željka Sošića, Poslednje poglavlje Nemanje Bečanovića i Mora ljubavi Đorđija Mirovića.

Na svečano otvaranje i konferenciju za štampu koja mu je prethodila doputovali su režiser filma As pik Draško Đurović, kao i producenti filma Poslednje poglavlje Sehad Čekić i Ivan Đurović, čija pojava je izazvala živo interesovanje medija, kolega iz filmske branše, ali i publike. Ruska publika koja voli i poznaje Crnu Goru bila je nestrpljiva da se upozna sa osvarenjima savremene crnogorske kinematografije, tako da dok su učesnici delegacije obilazili Moskvu uspostavljajući kontakte sa kolegama i tražeći inspiraciju za nova ostvarenja, bilo je onih koji su svih pet večeri odlazili u bioskop Rolan na Čistoprudnom bulevaru kao u ”večernju školu”, u želji da steknu što potpuniji utisak o tendencijama crnogorskog filma. Glas Rusije posle projekcije filma As pik razgovarao je sa Draškom Đurovićem o njegovom ostvarenju, stvaralačkim planovima, saradnji sa ruskim kolegama. Razgovor je vodila Tatjana Stojanović.

Meni se čini da je film koji ste dovezli u Moskvu na festival prvi crnogorski odgovor, prva reakcija na događaje u bivšoj Jugoslaviji, odnosno odjek na raspad Jugoslavije sa strane crnogorske kinematografije. I u srbskog kinematografiji i u kinematografiji Republike Srpske, Federacije BiH, i u hrvatskoj kinematografiji takvi filmovi su potojali, ali u crnogorskoj kinematografi, čini mi se, to nije bila neka frekventna tema. Da li je to tako ili nije, otkud tema za film?

- Moram da kažem da sam počastvovan što se nalazimo u Moskvi i da mi je jako drago što prikazujemo najnovije filmove crnogorske produkcije pred tako obrazovanom i značajnom publikom kakva je ruska publika, koja je rasla na velikim filmovima i odakle je film u stvari i krenuo, jer prvi pravi ozbiljni svetski reditelj je bio Sergej Ezejštajn, i koja i danas gaji film kao jedan od stubova kulture. Crna Gora je uspela da se stabilizuje u ovim godinama tranzicije, da obnovi zahvaljujući Ministarstvu kulture jednu ozbiljnu filmsku produkciju, već prošle godine i ove je snimljeno šest filmova, moj film je poslednji u toj produkciji i možda i najambiciozniji, jedini koji govori o tom vremenu 90-ih, priča počinje raspadom Berlinskog zida, raspadom bivše države SFRJ i početkom, uslovno rečeno građanskog rata koji je nekako zahvatio po obodima i Crnu Goru. Psihologija dekstrukcije i velikog cinizma, velike mržnje, osveta, koja se pojavila posle tog glorifikovanog bratstva i jedinstva nekako je tema mog filma. Govorim o tome u filmu zato što pripadam poslednjoj generaciji koja je ustajala na ”Hej, Sloveni!” i zbog toga mi je bilo značajno da to bude mali dug koji smo imali prema toj zajednici, prema toj ljubavi koja je vladala u bivšoj državi, zato što sam služio vojsku i znam kakvi su bili pravi odnosi između nas omladine u toj državi koja se bavila rok-en-rolom, muzikom, stripom, filmom, kulturom uopšte, nije se znalo ko je ko. Onda odjedamput posle pet dnevnika i pet incidenata odjedamput smo postali jedni drugima neprijatelji.

