Povratak nuklearnih vozova

Rusija je počela da gradi borbene železničke sisteme, čiji pandani su postojali u naoružanju Strateških raketnih trupa Oružanih snaga SSSR i Rusije od 1987. do 2005. godine. Železinički sistemi bili su izbačeni iz upotrebe na osnovu rusko-američkog sporazuma START-2 iz 1993. godine. Rusija se 2002. godine povukla iz Ugovora kao odgovor na američko napuštanje Ugovora o PVO. Glas Rusije analizira mišljenja stručnjaka o prednostima i perspektivama korišćenja ovih Sistema.



Pokretljivost kao način zaštite

Prve sovjetske interkontinentalne rakete R-7, na osnovu kojih je napravljena porodica nosača raketa, imale su otvoreno lansiranje. Raketu je mogao da onesposobi bilo koja krhotina ili udarni talas eksplozije klasične bombe iz neposredne blizine. Nuklearna municija je mogla da onesposobi ovakav uređaj za lansiranje čak prilikom ekplozije na udaljenosti od nekoliko kilometara.

Naredna generacija Interkontinentalnih balističkih raketa instalirana je u podzemnim bunkerima, a podizane su pred lansiranje i startovane sa površine. Na kraju, sredinom šezdesetih stigao je niz zaštićenih podzemnih uređaja za lansiranje – rakete, na borbenom zadatku, štititio je nekoliko metara debeo armirani beton i desetine centimetara oklopa na utvrđenom mestu. Pričvršćene u transportno-lansirnim kontejnerima unutar bunkera, rakete su mogle da odole nuklearnoj eksploziji u neposrednoj blizini i da startuju kao odgovor.



Preciznost kako nuklearnih, tako i klasičnih projektila, koja je postepeno rasla, dovela je do toga da rakete ponovo budu podignute na površinu, ali ovoga puta već uz korišćenje mobilnih uređaja za lansiranje. Sedamdesetih godina prošlog veka u Sovjetskom Savezu počelo je razmeštanje pokretnih nadzemnih raketnih sistema, a u narednim decenijama i borbenih železničkih raketnih sistema. Prednost pokretnih sistema je mogućnost postavljanja na bilo kom mestu. Prednost železničkih sistema bila je visoka pokretljivost – za 24 časa „nuklearni voz“ je mogao da pređe 1500 kilometara od baze, pa i više.

Oba sistema su pri tom bila vrlo komplikovana za otkrivanje. Velika razuđena površina delovanja u kombinaciji sa tipičnim za Rusiju vremenskim uslovima (veliki deo teritoriji je stalno pokriven oblacima) i uskim vidokrugom izviđačkih satelita, davala je male šanse za praćenje.

„Nuklerani vozovi“, bazirani na standardnim vagonima, takođe su teško otkrivani u konfuziji čvorišta stanica i deonica, ma koliko da su čvrsto vezani za železnicu.

Prema Ugovoru START-2 iz 1993. godine Rusija je morala da otpiše pomenute borbene železničke sisteme. 2002. godine, kao odgovor na američko napuštanje Ugovora o PRO iz 1972. godine, Rusija je napustila START-2, međutim zaustaviti proces otpisa bilo je gotovo nemoguće. Osim toga, stanje je pogoršano raketama ukrajinskog porekla RT-23UTTH (SS-24Scalpel). Kao rezultat do 2005. godine borbeni železnički sistemi su konačno povučeni iz naoružanja.

Stari koncept sa novom raketom

O mogućnosti povratka borbenim železničkim sistemima počelo je da se govori krajem 2000-tih, posle pojave rakete RS-24 Jars. 45 tona startne mase koju ima Jars čini raketu daleko boljim kandidatom za ovaj sistem u poređenju sa stotinu tona teškim Skalpelom. Dobro rešenje može biti stvaranje železničke varijante raketnog sistema Avangard, prema dostupnim informacijama, opremljenog kopnenom verzijom pomorske rakete Bulava, koja je lakša i manja u poređenju sa Jarsom.

Moderni nuklearni voz, koji može da nosi tri do četiri rakete, mogao bi da bude pouzdan elemenat ruskog raketnog štita i dobro sredstvo za borbu protiv PRO – efikasnost sistema PRO dramatično se smanjuje u borbi sa mobilnim raketama, čiju je polaznu tačku gotovo nemoguće predvideti.

Ilija Kramnik