Guskova: Srbija je napravila lošu računicu

Jelena Guskova, direktorka centra za proučavanje balkanske krize na Institutu za slavistiku Ruske akademije nauka, govori o situaciji na Kosovu koja se razvila tokom najnovijih pregovora Beograda i Prištine.

U intervjuu emitovanom 9. aprila Guskova govori o prirodi ustupaka na koje je Srbija bila spremna, prebacivanju pokroviteljstva nad pregovorima sa SB UN (gde Srbija ima podršku) na EU (gde Srbija nema nikakvu podršku), ulozi evropske vojne baze SAD koju niko ne kontroliše („Bondstil“) i realizaciji mašte Albanaca da stvore državu kakvu su imali od 1941. do 1945.

R: Gospođo Guskova, dobar dan! Može li se govoriti o tome da su pregovori između Beograda i Prištine sasvim propali i da se članstvo Srbije u EU danas nalazi pod velikim znakom pitanja ili da je čak potpuno isključeno, ili ipak još nije sve izgubljeno?

JG: Zavisi za koga nije sve izgubljeno. Za Evropu, za Albance ili za Srbe - za svaku stranu situacija je sasvim drugačija. Radi se o tome da je sadašnja vlast u Srbiji došla na čelo države tek u maju mesecu prošle godine i da su u pitanju sasvim nove strukture vlasti. Prethodna vlast se u suštini na svaki način odrekla Kosova, ali pri tome nije potpisala nijedan sporazum. Oni su se o svemu dogovorili, ali napismeno ništa nisu potvrdili. Nova vlast je imala priliku da, kada je pregovarački proces ponovo započeo, ne potpiše te dokumente i da ne pristane na ustupke. Srbija je ustupke činila u toj meri da su Albanci već počeli da joj se podsmevaju. Učesnik pregovaračkog procesa sa albanske strane Hašim Tači je govorio: "Srbima je potreban datum ulaska u EU, pa neka oni i popuste.". Albanska strana nije ni za jedan pedalj odustala od svojih zahteva. Tvrdili su da se oslanjaju na svoj "Ustav", ustav neprizbate države. Srbija je, s druge strane, bila spremna da promeni svoj Ustav, pa čak i da razmatra mesto Kosova u Generalnoj skupštini UN. To znači da je činila tako velike ustupke da je u čitavoj zemlji izazvala negodovanje. Bilo je potrebno učiniti poslednji korak: sesti za sto i potpisati sve o čemu su se dogovorili, pri čemu su uslove postavili Albanci i EU. I rukovodstvo države i čitav pregovarački tim našli su se pred veoma teškim problemom: veoma su želeli ulazak u Evropu, ali nisu želeli da se ponize pred Albancima, jer faktički se radilo o poniženju i pred Albancima i pred Evropom. Čini mi se da su Srbi, kada su rekli "ne", iza njega postavili zapetu, jer je posle tog ozbiljnog "ne", o kojem danas svi govore, usledio tekst u kojem se predlaže da se pregovarački proces nastavi. To znači da su ustupci mogući, da se radi o formulaciji i o tome na koji način se ovaj poraz može prikazati u javnosti. Oni ne žele u potpunosti da se odreknu evropskog puta. Trebalo je, međutim, ranije da se pozabave analizom onoga što se time gubi i dobija.

R: Znači li to da je u suštini "zeleno svetlo" za ulazak Srbije u EU privremeno ugašeno, i da trenutno gledamo u "žuto trepćuće svetlo"?

JG: Najvažnije je reći da nije ni bilo nikakvog "zelenog svetla". Radi se samo o početku pregovora, a taj datum ništa ne daje, već samo obećava. I analitičari koji se bave ovim procesima, kao i ekonomskim procesima evropske zajednice, uvek su govorili da pre 2021. godine Srbija po ovom pitalju ne treba da očekuje nikakav pomak. To  znači da su ustupci činjeni bez ikakve svrhe.

R: Da li to znači da je ovim odlučnim "ne" Srbija uspela da sačuva svoj obraz?