Mislim da je sa crnogorske strane napravljen jedan iskorak zahvaljujući Obradu Neneziću koji je pisao scenario i meni, jer smo prvi put mi iskoračili sa tom temom dosta žestoko, radikalno, i to mi u Crnoj Gori gde su se reditelji obično skrivali od tog vremena iz nekoliko razloga. Prvo zato što je to žestoko vreme, tamo su se ljudi bojali tih tema, a sa druge strane to je estetika koja se uvek konfrontira sa sistemom koji nam daje novac. Na svu sreću mi smo imali dosta dobar prijem kod ljudi iz institucija koji su nam pomagali da realizujemo ovaj film, jer se reditelji uvek nekako skrivaju od onih koji ih finansiraju, trudeći se da im ugode. Mi se nismo skrivali i nismo takvi tipovi koji bi ugađali sistemu, i sistem nas je pustio da snimimo onako žestoko, do kraja, do koske taj film. Mislim da će taj film ostati u kinematografiji kao presedan ne samo zbog te teme koju tako tretira radikalno i čisto, čini mi se iskreno, kombinuje tu brutalnost i humor istovremeno, već i zbog što je napravljen kinematografski presedan što prvi put u istoriji crnogorskog filma imamo tri velika glumca u tom filmu. Imamo holivudsku zvezdu Majkla Medsena, poznatu iz Tarantinovih Uličnih pasa, iz filma Ubiti Bila, iz filma Telma i Luiz, znači jedna velika holivudska zvezda. Glumac Peđa Belac je glumac sa Novog Beograda koji glumi u Češkoj, a takođe čovek koji je glumio u blok-bastersima poput Narnije i Hari Potera 4. Treći glumac je glumac iz Rusije, tako da i naše gostovanje se ispostavilo da nije slučajno, veliki glumac odavde je Georgij Pusev koji je glumio u dva holivudska hita, Muzičkoj kutiji poznatog reditelja Koste Gavrasa sa Džesikom Lang i filmu Sneško Belić i soko Džona Šlezingera.

Da li je teško bilo dobiti ta imena za film? Ipak je crnogorska kinematografija mala i nova.

- Crnogorska kinematografija je mala, slabašna u produkciji, i borimo se protiv nekog stida koji imaju autori i straha od filma, jer mislim da još nismo slomili strahove koji svuda u svetu postoje. Bojimo se filma, bojimo se igrane tlevizije, prestali smo da se bojimo pozorišta i ja sam nekako sebe naterao da budem prvi koji će te strahove pobeđivati i kod sebe i kod drugih. Naravno da je bilo teško i u Crnoj Gori uvek, ko poznaje crnogorski mentalitet zna da uvek probamo ono što je nemoguće, ono što je previše za jednu malu državu koja broji 500 hiljada stanovnika, što reče naš vozač ovde u Moskvi: ”Pa toliko ima jedna bolja zgrada u Moskvi”. Prema tome snaga volje, inat i crnogorsko ludilo su bili presudni da uradimo ovakav film.

Vaš film počinje (mada to nije prva, verovatno druga scena u filmu) jednom prilično otvorenom, erotskom scenom. Kako je moskovska publika reagovala na tako nešto?

- Mislim da je sovjetska publika odgojena na dobrim filmovima, estetizovanim filmovima i estetizovanim scenama. Ova scena jeste dosta estetizirana, međutim video sam dve stare gospođe koje su onako energično izletele iz sale, što je meni bio kompliment da je scena dobra. Istovremeno, ne volim kad neko beži iz sale, međutim znao sam da je to možda previše za tu generaciju koja bi i u Crnoj Gori isto tako reagovala. Film je prikazan u Štokholmu pre 20-ak dana, dobio je nagradu za autorski pristup, tako da sam se već susretao sa takvom reakcijom. Svako nađe nešto što mu smeta u tom filmu, on i jeste težak, nije lak za gledanje i zato mislim da će ostati u kinematografiji jer je dobar.

Onoj publici koja je odgledala film do kraja, a takvih je bilo mnogo više, oni koji su otišli bili su retki izuzeci, film se dopao i dopao se naročito glavni glumac, glumac koji igra glavnu negativnu ulogu. Ko je junak filma? Nekako to ostaje nerešeno.

- U rediteljskom smislu glavni junak filma je negativni junak koga igra najbolji crnogorski glumac Branimir Popović, uloga Beloga. Inteligenti čovek koji je traumatiziran na svoj način tim vremenom. On dolazi iz zatvora, pokušava da kontroliše tu agresiju u vremenu gde smatra da su ga svi izdali. Izašao je iz onog vremena gde je mnogima bilo puno srce patriotizma, a danas su im puni novčanici, i on se smatra izdanim, prevarenim i se su njegove reakcije nekako u tom pravcu, tako da on jeste negativac par ekselans. Istovremeno pored njega stoji njegov drugi brat koji je sitni prevarant, međutim neagresivan, nežan, zaštitnički raspoložen prema devojci koja je glavni simbol tog filma. To je nema devojka koja je izbeglica iz Bosne, koja dolazi u Crnu Goru, pokušava da nađe svoj mir, naravno, tamo ga ne nalazi i na kraju imamo tu metaforu da mlada generacija koja treba da zaboravi i polako zaboravlja to vreme žestokih 90-ih ide u neki svet za koji ne znamo da li je bolji.

Crna Gora je dovezla na festival 5 filmova, dovezla ih je u Rusiju koja godišnje pravi mnogo više. Da li vidite neki način da sarađujete sa Rusijom, da je zainteresujete za eventualni zajednički film?

- Mi smo i zbog toga ovde. Pravo da vam kažem, planiram neki projekat o Crnoj Gori u 19. veku. A zemlja koja je najviše pomogla da Crna Gora postane država, da opstane kao država u tom kolopletu velikih sila Austrije i Turske, to je upravo bila Rusija. Postoji to tradicionalno prijateljstvo između Crne Gore i Rusije. Ovo je jedna od retkih zemalja u svetu gde kad kažeš da si iz Crne Gore oni ne pitaju ”A gde je to?”. I zato sam jako ponosan. Pokušaćemo da napravimo jednu priču iz 19. veka koja uključuje Kralja Nikolu i neke ruske diplomate koji pomažu Crnoj Gori da opstane na toj ratnoj sceni 19. veka kada se stvarao tadašnji novi svetski poredak, danas već prastar. Istovremeno pokušaću da dovedem neke ruske glumce i da dovedem jednu holivudsku zvezdu, možda najveću trenutno žensku holivudsku zvezdu. Neću reći ime jer nisam sa njom završio pregovore. Ona bi igrala groficu Batemberg. Imam tu obavezu i prema svojoj familiji i prema svojoj babi, jer ona je bila rođaka sestara koje su bile udate za Romanove. Tako da je moja porodica nekako vezana za istoriju Rusije, jer su njih dve duboko bile inkorporirane u dolazak Raspućina na političku scenu. Istovremeno vidim jednu ogromnu ambicioznost i moć ruske kinematografije koja prevazilazi sve što sam dosad video tako da sam malo paralizovan od straha i treme da nećemo moći da odgovorimo tom izazovu.

Nadamo se da će film na kraju biti snimljen i da ćemo imati priliku da ga vidimo na nekom novom festivalu.

- Pa mi ćemo taj film izgurati, potrošićemo dosta vremena svog života, ali za ovaj film smo potrošili pet godina svog života, nadam se da ćemo i za taj potrošiti pet godina, ali nadam se da će to biti veliki film sa velikim naslovom, velikim sredstvima. Majkl Medsen će igrati i u tom filmu jednog američkog diplomatu, tako da već imamo spisak svetskih glumaca koji bi igrali u tom filmu, a istovremeno bih voleo da napravim kasting i u Rusiji zato što znam da je ovo zemlja koja je dala najbolje glumce na svetu, a znamo da najbolji glumači sistem na svetu potiče upravo iz ovog grada - sistem Stanislavskog.

Hvla lepo, nadamo se da ćemo uskoro videti novi film.

Hvala vama na fantastičnom prijemu.

Tatjana Stojanović,