JG: Za sada je uspela, u slučaju da ne popusti. Međutim, najanimljivije je, čini mi se, da Srbi još nisu razmotrili jedno pitanje: Da li u ovoj situaciji još imaju na koga da se oslone? Oni su potpuno propustili priliku da se oslone na UN i rezoluciju 1244. Pitanje je prešlo u sferu nadležnosti Evrope, a tamo nemaju na koga de se oslone, dok bi u Savetu bezbednosti UN, naravno, pomoć mogle da im pruže, i Rusija, i Kina, koje podržavaju poziciju Beograda i ne podržavaju nezavisnost Kosova. U pitanju je veoma loša procena posledica koraka koje je rukovodstvo Srbije preduzelo u čitavom pregovaračkom procesu.

R: Zadržimo se malo na pitanju šta želi Beograd, a šta Priština. Glavni uslov Beograda je autonomija srbskog dela sa širokim ovlašćenjima za srpske opštine, sa sopstvenim organima uprave, policijom i sudstvom. Recite nam u čemu je, po Vašem mišljenju, problem? Zbog čega Albanci ne mogu na to da pristanu?

JG: Kao prvo, već veoma dugo, od 1945. godine Albanci pokušavaju da stvore etnički čistu pokrajinu, a danas već etnički čistu državu. Šta sve nisu radili da bi se broj Srba na Kosovu smanjio i danas ih tamo i zaista veoma malo. Kao drugo, Srbi žive kompaktno na severu, ali osim toga žive i u velikom broju enklava rasutih po čitavom Kosovu, što je veoma važan faktor. Osim toga, Albanci se boje da će se ponoviti situacija sa Kosovom u sastavu Srbije. Ako bude formirana unutrašnja  autonomna oblast u sastavu Kosova, ona će zatim tražiti da se otcepi kao i Kosovo. A ko će smeti da kaže da to ne treba učiniti (s obzirom da već postoji precedent)? U tom slučaju ta teritorija bi se mogla priključiti Srbiji. Oni se toga plaše. Hašim Tači je za vreme čitavog pregovaračkog procesa izjavljivao:"Ni po koju cenu nećemo dozvoliti Srbima da steknu bilo kakav oblik autonomije da se ne bi ponovio slučaj Republike Srpske u Bosni i Hercegovini".

R: Tim pre neće dozvoliti Srbima da imaju svoju regularnu vojsku ili bilo kakve oružane jedinice...

JG: Ni policiju, ni organe uprave. A oni danas postoje. Faktički Beograd ima dvostruku poziciju: sa jedne strane tvrdi da je to pokrajina u sastavu Srbije, "naša teritorija", sa druge strane.., a Kosovo sebe smatra nezavisnim. Kako u takvoj situaciji pronaći optimalno rešenje za Srbe koji tamo ostaju? Duboko sam ubeđena da će ako predaju Kosovo svi Srbi biti primorani da ga napuste, jer danas postoji snažan pritisak na svo nealbansko stanovništvo koje je izloženo stradnju i progonima. Svetska zajednica, međutim, na to ne obraća nikakvu pažnju. Kada se, sa druge strane, radi o Albancima, svi pominju prava nacionalnih manjina. Dok kada se radi o Srbima na albanskoj teritoriji, o tome niko ne govori niti hoće.

R: Nekadašnji konstitutivni narod...

JG: Da, Srbi su konstitutivni narod, a sa druge strane Albanci su konstitutivni narod u Albaniji.

R: Razmotrimo ukratko ulogu NATO-a u ovoj krizi. Nema sumnje da je intervencija NATO-a dovela do formiranja nezavisnog Kosova. Kakvu ulogu NATO igra danas?

JG: NATO je pokušao da uđe u sistem međunarodnih odnosa 1992, kada je posle raspuštanja Varšavskog pakta trebalo da pronađe svoje novo mesto na svetskoj sceni. Pokušao je da u sistem međunarodnih odnosa uđe preko Balkana, kada je tamo počela kriza, i da preko UN učestvuje u regulisanju sukoba. Međutim već od 1994. godine počelo je  bombardovanje srbskih pozicija i nastavilo se 1995. i 1999. godine. To znači da je NATO u čitavom višenacionalnom balkanskom konfliktu sasvim jasno stao na jednu stranu. Postoji mnoštvo razloga zbog kojih NATO toliko želi da se stacionira na Balkanu. To nije samostalna organizacija, već instrument u nečijim rukama. NATO je zainteresovan za vojnu bazu "Boundstil" na Kosovu i Metohiji. To je ogromna vojna baza koja raspolaže ne samo velikom teritorijom, nego i velikim mogućnostima. Najvažnije je da ovu bazu niko na svetu ne kontroliše, nijedna evropska organizacija, iako se radi o bazi u centru Evrope, nijedna svetska organizacija, niti UN. Tamo se nalaze tenkovski poligoni, skriveni zatvori, skrivene bolnice, u kojima se, možda, vrši transplantacija organa, o čemu se mnogo govori. Tamo to niki ne proverava. Naravno, ako se ta teritorija nalazi unutar Srbije, znači da će se za ono što se tamo radi odgovarati pred Beogradom. A ako je Kosovo nezavisno, baza će zauvek biti "natovska". NATO je za ovu teritoriju zainteresovan zato što je to glavni centar trgovine narkoticima. Svi putevi trgovine narkoticima prolaze preko Kosova i nastavljaju dalje u Evropu u druge zemlj sveta. Znači da neko od onih koji su bombardovali i koji danas čuvaju tu teritoriju, mislim na "natovce" i na one koji su iznad njih, očigledno dobija veliki novac od te trgovine.

R: A kakvi su danas odnosi između Srba i Albanaca na Kosovu? Koliko je napeta situacija na severu Kosova?

JG: Na severu Kosova situacija nije posebno napeta, jer tamo nema Albanaca. Međutim u drugim oblastima, gde se ne nalaze enklave, situacija je veoma opasna. Budućnost Kosova zavisi od ove odluke. Ali, najgore je to što Beograd pri tome Srbe na Kosovu ni za šta ne pita, već rešava njihovu sudbinu umesto njih. U slučaju da se danas nastavi ova konfuzija i proces otcepljenja stopira kroz odbijanje upućeno Briselu, postoji šansa da se i Srbi sa Kosova na neki način uključe u rešavanje sopstvenog problema. Ako ne budu dobili autonomiju, oni će jednostavno biti eliminisani sa Kosova. Taj proces traje veoma dugo, još od 1945. godine. Problem na Kosovu nije od juče, kao ni ostali problemi na prostorima gde postoji albansko stanovništvo. To se odnosi na Makedoniju, Crnu Goru i Grčku.

R: Osim toga, u pitanju su posledice politike koju je vodio Musolini, stvarajući albansku državu na Balkanu...

JG: Sasvim tačno. I Albanci maštaju o tome da stvore državu kakvu su imali od 1941. do 1945. godine.

R: Na teritoriji Kosova sve do danas traje podela imovine. I postavlja se pitanje o privatizaciji srpske imovine od strane Albanaca. Kakvi se koraci preuzimaju u tom pravcu? Znam da su Amerikanci spremni da u taj posao uključe Amerikance, nudeći im kontrolni paket akcija u rudnicima na Kosovu, što znači da se radi o jednom ekonomskom pitanju...

JG: Stvar je u tome da tzamo zaista postoje izvesni prirodni resursi, ali ne bih rekla da su u pitanju značajna bogatstva.

R: Znači da to nije presudno?

JG: Ne nije to prostor koji prirodnim bogatstvima može da prehrani Evropu ili Ameriku ili Rusiju. Važnije je uopšte ko će vladati tom terirorijom. Bude li ona nezavisna albanska država, tada će se odmah podići i Makedonija. Albanci u Makedoniji su već spremni na oružje. Odmah će se podići i jug Srbije, gde u tri opštine i u nekim drugim regionima postoji većina albanskog muslimanskog stanovništva. To znači da će biti stvorena jedna albanska teritorija. U početku će to biti 3-4 male države, koje će imati podršku Amerike, a zatim će nastati Velika Albanija, čiju mapu danas možete kupiti na svakoj benzinskoj pumpi na Kosovu i Metohiji.

R: Gospođo Guskova, hvala Vam na razgovoru.